Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za otkup stana koji je trajao preko 16 godina. Odbacuje se deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje i imovinu kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Čelikovića iz Kladova , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rajka Čelikovića i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu 1R. 17/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajko Čeliković iz Kladova podneo je 28. juna 20 10. godine, preko punomoćnika Milovana Tupanjca, advokata iz Kladova, ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Kladovu 1R. 17/07 od 17. oktobra 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Negotinu Gž. 120/08 od 31. jula 2008. godine i rešenja Vrhovnog kasacion og sud a Rev. 328/2010 od 14. aprila 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1 . i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmet vanparničnog postupka bio donošenje rešenja koje bi zamenilo ugovor o otkupu stana površine 57m2, koji se nalazi u Kladovu, u Ulici goranski prolaz broj 2/10; da se podnosilac ustavne žalbe u navedeni stan zajedno sa još dva člana svoje porodice, uselio 1973. godine, kada je na osnovu konkursa zasnovao radni odnos u Skupštini Opštine Kladovo, koja mu je isti dodelila na korišćenje; da je 1992. godine saznao da je stan koji je dobio na korišćenje od Opštine Kladovo, vlasništvo Javnog preduzeća „Hidroelektrana Đerdap“ iz Kladova, kome se 1992. godine obratio sa zahtevom za otkup istog, ali da mu otkup nije dozvoljen; da je njegova supruga od 1978. godine radila u Javnom preduzeć u „Hidroelektrana Đerdap“ iz Kladova i da je iskoristila stambeni kredit koji je dobila od istog preduzeća za kupovinu stana u Nišu , i to u iznosu od samo 30% vrednosti tog stana, koji je vratila za sedam godina, sa pripadajućom kamatom; da u ugovoru kojim su joj dodeljena sredstva iz stambenog kredita ne postoji uslov da ne može da otkupi stan u kome stanuje zajedno sa članovima svoje porodice; da je 1993. godine, zahtev za otkup stana podnosilac ustavne žalbe podneo Opštini Kladovo, ali je dobio odgovor da je navedeni stan vlasništvo Javnog preduzeća „Hidroelektrana Đerdap“ iz Kladova; da je protiv navedenog preduzeća i Opštine Kladovo , kao protivnika predlagača , podneo 1994. godine predlog Opštinskom sudu u Kladovu kojim je predložio da sud donese rešenje radi sticanja svojstva nosioca stanarskog prava, kao i rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana; da je postupak okončan tek nakon 16 godina , i to nepovoljno po podnosioca ustavne žalbe, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da, s obzirom na značaj povređenog prava , podnosilac ustavne žalbe smatra da se , u suštini , radi o pitanju prava na stanu, te da je brzo i zakonito razrešenje spornih pitanja u vezi otkupa predmetnog stana od velike važnosti za njega. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, kao i povredu prava na imovinu iz člana 58 . Ustava, ali zahtev za naknadu štete nije istakao.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta 1R. 17/07 Opštinskog sud a u Kladovu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Predlagač, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. februara 1994. godine Opštinskom sudu protiv protivnika predlagača Opštine Kladovo i Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije - Hidroelektrana Đerdap“, predlog kojim je tražio da se utvrdi da je stekao svojstvo nosioca stanarskog prava po osnovu radnog odnosa na dvosobnom stanu površine 57m2, koji se nalazi u Kladovu, u Ulici goranski prolaz broj 2 /10, i da može otkupiti navedeni stan po tržišnoj ceni, te da navedeno rešenje zamenjuje ugovor o otkupu stana.

Prvo ročište je održano 13. aprila 1994. godine, na kome je Opštinski sud doneo rešenje kojim je prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja parnice u predmetu P. 74/94, koja se vodila po tužbi Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije - Hidroelektrana Đerdap“ protiv Danice Čeleković, supruge predlagača, radi predaje u državinu dvosobnog stan a površine 57m2, koji se nalazi u Kladovu, u Ulici goranski prolaz broj 2 /10 i iseljenja.

Nakon pravnosnažnog okončanja navedene parnice, predlagač je 27. januar a 1998. godine podneo predlog za nastavak postupka , da bi Opštinski sud u nastavku postupka nakon ročišta održanog 25. februara 1998. godine, doneo delimično rešenje P. 20/98 kojim je utvr dio da je predlagač stekao svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu .

Protivnici predlagača su 17, odnosno 25. avgusta 1998. godine izjavili žalbe protiv ovog rešenja . Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Negotinu (u daljem tekstu: Okružni sud) je 24. septembra 1998. godine doneo rešenje Gž. 926/98 kojim je ukinuo delimično rešenje Opštinskog suda P. 20/98 od 25. februara 1998. godine i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje

U ponovnom postupku, ročište zakazano za 10. novembar 1998. godine je održano , da bi na ročištu održanom 8. decembra 1998. godine, Opštinski sud rešenjem konstatovao da će se sledeće ročište zakazati kada predlagač dostavi dokaze od značaja, na koje se pozvao na tom ročištu – ugovor o kupoprodaji stana u Nišu i potvrdu da je njegova supruga vratila kredit iskorišćen za kupovinu tog stana u Nišu.

Sledeće ročište je održano 17. februara 2000. godine , na kome je predlagač dostavio dokaze na koje se pozivao na ročištu održanom 8. decembra 1998. godine. Nakon tri održana ročišta, Opštinski sud je 5. aprila 2001. godine doneo delimično rešenje 1R. 20/98 kojim je u stavu prvom izreke utvr dio da predlagač može da otkupi predmetni stan, jer nema zakonskih smetnji za otkup, dok je u drugom stavu izreke konstatovao da će po pravnosnažnosti tog rešenja doneti rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana sa svim uslovima otkupa.

Postupajući po žalbi protivnika predlagača Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije - Hidroelektrana Đerdap“, Okružni sud je rešenjem Gž. 849/2001 od 19. novembra 2001. godine odbi o kao neosnovan u ovu žalb u i potvr dio delimično rešenje Opštinskog suda 1R. 20/98 od 5. aprila 2001. godine .

Nezadovoljan načinom na koji je pravnosnažno okončan vanparnični postupak, protivnik predlagač a je 10. januara 2002. godine izjavio reviziju, da bi 15. maja 2002. godine Vrhovn i sud Srbije rešenjem Rev. 886/02 ukinuo rešenj e Opštinskog suda 1R. 20/98 od 5. aprila 2001. godine i rešenje Okružnog suda Gž. 849/2001 od 19. novembra 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, nakon izvedenog dokaza veštačenjem i dva održana ročišta, Opštinski sud je doneo rešenje 1R. 20/98 od 19. novembra 2002. godine kojim je izuze o od otkupa predmetni stan od strane predlagača .

Postupajući po žalbi predlagača, Okružni sud je rešenjem Gž. 245/04 od 26. oktobra 2004. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda 1R. 20/98 od 19. novembra 2002. godine i spis e predmeta po treći put vratio prvostepenom sudu na ponovn i postupak.

Nakon dva održana ročišta (24. novembra 2004. godine i 25. maja 2006. godine ), te jednog neodržanog - 9. maja 2006. godine , Opštinski sud je 26. juna 2006. godine doneo rešenje 1R. 20/98 kojim je konstatovao da se predlog smatra povučenim, jer na zakazano ročište predlagač nije došao. Istoga dana predlagač je podneo predlog za delegaciju suda , da bi 18. jula 2006. godine punomoćnik predlagača izjav io žalbu protiv rešenja Opštinskog suda 1R. 20/98 od 26. juna 2006. godine.

Postupajući po žalbi predlagača , Okružni sud je 1. juna 2007. godine doneo rešenje Gž. 970/06 kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda 1R. 20/98 od 26. juna 2006. godine i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovni postupak .

Rešavajući o predlogu za delegaciju suda , Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 545/07 od 1. avgusta 2007. godine odbi o navedeni predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda .

Konačno, osporenim rešenjem Opštinskog suda 1R. 17/07 od 17. oktobra 2007. godine, odbijen je predlog predlagača da sud utvrdi njegovo pravo na otkup predmetnog stana, kao i d a rešenjem zameni ugovor o otkupu stana, uz ovlašćenje predlagača da pravo vlasništva upiše u javne knjige, kao neosnovan. Takođe je odlučeno i da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 120/08 od 31. jula 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno prvostepeno rešenje.

Protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja, predlagač je 23. septembra 2008. godine izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, koju je Vrhovni kasacion i sud osporenim rešenjem Rev. 328/2010 od 14. aprila 2010. godine odbi o kao neosnovan u.

U osporenom revizijskom rešenju je, pored ostalog, navedeno: da u vanparničnom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9 ) Z akona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a da se revizijom ne ukazuje na druge povrede ovog zakona zbog kojih se revizija može izjaviti. Da iz činjeničnog stanj a utvrđenog pred prvostepenim sudom proizilazi: da je predlagač zakupac na neodređeno vreme na predmetnom stanu po osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda P. 6 24/98 od 11. novembra 1998. godine ; da su članovi porodičnog domaćinstva predlagača - supruga Danica i sinovi Goran Čeliković i Srđan Čeliković; da su predlagač i njegova supruga 1982. godine kupili dvoiposoban stan u Nišu, koji su otplatili sredstvima od kredita koji je njegova supruga, kao zaposleno lice, dobila od protivnika predlagača; da su oni 1986. godine započeli sa izgradnjom kuće od tri stambene jedinice, koja je u vreme okončanja postupka pred prvostepenim sudom bila dovršena sa 85% ; da su zaključenim ugovorom o poklonu od 18. marta 1991. godine, preneli svojinu na kući svojim sinovima Goranu i Srđanu, a potom su im 18. aprila 2000. godine poklonili i stan u Nišu, sa udelima od po ½; da je predlagač 8. septembra 1992. god ine podneo zahtev za otkup stana, a od protivnika predlagača je 12. aprila 1994. godine dobio odgovor da ne ispunjava uslove za otkup. Dalje je navedeno: da su, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo u pobijanim rešenjima, kada su odbili predlog za donošenje rešenja kojim se zamenjuje ugovor o otkupu stana; da su predlagač i njegova supruga, kao korisnici predmetnog stana u društvenoj svojini, stekli u svojinu kuću i drugi stan, a p otom su ih ugovorom o poklonu preneli u vlasništvo svojim sinovima, pa kako su ove nepokretnosti odgovarajuće za predlagača i članove njegovog porodičnog domaćinstva u smislu člana 17. stav 2. Zakona o stanovanju, to su ispunjeni uslovi da se predmetni stan izuzme od otkupa na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1. navedenog Zakona ; da se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da je predlagač stekao u svojinu nepokretnosti, koje nisu odgovarajuće, s obzirom na to da bitnije pogoršavaju uslove stanovanja njegove porodice; da je, međutim, tokom postupka utvrđeno da je predlagač stekao nepokretnosti, koje po strukturi i tržišnoj vrednosti mogu na adekvatan način zadovoljiti potrebe cele porodice i da se smatraju odgovarajućim za njegovo porodično domaćinstvo u smislu člana 17. stav 1. tačka 3. Zakona o stanovanju, pa stoga ovi navodi revizije nisu osnovani.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da vanparnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu i da započinje, u ovom slučaju, podnošenjem predloga , a završava se donošenjem rešenja koj im se postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava , do kada je predmet bio nerešen 11 godin a i četiri meseca. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan je ceo protekli period - od 22. februara 19 94. godine, kada je Opštinskom sudu podnet predlog , pa do 14. aprila 2010. godine kada je Vrhovni kasacion i sud doneo rešenje Rev. 328/2010 kojim je vanparnični postupak okončan.

Ustavni sud ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe. Ocena uticaja svakog od ovih činilaca na vremensko trajanje konkretnog parničnog postupka određuje da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe snosi odgovornost za neaktivnost u postupku - u periodu od 8. decembra 1998. godine do 17. februara 2000. godine , jer je on imao obavezu da sudu dostavi dokaze na koje se pozvao na ročištu održanom 8. decembra 1998. godine – ugovor o kupoprodaji stana u Nišu i potvrdu da je njegova supruga vratila banci kredit iskorišćen za kupovinu stana u Nišu. Štaviše, Opštinski sud je rešenjem konstatovao da će sledeće ročište zakazati tek kada podnosilac ustavne žalbe dostavi navedene dokaze sudu. Međutim, podnosilac je to učinio tek 17. februara 2000. godine , godinu i dva meseca kasnije. U kasnijem toku postupka podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije uzrokovao odugovlač enje vanparničnog postupka.

I pored navedenog perioda za koji odgovornost snosi podnosilac ustavne žalbe, osnovni razlog neprimereno dugom trajanju vanparničnog postupka je neažurno postupanje sudova koji nisu preduzimali zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak bez nepotrebnog odugovlačenja efikasno vodi i okonča. Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je vanparnični postupak trajao duže od 16 godina, bez obzira na određeni doprinos podnosioca, dovoljna je, sama po sebi, da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Pored toga, posebno se mora naglasiti i to da su viši sudovi tri puta ukidali prvostepen a rešenja Opštinskog suda i predmet mu isto toliko puta vraćali na ponovni postupak. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu "Pavlyulynets protiv Ukrajine" ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud smatra, imajući u vidu celokupan tok postupka, da u konkretnom slučaju, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja je tokom postupka bilo potrebno utvrditi i raspraviti , ne mogu biti od uticaja na odgovornost sudova za neprimereno dugo trajanje ovog vanparničnog postupka.

Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje redovnih sudova dovelo do toga da je predmetni vanparnični postupak trajao duže od 16 godina .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Razmatrajući ustavnu žalb u izjavljen u protiv rešenja Opštinskog suda 1R. 17/07 od 17. oktobra 2007. godine, Okružnog suda Gž. 120/08 od 31. jula 2008. godine i Vrhovnog kasacion og sud a Rev. 328/2010 od 14. aprila 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje sledeće:

Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan time što je kao neosnovan odbijen njegov predlog kojim je tražio da sud utvrdi njegovo pravo na otkup predmetnog stana, kao i da rešenjem zameni ugovor o otkupu stana, uz ovlašćenje predlagača da pravo vlasništva upiše u javne knjige, ponavlja navode iznete u žalbi i reviziji, koji su bili predmet razmatranja redovnih sudova. Podnosilac, u suštini, osporava zakonitost navedenih sudskih odluka, ukazujući, pre svega, na činjenicu da u ugovoru na osnovu koga su njegovoj supruzi dodeljena sredstva iz stambenog kredita, ne postoji odredba koja ne dozvoljava otkup predmetnog stana.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, sudovi su izneli jasne razloge zbog kojih su smatrali da predlog podnosioca ustavne žalbe nije osnovan.

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS “, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101 /05) je propisano da se od otkupa po odredbama ovog zakona izuzima stan: čiji nosilac stanarskog prava, odnosno član njegovog porodičnog domaćinstva ima u svojini drugi stan koji je odgovarajući za to porodično domaćinstvo, u smislu ovog zakona, te čiji nosilac stanarskog prava, odnosno član njegovog porodičnog domaćinstva ima u svojini drugi odgovarajući stan koji se koristi po osnovu stanarskog prava na tom stanu, a koji ima pravo da mu opština obezbedi stan za iseljenje tog nosioca stanarskog prava, u skladu sa ovim zakonom (član 17. stav 1. tač. 1. i 3.) ; da se odgovarajućim stanom, u smislu ovog zakona, smatra stan u kome je broj soba jednak broju članova porodičnog domaćinstva, a najviše četvorosoban stan (član 17. stav 2.).

Imajući u vidu sadržinu citiranih odred aba Zakona o stanovanju, Ustavni sud smatra da nisu osnovani navodi istaknuti u ustavnoj žalbi koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, podnosilac ustavne žalbe i njegova supruga su , kao korisnici predmetnog stana u društvenoj svojini, stekli u svojinu kuću i drugi stan, a p otom su ih ugovorom o poklonu preneli u vlasništvo svojim sinovima. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da su ove stečene nepokretnosti odgovarajuće za podnosioca ustavne žalbe i članove njegovog porodičnog domaćinstva u smislu člana 17. stav 2. Zakona o stanovanju, te da su iz tog razloga ispunjeni uslovi da se predmetni stan izuzme od otkupa na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1. istog zakona. Pored toga, sudovi su izrazili stav da stečene nepokretnosti, po strukturi i tržišnoj vrednosti mogu na adekvatan način zadovoljiti potrebe cele porodice i da se smatraju odgovarajućim za njegovo porodično domaćinstvo u smislu člana 17. stav 1. tačka 3. Zakona o stanovanju. Ovakvo stanovište sudova je ustavnopravno prihvatljivo i za Ustavni sud.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih rešenja, ne proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući da li je došlo do povrede Ustavom zajemčenog prava na imovinu, Ustavni sud podseća da je podnosilac ustavne žalbe, po osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda P. 6 24/98 od 11. novembra 1998. godine , zakupac na neodređeno vreme na predmetnom stanu - dakle on nije vlasnik toga stana. Stoga, činjenica da su sudovi u ovom vanparničnom postupku, u kome mu je bilo obezbeđeno pravo na pravično suđenje, odbili da utvrde njegovo pravo na otkup stana, ukazuje da u konkretnom slučaju ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Polazeći od svega izloženog u ovoj tački obrazloženja , Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti