Odluka Ustavnog suda o nezakonitom otkazu na osnovu neobjavljenog akta

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na rad. Rešenje o otkazu ugovora o radu, zasnovano na aktu o sistematizaciji koji nije objavljen i stoga nije stupio na snagu u skladu sa Ustavom, predstavlja povredu garantovanog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slađane Kastratović iz Jasike, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slađane Kastratović i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1845/06 od 25. aprila 2007. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da nadležan sud donese novu odluku po reviziji Slađane Kastratović izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Kruševcu Gž1. 1668/06 od 29. septembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađana Kastratović iz Jasike podnela je 28. decembra 2007. godine Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Opštinskog suda u Kruševcu P. 43/05 od 22. maja 2006. godine, presude Okružnog suda u Kruševcu Gž1. 1668/06 od 29. septembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1845/06 od 25. aprila 2007. godine, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je pred Opštinskim sudom u Kruševcu pokrenula parnični postupak protiv "Komercijalne banke" AD Beograd, Glavna filijala Kruševac, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 28. decembra 2004. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu kao "tehnološkom višku", jer su aktom o sistematizaciji broj 2690 od 22. decembra 2004. godine ukinuti poslovi i zadaci koje je ona obavljala. Osporenom presudom Opštinskog suda u Kruševcu odbijen je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, osporenom presudom Okružnog suda u Kruševcu odbijena je njena žalba kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda, dok je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena kao neosnovana revizija podnositeljke. Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da je u postupku pred sudovima opšte nadležnosti tvrdila da ne postoji valjani pravni osnov za rešenje o otkazu, jer navedeni akt o sistematizaciji nikad nije objavljen, nije stupio na snagu u skladu sa Ustavom i ne proizvodi pravno dejstvo, a što je utvrdio i Ustavni sud Zaključkom IU - 214/2005 od 2. februara 2006. godine. Podnositeljka ističe da sudovi nisu poštovali Ustav, kao ni odredbe o pravnom dejstvu odluka Ustavnog suda, već su svojim presudama održali na pravnoj snazi nepostojeći opšti akt o ukidanju njenog radnog mesta i utvrdili da je rešenje o otkazu ugovora o radu, koje se zasniva na tom nepostojećem aktu, zakonito. Stoga podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, kao i da naloži navedenom poslodavcu da je vrati na rad i da joj se naknade svi troškovi sudskih postupaka ili da joj se po poništenju osporenih presuda isplati pravična naknada zbog povređenog prava na rad.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i drugu priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Rešenjem o otkazu ugovora o radu, koji je donela Komercijalna banka AD Beograd, Glavna filijala Kruševac, 28. decembra 2004, zavedenim pod brojem 2822, određeno je: da se zaposlenoj Slađani Kastratović, ovde podnositeljki ustavne žalbe, raspoređenoj na poslovima i zadacima samostalnog referenta - knjigovođe u Službi za obradu instrumenata platnog prometa i analitiku, otkazuje ugovor o radu broj 1993/213, zaključen dana 17. decembra 2003. godine, zbog toga što je usled ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova na koje je zaposlena raspoređena, a ne može joj se obezbediti obavljanje drugih poslova i osposobljavanje za rad na drugim poslovima (tačka 1.); da se ugovor o radu zaposlenoj otkazuje sa 31. decembrom 2004. godine (tačka 2.); da zaposlena ima pravo na otpremninu u visini petostruke bruto zarade ostvarene u novembru mesecu 2004. godine, što iznosi 110.721,25 dinara, koja će se isplatiti najkasnije do 31. decembra 2004. godine (tačka 3.). U obrazloženju rešenja je navedeno da je potreba za obavljanjem poslova na koje je zaposlena raspoređena prestala usled ekonomskih i organizacionih promena u Glavnoj filijali Kruševac, i to ukidanjem poslova i zadataka u aktu o sistematizaciji broj 2690 od 22. decembra 2004. godine, a na koje je zaposlena bila raspoređena.
Podnositeljka ustavne žalbe je podnela 13. januara 2005. godine Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv Komercijalne banke AD Beograd, Glavna filijala Kruševac, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu.
Takođe, podnositeljka ustavne žalbe podnela je 4. aprila 2005. godine Ustavnom sudu inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o izmenama i dopunama Odluke o sistematizaciji poslova i zadataka Glavne filijale Kruševac, broj 2690 od 22. decembra 2004. godine.
Zaključkom Ustavnog suda IU-214/2005 od 2. februara 2006. godine odbačena je inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o izmenama i dopunama Odluke o sistematizaciji poslova i radnih zadataka Glavne filijale Kruševac, broj 2690 od 22. decembra 2004. godine, koju je doneo glavni direktor Komercijalne banke AD Beograd, Glavna filijala Kruševac, jer ova odluka nije objavljena, nije stupila na snagu u skladu sa Ustavom i ne proizvodi pravno dejstvo.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 43/05 od 22. maja 2006. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje, ovde podnositeljka ustavne žalbe, kojim je tražila da se poništi rešenje tužene Komercijalne banke AD Beograd, Glavna filijala Kruševac, o otkazu ugovora o radu broj 2822 od 28. decembra 2004. godine i da se obaveže tuženi poslodavac da tužilju vrati na rad i rasporedi u skladu sa stručnom spremom, znanjem i sposobnostima. U obrazloženju presude je navedeno da je sud utvrdio sledeće činjenično stanje: da je tužilja ekonomski tehničar i da je 16 godina radila kod tuženog poslodavca, a da je na osnovu ugovora o radu broj 1993/213 od 17. decembra 2003. godine obavljala poslove samostalnog referenta - knjigovođe u Službi za obradu instrumenata platnog prometa i analitiku; da je nesporno da su u Glavnoj filijali Kruševac izvršene izmene i dopune Rešenja o organizaciji rada Glavne filijale 21. decembra 2004. godine, pod brojem 2675, i da je izmenjen i dopunjen akt o sistematizaciji poslova i zadataka Glavne filijale Odlukom broj 2690 od 22. decembra 2004. godine; da su navedenim aktima tuženog poslodavca izvršene organizacione promene i da je ukinuta Služba za obradu instrumenata platnog prometa i analitiku u kojoj je tužilja bila raspoređena, kao i da su ukinuti poslovi i radni zadaci samostalnog referenta - knjigovođe, na koje je tužilja bila raspoređena; da je Odlukom o izmeni Odluke o osnivanju Glavne filijale Kruševac, broj 8520 od 3. juna 2002. godine, predviđeno da glavni direktor donosi akt o organizaciji i sistematizaciji poslova Glavne filijale, te da je Odluka o izmenama i dopunama Odluke o sistematizaciji od 21. decembra 2004. godine u skladu sa Odlukom o osnivanju Glavne filijale Kruševac; da je usled racionalizacije i ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za manje od 10% od ukupnog broja zaposlenih kod tužene; da nije bilo slobodnog radnog mesta na koje je tužilja mogla biti raspoređena kod tuženog poslodavca; da je Odluka o izmenama i dopunama Odluke o sistematizaciji poslova i zadataka Glavne filijale Kruševac doneta 22. decembra 2004. godine, da je ta odluka stupila na snagu 23. decembra 2004. godine, a da se primenjuje od 1. januara 2005. godine; da je u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu navedena Odluka o izmenama i dopunama bila na snazi, a da je ugovor o radu otkazan 31. decembra 2004. godine i da je radni odnos tužilji prestao 1. januara 2005. godine, od kada se i primenjuje izmenjen akt o sistematizaciji; da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto 28. decembra 2004. godine i da ga je tužilja primila 1. januara 2005. godine. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, iz sledećih razloga: što je odredbom člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu i ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla; što je utvrđeno da tuženi poslodavac nije otkazao ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih, te da nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, kako je to predviđeno odredbom člana 114. stav 1. Zakona o radu; što je tužilji prilikom prestanka radnog odnosa pravilno obračunata i isplaćena otpremnina, saglasno odredbi člana 117. Zakona o radu, odredbama čl. 39, 40. i 41. Pravilnika o radu tuženog poslodavca i Odluci poslodavca broj 10264 od 28. decembra 2004. godine; što je tužilja pogrešno protumačila Zaključak Ustavnog suda od 2. februara 2006. godine i da ne znači da je odluka o izmeni i dopuni akta o sistematizaciji tuženog poslodavca neustavna i nezakonita, jer nije predviđeno objavljivanje te odluke i stupanje na snagu u skladu sa Ustavom, već je rečeno da Odluka stupa na snagu narednog dana od dana donošenja, pa je stoga neosnovana izjava punomoćnika tužilje da je rešenje doneto na osnovu odluke koja je neustavna i nezakonita.
Na osnovu navedenog, prvostepeni sud je zaključio da je rešenje o otkazu ugovora o radu pravilno i zakonito, da je tužilji prestao radni odnos po osnovu tehnološkog viška i da tuženi poslodavac nije mogao da tužilji obezbedi jedno od prava utvrđenih Zakonom o radu i Poslovnikom o radu, odnosno da je nije mogao rasporediti na druge poslove, niti je osposobiti za rad na drugim poslovima, već joj je pre prestanka radnog odnosa isplatio otpremninu, kao i da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto od strane ovlašćenog lica, glavnog direktora Glavne filijale Kruševac, zbog čega je sud odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Protiv navedene presude tužilja je podnela žalbu zbog svih zakonom dozvoljenih razloga.
Osporenom presudom Okružnog suda u Kruševcu Gž1. 1668/06 od 29. septembra 2006. godine potvrđena je presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 43/05 od 22. maja 2006. godine, a žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, odbijena je kao neosnovana. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti povredama postupka na koje se žalbom ukazuje, kao i da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno. Okružni sud je u obrazloženju presude samo konstatovao da je Ustavni sud doneo Zaključak IU - 214/2005, te da tužilja smatra da je rešenje o otkazu ugovora o radu stoga nezakonito, jer je doneto na osnovu akta o sistematizaciji koji nije stupio na snagu u skladu sa Ustavom. Međutim, istakao je da je prvostepeni sud, pozivajući se na odredbu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, utvrdio da je kod tuženog poslodavca nesumnjivo došlo do organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena, da poslodavac nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao i da poslodavac nije na istim poslovima zaposlio drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa. Na kraju, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje, što je razlog zbog koga je prvostepena presuda potvrđena a žalba tužilje odbijena kao neosnovana. Protiv navedene drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju Vrhovnom sudu Srbije, zbog pogrešne primene materijalnog prava, ističući da su nižestepeni sudovi održali na pravnoj snazi nepostojeći opšti akt o ukidanju njenog radnog mesta, kao i pojedinačno rešenje o otkazu ugovora o radu, koje se zasniva na tom nepostojećem aktu.
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1845/06 od 25. aprila 2007. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1668/06 od 29. septembra 2006. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno da pred sudovima prvog i drugog stepena nije učinjena bitna povreda postupka na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, da je neosnovano pozivanje podnositeljke revizije na pogrešnu primenu materijalnog prava, jer se tim navodima u suštini napada utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji. Zatim je navedeno da iz utvrđenja prvostepenog suda sledi: da je tuženi doneo Rešenje o izmenama i dopunama Rešenja o organizaciji rada Glavne filijale Kruševac 21. decembra 2004. godine; da su navedenim rešenjem i dopunom akta o sistematizaciji poslova i zadataka u Glavnoj filijali u Kruševcu izvršene organizacione promene kod tuženog, te je, između ostalog, ukinuta i Služba za obradu instrumenata platnog prometa i analitike, tako da je ukinuto i radno mesto na kome je tužilja radila; da je izmenama organizacije poslovanja tuženog poslodavca došlo do smanjenja zaposlenih i to tako da je na nivou cele Komercijalne banke AD Beograd smanjen broj zaposlenih ispod 10%; da je tuženi poslodavac doneo osporenu odluku broj 2822 kojom je tužilji otkazan ugovor o radu 28. decembra 2004. godine zbog ekonomskih i organizacionih promena, jer je prestala potreba za obavljanjem poslova na koje je tužilja bila raspoređena i da nije moglo da joj se obezbedi obavljanje drugih poslova i osposobljavanje za rad na drugim poslovima; da je tužilji isplaćena otpremnina prema odluci broj 10264 od 28. decembra 2004. godine u visini petostruke bruto zarade ostvarene u novembru mesecu 2004. godine, što iznosi 110.721,25 dinara. Vrhovni sud je naveo da prihvata tako utvrđeno činjenično stanje i da, polazeći od toga, nalazi da je pravilna odluka nižestepenih sudova kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje i da nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Na kraju, navodeći da je tužilji otkazan ugovor o radu saglasno odredbi člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 70/01 i 73/01), jer je zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova radnog mesta na kome je tužilja bila raspoređena, da je tužilji do dana dostavljanja pobijanog rešenja isplaćena otpremnina u skladu sa opštim aktom, što je uslov zakonitosti otkaza ugovora o radu prema članu 117. Zakona o radu, kao i da je pobijano rešenje zakonito i u smislu člana 114. Zakona o radu, pošto nije postojala obaveza poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih, Vrhovni sud Srbije je utvrdio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito i da je doneto pravilnom primenom materijalnog prava.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe, sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).
Odredbom člana 129. stav 1. Ustava od 1990. godine, koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je odluka Ustavnog suda opšteobavezna i izvršna. Takođe, odredbom člana 166. stav 2. važećeg Ustava utvrđeno je da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće.
Zakonom o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme pokretanja ovog parničnog postupka, bilo je propisano: da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog (član 97. tačka 4)); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8)); da otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8) ovog člana poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima (član 101. stav 3.); da poslodavac ne može, u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8) ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa (član 101. stav 5.); da se otkaz ugovora o radu daje u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (član 105. stav 1.); da je akt iz stava 1. ovog člana konačan danom dostavljanja zaposlenom (član 105. stav 2.); da je poslodavac koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih, a namerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (član 114. stav 1.); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, i to zaposlenom, pored ostalog, od 10 do 20 godina provedenih u radnom odnosu - najmanje u visini trostrukog iznosa zarade (član 117. stav 1. tačka 2)).
5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava.
Ustavni sud je pošao od činjenice da je navedenim odredbama Zakona o radu bilo propisano da radni odnos može prestati na osnovu otkaza ugovora o radu od strane poslodavca, da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, pod zakonom propisanim uslovima, kao i da se otkaz ugovora o radu daje u pismenom obliku i da obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. U obrazloženju rešenja o otkazu ugovora o radu, na osnovu koga je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos, navedeno je da je prestala potreba za obavljanjem poslova na koje je ona bila raspoređena usled ekonomskih i organizacionih promena u Glavnoj filijali Kruševac i to ukidanjem poslova i radnih zadataka u aktu o sistematizaciji broj 2690 od 22. decembra 2004. godine. Opštinski i Okružni sud u Kruševcu u radnom sporu koji je vođen radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, kao i Vrhovni sud u postupku po reviziji, zaključili su da je navedeno rešenje zakonito, nalazeći da je ono doneto u skladu sa odredbom člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, a u vezi sa odredbama čl. 114. i 117. istog Zakona. Prvostepeni sud je u obrazloženju svoje presude naveo da je nesporno da su izvršene izmene i dopune Rešenja o organizaciji rada Glavne filijale u Kruševcu 21. decembra 2004. godine i da je Odlukom od 22. decembra 2004. godine izmenjen i dopunjen akt o sistematizaciji poslova i zadataka Filijale, te da su tim aktima izvršene organizacione promene i da je ukinuta Služba za obradu instrumenata platnog prometa i analitiku i poslovi na koje je podnositeljka bila raspoređena. U obrazloženju presude prvostepeni sud je utvrdio i kada je Odluka o izmenama i dopunama Odluke o sistematizaciji poslova i zadataka Glavne filijale Kruševac stupila na snagu i od kada se primenjuje, zaključujući da je u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu navedena Odluka bila na snazi. U pogledu pozivanja podnositeljke ustavne žalbe na Zaključak Ustavnog suda IU-214/05 i ukazivanja da je zbog takve ustavnosudske odluke rešenje o otkazu nezakonito, prvostepeni sud je našao da je podnositeljka pogrešno protumačila Zaključak Ustavnog suda i istakao je da time što je Ustavni sud ocenio da navedena Odluka o izmenama i dopunama Odluke o sistematizaciji nije stupila na snagu u skladu sa Ustavom i ne proizvodi pravno dejstvo jer nije objavljena, "ne znači automatski da je odluka neustavna i nezakonita". Drugostepeni sud je u obrazloženju presude naveo da je nesumnjivo došlo do organizacionih promena kod tuženog poslodavca i da je na taj način ukinuta služba u kojoj je tužilja radila i poslovi koje je ona obavljala, a na pozivanje tužilje na Zaključak Ustavnog suda nije se posebno osvrtao. Takođe, ni Vrhovni sud Srbije nije posebno cenio navode podnositeljke kojima ona ukazuje da je rešenje o otkazu nezakonito, jer je doneto na osnovu nepostojećeg opšteg akta, već je samo u obrazloženju revizijske presude konstatovao da iz utvrđenja prvostepenog suda proizlazi da su na osnovu rešenja o izmenama i dopunama rešenja o organizaciji rada Glavne filijale Kruševac i dopune akta o sistematizaciji poslova i zadataka Glavne filijale izvršene organizacione promene kod tuženog poslodavca, te da je ukinuta služba u kojoj je podnositeljka radila i radno mesto na koje je bila raspoređena.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu podnositeljki zakonito, jer su navedenu Odluku o izmenama i dopunama Odluke o sistematizaciji, i pored Zaključka Ustavnog suda IU- 214/2005 od 2. februara 2006. godine, prema kome ta odluka nije objavljena, nije stupila na snagu u skladu sa Ustavom i ne proizvodi pravno dejstvo, tretirali kao opšti akt koji proizvodi pravno dejstvo. Na temelju te Odluke, sudovi su izveli zaključak da je ukinuta služba u kojoj je radila podnositeljka ustavne žalbe i poslovi na koje je ona bila raspoređena, zbog čega je rešenje o otkazu ugovora o radu bilo u skladu sa odredbom člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, kojom je propisano da poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla.
Ustavni sud ukazuje da je Ustavom izričito utvrđeno da se svi opšti akti objavljuju pre stupanja na snagu (član 196. stav 1.), kao i da je Ustavom od 1990. godine, koji je važio u vreme pokretanja konkretnog parničnog postupka, takođe bilo utvrđeno da opšti akt, da bi stupio na snagu, mora biti objavljen (član 120.). Objavljivanje opšteg akta je Ustavom ustanovljeno da bi opšti akt bio dostupan javnosti, a čime se omogućava da se svako upozna sa pravima i obavezama, načinom i uslovima sticanja i gubitka određenih prava, kao i svim drugim pitanjima koja su uređena tim opštim aktom i posledicama koje njegova primena donosi. Obaveza objavljivanja nastaje pre stupanja na snagu opšteg akta i njome je uslovljeno stupanje na snagu i primena opšteg akta. Stoga Ustavni sud ističe da opšti akt koji nije objavljen - nije ni stupio na snagu u skladu sa Ustavom, te ne može proizvoditi pravno dejstvo i predstavljati izvor prava. Samim tim, ovakav akt ne može biti ni osnov za donošenje pojedinačnih akata.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom Rev. II 1845/06 kojom je odbijena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kruševcu Gž1. 1668/06, povredio pravo na rad podnositeljke ustavne žalbe iz člana 60. Ustava, jer prihvatajući pravno shvatanje izraženo u nižestepenim odlukama da se stupanje opšteg akta na snagu može vezati za sam čin njegovog donošenja, nije na pravilan način utvrdio da li je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito. Ustavom garantovano pravo na rad, prema shvatanju Ustavnog suda, podrazumeva i pružanje zaštite zakonom utvrđenih prava građana koja iz njihovog rada proizlaze, uključujući i zaštitu u vezi sa prestankom radnog odnosa, ako je taj prestanak suprotan zakonu.
6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1845/06 od 25. aprila 2007. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na rad, zajemčeno odredbama člana 60. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode, da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog suda Srbije, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku odlučio po reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Kruševcu Gž1. 1668/06 od 29. septembra 2006. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ne postupa kao instancioni sud, nisu postojale procesne pretpostavke da Sud odlučuje o zahtevu podnositeljke kojim je traženo da se vrati na rad i da joj se naknade svi troškovi sudskih postupaka, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić