Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 19 godina. Uprkos izvesnoj složenosti i doprinosu podnosioca, Sud je zaključio da je odgovornost prevashodno na sudu, dosuđujući naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Danila Prodanova iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danila Prodanova i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7122/07 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danilo Prodanov iz Novog Sada je, preko punomoćnika Milice Lalić Mrazek, advokata iz Novog Sada, podneo 29. juna 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7122/07.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo, između ostalog, da je predmetni postupak trajao 19 godina, te da je očigledno da mu je takvim postupanjem sudova povređeno označeno ustavno pravo. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom Ustavom zajemčenog prava, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7122/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 3. aprila 1991. godine podneo Osnovnom sudu udruženog rada u Novom Sadu predlog kojim je tražio da sud poništi odluku direktora drugog učesnika – DP „Planeta“ iz Novog Sada, broj 947 od 11. februara 1991. godine i Radničkog saveta drugog učesnika od 23. aprila 1991. godine o raspoređivanju predlagača na poslove i zadatke voćarskog radnika, kao i da obaveže drugog učesnika da predlagača vrati na poslove i zadatke pomoćnika blagajnika i isplati mu razliku između ličnog dohotka voćarskog radnika i pomoćnika blagajnika, počev od 15. februara 1991. godine , pa do vraćanja na poslove pomoćnika blagajnika, sa zakonskom zateznom kamatom. Povodom ovog predloga formiran je predmet RS. 181/91.

Osnovni sud udruženog rada je rešenjem RS. 181/91 od 24. oktobra 1991. godine, na zahtev predlagača, odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, a usled statusnih promena drugog učesnika, s tim da će se postupak nastaviti po predlogu jednog od učesnika u postupku.

Postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, na osnovu rešenja tog suda donetog na ročištu od 27. maj 1992. godine . Predmet je u nastavku dobio broj P1. 6366/92, a tužilac je preinačio tužbu, tako što je umesto dotadašnjeg drugog učesnika označio šest tuženih , pravnih sledbenika nekadašnjeg učesnika. U nastav ku postupka tužilac nije došao na ročište zakazano za 2. mart 1993. godine, iako je bio uredno pozvan, te je Opštinski sud u Novom Sadu doneo rešenje. P1. 6366/92, kojim je utvrđeno mirovanje postupka. Tužilac je 10. juna 1993. godine podneo predlog za nastavak postupka. Postupak je nastavljen rešenjem parničnog suda od 2. marta 1994. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6366/92 od 30. maja 1995. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2677 – I/96 od 30. aprila 1996. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 3803/96. Opštinski sud u Novom Sadu je 26. novembra 1997. godine doneo delimičnu presudu, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je poništio označene odluke tuženog . Protiv ove presude šestotuženi je izjavio žalbu, koja je presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 829/98 od 16. aprila 1999 godine odbijena kao neosnovana, te je potvrđena delimična presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3803/96. od 26. novembra 1997. godine. Šestotuženi je protiv ove drugostepene presude izjavio reviziju. Vrhovni sud Srb ije je 19. aprila 2001. godine doneo rešenje Rev. 5923/99, kojom je ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 829/98 od 16. aprila 1999 godine i delimičnu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P . 3803/96 od 26. novembra 199 7. godine u odnosu na šestotuženog i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 5317/01. Na ročištu održanom 23. avgusta 2002. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na še stotuženog. Takođe, na ovom ročištu određeno je izvođenje dokaza vešta čenjem, ali su parnične stranke predložile da sud „sačeka sa izradom rešenja“ da tužilac pokuša da opredeli visinu tužbenog zahteva i bez izvođenja ovog dokaza. Opštinski sud u Novom Sadu je 9. jula 2003. godine doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza veštačenjem, kao i ličnost veštaka i njegov zadatak, s obzirom na to da tužilac nije dostavio predlog, odnosno nije opredelio zahtev. Istim rešenjem obavezan je tužilac da snosi troškove veštačenja, ali on ih do 15. aprila 2004. godine nije uplatio. Nakon što je tužilac postupio po označenom rešenju, veštak je 22. juna 2004. godine dostavio parničnom sudu nalaz sa mišljenjem.

Posle izvršenih statusnih promena kod drugotuženog, tužilac je podneskom od 27. marta 2007. godine preinačio tužbu, označavajući kao drugotuženog pravnog sledbenika dotadašnjeg drugotuženog. Istim podneskom tužilac je opredelio tužbeni zahtev u pogledu visine. S obzirom na to da je nad drugotuženim, rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu od 4. aprila 2007. godine pokrenut stečajni postupak, Opštinski sud u Novom Sadu je 18. juna 2007. godine doneo rešenje kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, do okončanja postupka stečaja nad označenim subjektom. Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je 13. septembra 2007. godine doneo rešenje Gž. 5000/07, kojim je potvrdio rešenje u odnosu na subjekt u stečaju, dok je u preostalom delu ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovno suđenje. Nakon vraćanja spisa prvostepenom sudu, predmet je dobio novi broj P. 7122/07.

Opštinski sud u Novom Sadu je, po zaključenju glavne rasprave , doneo presudu P. 7122/07 od 17. septembra 2008. godine, kojom je odbacio tužbu u odnosu na drugotuženog, dok je u odnosu na ostale tužene odbio preostali tužbeni za htev tužioca. Tužilac je protiv ove presude izjavio žalbu.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 570/10 od 6. maja 2010. godine ukinuta je označena prvostepena presuda u delu kojim je odbačena tužba u odnosu na drugotuženog, dok je u preostalom delu ta presuda preinačena, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na ostale tužene, te su oni obavezani da tužiocu solidarno isplate iznos od 91.496, 65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. septembra 2006 godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja predloga Osnovnom sudu udruženog rada u Novom Sadu 3. aprila 1991. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 6. maja 2010. godine, trajao nešto više od 19 godina, s tim što je bio u prekidu sedam meseci, kao i da je o delu tužbenog zahteva (poništaj odluka tuženog) pravnosnažno odlučeno nakon osam godina, 16. aprila 1999. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Trajanje parničnog postupka 18 i po godina, koli ko je predmetni postupak trajao ne računajući period prekida, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka . Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa, odnosno sudova koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući naveden kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, s obzirom na to da je na strani tuženih bio veći broj lica, te je teže bilo da se ispune procesne pretpostavke za održavanje ročišta za glavnu raspravu, kao i jer je postupak vođen radi poništaja određenih odluka koji je doneo bivši poslodavac podnosioca, koji je ubrzo po pokretanju postupka prestao da postoji.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev bio od određenog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tim zahtevom, između ostalog, potraživan novčani iznos u visini razlike zarade za nekoliko meseci, a koja podnosiocu pripadala za one poslove koje je on obavljao pre raspoređivanja i onih koje je obavljao nakon tog raspoređivanja .

Takođe prema oceni Ustavnog suda, Ustavni sud je ocenio i da je sam podnosilac u izvesnoj meri doprineo trajanju postupka. Naime, usled njegovog nedolaska na jedno od zakazanih ročišta nastupilo je mirovanje u postupka. Zatim, podnosilac ni posle deset meseci nije obavestio sud o tome da li je potrebno izvesti dokaz veštačenjem, a nije ni opredelio zahtev u pogledu njegove visine, niti izvršio uplatu sredstava neophodnih za izvođenje ovog dokaza, u narednom periodu od skoro godinu dana. Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac, nakon što je žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3803/96 od 26. novembra 1997. godine izjavio samo šestotuženi, te je presuda u odnosu na ostale tužene postala pravnosnažna, mogao da u odnosu na šestotuženog odmah po izjavljivanju žalbe povuče tužbu, čime bi doprineo da predmetni postupak kraće traje.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano opisanom složenošću tog postupka, kao i doprinosom parničnih stranaka, te odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, doprinos podnosioca, kao i značaj za podnosioca prava o kome je odlučivano. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević