Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak radi utvrđenja svojstva zakupca trajao preko 18 godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3097/2013
24.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 73509/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz Beograda podneo je, 19. aprila 201 3. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 73509 /10.

Podnosilac ističe da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što predmetni parnični postupak, u vreme podnošenja ustavne žalbe, ni posle 17 godina nije pravnosnažno okončan u pogledu svih zahteva , te ukazuje na okolnosti za koje smatra da su doprinele njegovoj dužini. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73509/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 894/01) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. jula 1995. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu predlog protiv protivnika predlagača SRJ-SMO, V. d. B. i K. grada B, radi utvrđenja svojstva zakupca na spornom stanu i donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana. Po podnetom predlogu formiran je parnični spis P. 4346/95, a tužilac je u februaru 2004. godine u odnosu na drugotuženu povukao tužbu u celosti.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 894/01 od 10. septembra 2007. godine, kojom je odbijen tužiočev zahtev za utvrđenje svojstva nosioca prava korišćenja na spornom stanu i utvrđeno da je tužba povučena u delu kojim je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da sa tužiocem zaključi ugovor o zakupu stana, od ukupno 38 zakazanih ročišta, 28 nije održano. Najveći broj ročišta (ukupno 15) nije održan zbog nedostatka dokaza o pozivanju tuženih, dok devet ročišta nije održano zbog sprečenosti predsednika sudskog veća, odnosno njegovog nepotpunog sastava. Jedno ročište nije održano zbog nedolaska tužioca koji je trebalo da bude saslušan, a jedno zbog proglašenja ratnog stanja. Takođe, zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročišta koj a su bil a zakazan a za 26. maj i 2. decembar 199 8. godine, doneta su rešenja o mirovanju postupka i povlačenju tužbe. Iz navedenih razloga u periodu od aprila 1996. do marta 2000. godine nije održano nijedno ročište, a u periodu od septembra 2006. do septembra 2007. godine nije preduzeta nijedna radnja u postupku. Do zaključenja glavne rasprave izveden je dokaz saslušanjem tužioca i dva svedoka, a tužilac se nekoliko puta obraćao sudu tražeći zakazivanje ročišta.

Pomenuta prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 350/10 od 4. februara 20 10. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev .

U ponovnom postupku, tužilac je, postupajući po nalozima drugostepenog suda, preinačio tužbu isticanjem zahteva za utvrđenje svojstva zakupca spornog stana i zahteva za obavezivanje tužene na zaključenje ugovora o zakupu stana. Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta, Prvi osnovni sud u Beogradu je 29. decembra 2010. godine doneo presudu P. 73509/10 kojom je odbio tužbene zahteve.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3208/11 od 16. januara 2013. godine preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje svojstva zakupca na predmetnom stanu, tako što je tužbeni zahtev usvojio, dok je u preostalom delu nižestepenu odluku ukinuo.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20186/13 od 25. marta 2013. godine obustavljen je predmetni parnični postupak po tužiočevom zahtevu za obavezivanje tužene na zaključenje ugovora o zakupu stana i odlučeno je o troškovima postupka.

Nakon što je dva puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 298/14 od 24. februara 2014. godine odbio kao neosnovanu tužiočevu žalbu izjavljenu protiv rešenja P. 20186/13 od 25. marta 2013. godine u pogledu odluke o troškovima postupka.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao preko 18 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u bitnoj meri doprineo njegovom sveukupnom trajanju (jedno ročište nije održano zbog njegovog nedolaska, a rešenja o mirovanju postupka i povlačenju tužbe doneta su zbog nedolaska njegovog punomoćnika na dva ročišta, što je trajanje postupka produžilo za oko godinu dana), niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje prvostepeni sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u kraćem roku. Za ovakvu ocenu dovoljna je sama činjenica da devet ročišta nije održano zbog sprečenosti predsednika sudskog veća, odnosno njegovog nepotpunog sastava, te da 15 ročišta nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju tuženih i da sud u periodu od jedne godine nije preduzeo nijednu radnju u postupku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvorn og postupanja prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i manji doprinos na strani podnosioca ukupnoj dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti