Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Proizvoljna primena procesnog prava, kojom je revizija odbačena zbog neodređene vrednosti spora, predstavlja uskraćivanje prava na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. P. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. P. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 457/11 od 14. septembra 2011. godine povređen o prav o podnosioca ustavne žalbe na pravi čno suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 457/11 od 14. septembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju su tuženi i umešač na strani tuženog izjavili protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 618/10 od 13. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P. iz B. je 4. januara 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 457/11 od 14. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i načela zabrane povratnog dejstva zakona iz člana 197. stav 1. Ustava. Dopunom ustavne žalbe od 2. decembra 2013. godine podnosilac je osporio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 486/05 od 19. oktobra 2007. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 618/10 od 13. oktobra 2010. godine.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je, kao umešač na strani tužene, zajedno sa tuženom podneo reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 618 /10 od 13. oktobra 2010. godine, a da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem odbacio reviziju kao nedozvoljenu, jer predmetnom tužbom , podnetom 27. decembra 1999. godine, nije bila određena vrednost spora. Podnosilac smatra da je osporenim rešenjem pogrešno odbačena revizija i povređeno pravo na pravično suđenje, kao i načelo zabrane povratnog dejstva zakona, budući da je od trenutka podnošenja tužbe „preko završnih odredbi člana 491. stava 5. ZPP, do 29. decembra 2009. godine, revizija po prihvaćenom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije bila dozvoljena u sporovima povodom raspodele stanova u radnim sporovima“. Povredu prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu prvostepenu i drugostepenu presudu podnosilac obrazlaže pogrešnom primenom prava.

Predlaže se da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda označenog prava i načela, poništi osporeno rešenje i naloži Vrhovnom kasacionom sudu da po reviziji tužene i umešača „meritorno odluči“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vođen je parnični postupak po tužbi tužioca Lj.G. protiv tuženog „B.-m.“, radi poništaja rešenja tuženog kojim je umešaču na strani tuženog, ovde podnosiocu ustavne žalbe, dodeljen stan na trajno korišćenje.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 486/05 od 19. oktobra 2007. godine poništeno je rešenje tuženog kojim je umešaču na strani tuženog dodeljen trosoban stan na trajno korišćenje i obavezani su tuženi i umešač na strani tuženog da tužiocu na ime troškova postupka solidarno isplate 207.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 618/10 od 13. oktobra 2010. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženog i umešača na strani tuženog i potvrđena osporena prvostepena presuda.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 457/11 od 14. septembra 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog i umešača na strani tuženog, izjavljena protiv pobijane drugostepene presude. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da će se, prema odredbi člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona; da je odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjena odredba člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što je u stavu 2. propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je tužba radi poništaja odluke o dodeli stana podneta 27. decembra 1999. godine, te da u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, niti je određena ni plaćena taksa za tužbu; da je revizija izjavljena 16. marta 2011. godine; da se, bez obzira što se radi o tzv. „stambenom sporu iz radnog odnosa“, primenjuje opšte pravilo o dozvoljenosti revizije iz člana 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koje se odnos i na imovinsko-pravne sporove sa nenovčanim tužbenim zahtevom, budući da je revizija u radnim sporovima ograničena na zasnivanje i prestanak radnog odnosa, a da Zakon o stanovanju ne sadrži odredbu o dozvoljenosti revizije u stambenim sporovima; da se p rimenom napred navedenih odredaba, dozvoljenost revizije ceni prema označenoj, odnosno utvrđenoj vrednosti predmeta spora; da u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, niti se ona može odrediti na osnovu određene ili naplaćene sudske takse, iz kog razloga revizija tuženog i umešača na strani tuženog nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje ustavnom žalbom , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.).

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama ( "Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09) bilo je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.).

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe priznato svojstvo umešača na strani tuženog, čime je priznat njegov pravni interes za mešanje u parnici u kojoj su donete osporene odluke, jer te odluke imaju dejstvo i na njegov građanskopravni položaj, odnosno na njegova prava i obaveze. Iz ovoga proizlazi da se garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava primenjuju i na umešača koji se u postupku pridružio jednoj od stranaka, pa podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ima aktivnu legitimaciju za izjavljivanje ustavne žalbe (videti Rešenje Ustavnog suda Už-1035/2013 od 26. maja 2014. godine).

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 457/11 od 14. septembra 2011. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu označenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni procesnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, podrazumeva i to da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog postup anja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje konstatuje da su osporenim rešenjem odbačene kao nedozvoljene revizije tuženog i umešača na strani tuženog, s pozivom na član 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud razloge za donošenje pomenutog rešenja obrazložio time da u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, niti se ona može odrediti na osnovu određene ili naplaćene sudske takse.

Ustavni sud ukazuje na to da prema odredbi Zakona o parničnom postupku na koju se pozvao Vrhovni kasacioni sud, dozvoljenost revizije u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, zavisi od vrednosti predmeta spora, a ne od toga da li je tužilac u tužbi označio vrednost predmeta spora, odnosno od toga da li se vrednost predmeta spora mogla utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse, pri čemu je na strani suda obaveza da po prijemu tužbe utvrdi tu vrednost. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je članom 29. Zakona o sudskim taksama, pored ostalog, bila utvrđena obaveza suda da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost predmeta spora u postupku kontrole obračunate i naplaćene sudske takse.

Ovakvo zaključivanje Ustavnog suda proizlazi iz pravnog stava Ustavnog suda utvrđeno g na sednici ovog suda održanoj 7. jula 2011. godine. Prema navedenom stavu, ukoliko vrednost predmeta spora nije opredeljena u tužbi ni do zaključenja glavne rasprave, a ne može se utvrditi ni primenom odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, ili ako do zaključenja glavne rasprave tužilac nije označio vrednost predmeta spora ili je sud nije utvrdio, revizija se smatra dozvoljenom, jer stranka ne može da snosi posledice zbog propusta suda da pozove tužioca da u primerenom roku opredeli vrednost predmeta spora.

Ustavni sud ukazuje da je načelan stav o tome da podnosilac ne bi trebalo da trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da mu naloži plaćanje iznosa na ime razlike sudske takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti predmeta spora, izražen i u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garzičić protiv Crne Gore, od 21. septembra 2010. godine, stav 33.

Polazeći od navedenog, Sud je ocenio da je u osporenom rešenju revizijski sud proizvoljno primenio navedene zakonske odredbe, pa je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 457/11 od 14. septembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 3 2. stav 1. Ustava. Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio o izjavljenoj reviziji tuženog i umešača na strani tuženog, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud nije posebno cenio navod o povredi načela iz člana 197. stav 1. Ustava.

U vezi navoda ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 486/05 od 19. oktobra 2007. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 618/10 od 13. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, jer će u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučivati o reviziji tuženog i umešača na strani tuženog, pa je, saglasno odredbi člana člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti