Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, utvrdivši da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno. Iako je postupak trajao preko sedam godina, uzrok odugovlačenja je prevashodno ponašanje podnosioca žalbe, koji je doprineo dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3105/2013
19.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . B . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. B . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 2/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. B. iz Čačka podneo je, 19. aprila 2013. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Čačku P. 2/10 od 15. oktobra 2012. godine i Višeg suda u Čačku Gž. 91/13 od 1 3. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije . Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom su doneti osporeni akti .

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni postupak trajao od 2005. do 2013. godine, za šta, kako tvrdi, isključivu krivicu snosi prvostepeni sud koji nije u dovoljnoj meri vršio koncentraciju dokazne građe, već je odugovlačio postupak, a što je za posledicu imalo da troškovi advokatskih usluga i iznos kamate koju je dužan da plati suprotnoj strani budu veći. Povredu prava na pravično suđenje obrazlaže navodima o pogrešnoj oceni izvedenih dokaza i propustu sudova da izvedu sve predložene dokaze. S tim u vezi, ističe da je sud odbio njegov predlog da se zbog površno urađenog nalaza, veštačenje ponovo sprovede, zbog čega smatra da mu je uskraćeno "pravo na dokazivanje" i "utvrđenje istine i pravog činjeničnog stanja". Zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i iz razloga što je pogrešnom ocenom dokaza "realno oštećen", podnosilac traži da mu Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu štete ili da poništi osporene odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 2/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac N. B, ovde podnosilac ustavne žalbe , podneo je 9. januara 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog D. D, radi isplate naknade za izvršenu opravku vozila i putnih troškova učinjenih radi nabavke auto-delova, pri čemu je u referatu tužbe navedeno da je tuženi delove u vrednosti od 500 evra platio.

Do maja 2007. godine, od ukupno sedam zakazanih ročišta, dva nisu održana na predlog tuženog. U ovom delu postupka, na predlog tužioca izveden je dokaz saslušanjem stranaka i četiri svedoka, dok su na predlog tuženog saslušana dva svedoka.

Na ročištu održanom 22. maja 2007. godine, na predlog tužioca saslušan je još jedan svedok i određeno je izvođenje dokaza mašinskim veštačenjem na okolnost vrednosti ugrađenih delova i izvedenih radova na vozilu. Ličnost sudskog veštaka je predložio tužilac.

U julu 2007. godine veštak je obavestio sud da ne može da odgovori zadatku veštačenja dok se stranke preciznije ne izjasne o vrsti i obimu izvedenih radova, zbog čega je na sledećem ročištu, održanom 26. septembra te godine, ponovo izveden dokaz njihovim saslušanjem, a tužilac je dostavio specifikaciju radova.

Veštak je nalaz dostavio u novembru 2007. godine. Povodom primedbi tuženog, veštak je u januaru 2008. godine dostavio dopunu nalaza u kojoj je posebno iskazao vrednost ugrađenih delova i vrednost tužiočevog rada. Do marta 2009. godine veštak je povodom tužiočevih primedbi koje su se odnosile na iskazanu vrednost ugrađenih delova, te cenu i broj potrbnih norma časova za opravku vozila, dostavio još četiri izjašnjenja, dok je po predlogu tuženog sprovedeno i veštačenje na okolnost vrednosti radova izvedenih radi otklanjanja nedostataka na njegovom vozilu nakon opravke koju je izvršio tužilac. Veštak je takođe saslušan, a na predlog tužioca sud je od određenog preduzeća četiri puta tražio podatke o cenama auto-delova u 2002. godini prema predračunu tog preduzeća iz 2008. godine. U ovom delu postupka, od ukupno deset zakazanih ročišta, četiri nisu održana – tri na molbu tužioca, odnosno njegovog punomoćnika, a jedno zbog nedostavljanja traženog izveštaja i izjašnjenja veštaka.

Na ročištu održanom 10. marta 2009. godine tuženi je delimično priznao tužbeni zahtev, istovremeno istakavši protivtužbeni zahtev za naknadu troškova koje je imao na ime opravke vozila zbog loše izvedenih radova od strane tužioca i kompenzacioni prigovor .

Do donošenja osporene prvostepene presude, od još ukupno 19 zakazanih ročišta, jedno nije održano na molbu tuženog. Na ročištu održanom 26. maja 2009. godine veštak je ponovo saslušan, a tužilac je tom prilikom izjavio da ne može da se izjasni po kojoj ceni je nabavio auto-delove jer ne poseduje račune. U ovom delu postupka ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka i na predlog tužioca ponovo su od dva preduzeća pribavljeni podaci o vrednosti auto-delova. Povodom tužiočevih primedbi, veštak je dva puta dostavljao pisana izjašnjenja i još jednom je saslušan (od veštaka je traženo da utvrdi vrednost (cenu) auto-delova u državi u kojoj ih je tužilac navodno kupio) , dok je po nalogu suda u maju 2011. godine dostavio rekapitulaciju dotadašnjih dopuna nalaza i izjašnjenja. Na ročištu održanom 9 maja 2012. godine odbijen je tužiočev predlog da se veštačenje na iste okolnosti sprovede preko drugog veštaka .

Osporenom presudom Osnovnog suda u Čačku P. 2/10 od 15. oktobra 2012. godine utvrđena su međusobna potraživanja stranaka, izvršeno je njihovo prebijanje i nakon prebijanja tužiocu je dosuđena razlika potraživanja u visini od 128 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužiočev zahtev za isplatu iznosa od još 630 evra, kao i zahtev za naknadu putnih troškova.

Viši sud u Čačku je osporenom presudom Gž. 91/13 od 13. februara 2013. godine potvrdio nižestepenu presudu u pogledu odluke o glavnoj stvari, a ukinuo je odluku o troškovima postupka.

Prvostepeni sud je rešenje o troškovima postupka doneo 19. marta 2013. godine. Ovo rešenje je ukinuto drugostepenom odlukom od 8. maja iste godine.

O troškovima postupka ponovo je odlučeno rešenjem od 17. jula 2013. godine, protiv koga nijedna stranka nije izjavila žalbu.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne , uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao nešto više od sedam godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sud ova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, analiza postupanja nadležnog prvostepenog suda i ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da se u predmetnom postupku, između ostalog, odlučivalo o osnovanosti podnosiočevog zahteva za isplatu naknade na ime izvršene opravke vozila i putnih troškova učinjenih radi nabavke auto-delova. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je, i pored toga što je još u referatu tužbe istaknuto da su auto-delovi plaćeni, na predlog podnosioca sprovedeno veštačenje ne samo na okolnost cene izvedenih radova, već i na okolnost vrednosti ugrađenih delova. Podnosilac je tokom postupka više puta isticao primedbe na nalaz veštaka koje su se odnosile i na iskazanu vrednost auto-delova , zbog čega je sud u periodu od februara 2008. do marta 2012. godine šest puta od veštaka tražio da dostavi pisana izjašnjenja i dva puta ga je saslušao, što je doprinelo tome da postupak duže traje. Ovim se ne želi reći da isticanje primedbi na nalaz veštaka nije dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu, ali svakako utiče na dužinu postupka. Takođe, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud na predlog podnosioca u periodu od juna 2008. do marta 2010. godine pribavljao podatke o vrednosti auto-delova od tri preduzeća zbog toga što podnosilac nije mogao da se izjasni o ceni po kojoj ih je platio, kao i to da tri ročišta nisu održana na predlog podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud tokom celokupnog trajanja postupka redovno zakazivao ročišta u kratkim intervalima, kao i to da je u periodu od godinu i po dana nakon podnošenja tužbe na predlog podnosioca i tuženog saslušao sedam svedoka. Takođe, drugostepenom sudu je trebalo četiri, odnosno dva meseca da odluči o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude i rešenja o troškovima postupka, što se nikako ne može smatrati odugovlačenjem postupka. Međutim, imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je propisano da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi i da je sud taj koji se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave, do njenog okončanja, stavljaju dokazne predloge radi utvrđivanja spornih činjenica i preduzimaju druge radnje u postupku, ne oslobađa sud od obaveze da ispuni zahtev delotvornog postupanja. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kojoj u slučaju kada podnosilac predstavke zahteva dodatna veštačenja, na sudu je da proceni kako će voditi postupak i da li će uvek dozvoliti da se sprovede traženo veštačenje. Naime, u presudi Šundov protiv Hrvatske, od 13. aprila 2006. godine ESLjP je istakao da prihvata da je podnosilac doprineo dužem trajanju postupka tražeći čak sedam puta dopunska veštačenja u periodu od četiri godine, istovremeno primetivši da domaći sud nije morao uvek usvojiti predlog podnosioca za dopunskim veštačenjima, zbog čega je ocenio da u pomenutom periodu postoji podeljena odgovornost podnosioca i tužene države (videti stav 30. pomenute presude).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da za trajanje postupka od februara 2008. godine (kada je podnosilac prvi put stavio primedbe na nalaz veštaka) do marta 2012. godine (kada je veštak dostavio poslednje izjašnjenje na primedbe podnosioca), postoji podeljena odgovornost prvostepenog suda i podnosioca ustavne žalbe. Međutim, polazeći od toga da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta u kratkim intervalima, da je u roku od godinu i po dana saslušao sedam svedoka, da je drugostepeni sud odluke po pravnim lekovima donosio u izuzetno kratkim rokovima, a imajući u vidu s druge strane da tri ročišta nisu održana na predlog podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika, kao i to da podnosilac do okončanja postupka nije mogao da se izjasni o tome po kojoj ceni je platio auto-delove, niti da na tu okolnost dostavi dokaze, zbog čega je kroz stavljene primedbe tražio da veštak utvrdi ovu činjenicu, Ustavni sud je ocenio da je uzrok sedmogodišnjem trajanju predmetnog postupka prevashodno u ponašanju podnosioca kao stranke tokom postupka.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 2/10 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene akte, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Budući da podnosilac povredu prava na pravično suđenje vidi u navodno pogrešnoj oceni izvedenih dokaza i odbijanju njegovog predloga da se veštačenje ponovo sprovede preko drugog veštaka, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kao i to da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza, osim u slučaju ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, a što je dovelo do povrede ustavnih prava i sloboda. Ustavni sud takođe ukazuje i na to da član 32. stav 1. Ustava ne garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranaka budu prihvaćeni.

Po nalaženju Ustavnog suda, okolnosti konkretnog slučaja ne ukazuju da je podnosiocu na bilo koji način onemogućeno da ravnopravno učestvuje u postupku i da stavlja dokazne predloge , a činjenica da sud nije prihvatio njegov predlog da se nakon pet godina ponovo sprovodi veštačenje na iste okolnosti preko drugog veštaka, sama po sebi ni na koji način ne može da upućuje na zaključak da je podnosiocu povređeno navedeno ustavno pravo u situaciji kada je sud povodom više njegovih primedbi, od veštaka koga je on predložio, tražio pisana izjašnjenja. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac nezadovoljan ishodom spora, od Ustavnog suda traži da kao revizijski sud ispita zakonitost osporene odluke, ne nudeći bilo kakve argumente koji bi učinili verovatnim da su konkretni dokazi očigledno cenjeni na njegovu štetu. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti paušalni navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude redovnih sudova jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti