Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu oštećenih kao tužilaca i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao šest godina. Zbog neopravdane neaktivnosti i neefikasnosti sudova, dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Antića i Haliti Bogdanke, oboje iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milenka Antića i Haliti Bogdanke i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu K. 43/07, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 149/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Antić i Haliti Bogdanka, oboje iz Bečeja, podneli su, 9. januara 2014. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 5271/10 od 5. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu K. 43/07, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 149/10.

Podnosioci izjavljuj u ustavnu žalbu kao lic a koj a su u osporenom krivičnom postupku, u kome je donet osporeni akt , ima la svojstvo oštećenih kao tužilaca.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je nakon ukidanja presude Opštinskog suda u Bečeju, predmet preuzeo Osnovni sud u Novom Sadu, a koji (predmet) je zaveden pod brojem K. 149/10; da su supsidijerni tužioci protiv prvostepene presude izjavili žalbu 28. jula 2010. godine, a da su tek nakon više od tri godine, 10. decembra 2013. godine primili presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 5271/10 od 5. februara 2013. godine, kojom je potvrđena prvostepena, oslobađajuća presuda; da je „od dana podnošenja krivične prijave 18. marta 2005. godine do nastupanja pravnosnažnosti presude 10. decembra 2013. godine proteklo osam godina, osam meseci i dvadeset tri dana, a za sve to vreme doneta je samo jedna prvostepena presuda“; da je „podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na žalbu jer presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 5271/10 od 5. februara 2013. godine nije odlučeno o žalbi supsidijernih tužilaca kao stranaka u krivičnom postupku, već o žalbi punomoćnika koji nije stranka u postupku“.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i pravo na naknadu nematerijalne štete .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta K. 149/10 Osnovnog suda u Novom Sadu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Bečeju je doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 19/06 od 13. septembra 2006. godine protiv okrivljenog M.S. zbog postojanja osnovane sumnje da je učinio krivično delo zelenaštvo iz člana 217. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05 ), krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 1. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 1. u vezi sa članom 356. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Opštinskog suda u Bečeju Ki. 19/06 od 6. februara 2007. godine obustavljena je istraga protiv M.S, pokrenuta zbog osnovane sumnje da je izvršio označena krivična dela, zbog odustanka od gonjenja Opštinskog javnog tužilaštva u Bečeju.

Podnosioci ustavne žalbe su, kao oštećeni, protiv istog lica, za ista krivična dela, 16. februara 2007. godine, Opštinskom sudu u Bečeju podneli optužnicu. U podnetoj optužnici supsidijerni tužioci su istakli i opredelili imovinskopravni zahtev.

Na glavnom pretresu od 12. septembra 2007. godine došlo je do promene člana veća, te je određeno da pretres krene iznova.

Glavni pretres u predmetu Opštinskog suda u Bečeju K. 43/07 održan je dva puta do donošenja naredbe Opštinskog suda u Bečeju K. 43/07 od 16. decembra 2007. godine, a kojom je određeno građevinsko veštačenje radi utvrđivanja tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti.

Sudski veštak iz oblasti građevinarstva je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 16. juna 2008. godine.

Dana 20. februara 2009. godine određen je novi sudija u ovom predmetu, a 30. septembra 2009. godine održan je glavni pretres.

Oštećeni kao tužioci su 8. oktobra 2009. godine, zbog stupanja na snagu izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) i Krivičnog zakonika, zamenili optužnicu od 14. februara 2007. godine optužnim predlogom, koji su podneli protiv okrivljenog M.S. zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja u pokušaju iz člana 359. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela falsifikovanja isprave iz člana 355. stav 1. u vezi sa članom 356. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakonika i krivično delo falsifikovanja službene isprave iz člana 357. stav 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika. U podnetom optužnom predlogu supsidijerni tužioci su istakli i opredelili imovinskopravni zahtev.

Do kraja 2009. godine glavni pretres nije održan nijednom.

Nakon izmene u organizaciji sudova i ukidanja Opštinskog suda u Bečeju, postupak je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Novom Sadu, u kome je formiran predmet K. 149/10, koji je dodeljen u rad sudiji 15. marta 2010. godine.

Nakon dva odlaganja glavnog pretresa (10. maja i 16. jula 2010. godine) Osnovni sud u Novom Sadu je 16. juna 2010. godine doneo presudu K. 149/10, kojom je okrivljeni oslobođen od optužbe da je izvršio krivična dela koja su mu bila stavljena na teret, a oštećeni su upućeni da ostvare imovinskopravni zahtev u parničnom postupku.

Punomoćnik oštećenih kao tužilaca je 30. jula 2010. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 5271/10 od 5. februara 2013. godine.

Osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 5271/10 od 5. februara 2013. godine je dostavljena oštećenom kao tužiocu Milanku Antiću 10. decembra 2013. godine, a punomoćniku oštećenih kao tužilaca Nikoli Kosanoviću, advokatu iz Bečeja, je dostavljena takođe 10. decembra 2013. godine.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04 od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, i to od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome su imali svojstvo oštećenih kao tužilaca, pri čemu su istakli imovinskopravni zahtev, te je Ustavni sud ocenio da su aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je, krećući se u okviru navoda i razloga ustavne žalbe, utvrdio da su podnosi oci istakli i opredelili imovinskopravni zahtev u optužnici podnetoj Opštinskom sudu u Bečeju 16. februara 200 7. godine protiv okrivljenog M.S, te da su 8. oktobra 2009. godine, zbog stupanja na snagu izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku i Krivičnog zakonika zamenili optužnicu optužnim predlogom, a u kom optužnom predlogu su ponovo istakli i opredelili imovinskopravni zahtev, kao i da je krivični postupak pravnosnažno okončan februara 2013. godine, iz čega sledi da je, u odnosu na podnosioce trajao šest godina.

6. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud konstatuje da je okrivljenom bilo stavljeno na teret izvršenje više krivičnih dela, koja po svojoj pravnoj prirodi spadaju u složenija krivična dela, što je nužno zahtevalo i sprovođenje određenog dokaznog postupka radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja. Sve ovo nesporno je, po oceni Ustavnog suda, u određenoj meri objektivno uticalo na dužinu trajanja postupka.

Međutim, Ustavni sud je iz prethodno utvrđenih činjenica vezanih za tok krivičnog postupka konstatovao da je u više navrata postojala neopravdana neaktivnost prvostepenog suda (najpre, nakon dostavljanja nalaza sudskog veštaka juna 2008. godine, glavni pretres nije ni zakazivan, da bi februara 2009. godine bio promenjen predsednik veća, nakon čega ni novi sudija nije zakazao i održao pretres sve do 30. septembra 2009. godine, a posle izmene optužnog akta 8. oktobra 2009. godine, glavni pretres u toj godini nije ni zakazivan u očekivanju reorganizacije sudskog sistema). Ustavni sud posebno ukazuje da je u ovom postupku glavni pretres čak tri puta počinjao iznova zbog promene predsednika veća. Konačno, Ustavni sud ističe da je i trajanje žalbenog postupka produženo polugodišnjim nedostavljanjem spisa drugostepenom sudu.

Imajući u vidu obavezu suda da se stara da se postupak sprovede bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da su navedene neaktivnosti i neefikasnosti postupajućih sudova doprinele dužem trajanju krivičnog postupka, te da, stoga, ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se postavljala u konkretnom slučaju ne predstavlja prihvatljivo opravdanje za šestogodišnje trajanje postupka u odnosu na podnosioce, već ova okolnost može biti od uticaja samo na odmeravanje visine naknade štete.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu K. 43/07, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 149/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tač ke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja Odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno , sa jedne strane, dužinu trajanja krivičnog postupka, a sa druge strane složenost krivičnog postupka, te po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koja su pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, koje su istaknute u osporavanju presud e Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 5271/10 od 5. februara 2013. godine, Ustavni sud je utvrdio da u ovom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka pred Ustavnim sudom. Naime, kao što je na početku ukazano, osporavanje presude zbog povrede prava na pravično suđenje je ratione personae nedopušteno s obzirom na procesni položaj podnosilaca u ovom krivičnom postupku, a tvrdnja o povredi prava na pravno sredstvo je očigledno neosnovana, jer je nesporno da su podnosioci kao oštećeni u ovom postupku imali punomoćnika koji ih je zastupao i koji je žalbu, dakle, izjavio u njihovo ime, a o toj žalbi je, kako sami navode, odlučeno. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti