Odbijanje ustavne žalbe u izvršnom postupku protiv Republičkog fonda PIO

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kojom je osporeno rešenje o odbijanju predloga za izvršenje. Utvrđeno je da obaveza Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za dug nastao pre 1. januara 2008. godine nije zakonski prešla na Republički fond PIO.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3109/2015
20.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vasa Ivića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vasa Ivića izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 6346/14/1 Posl. br. 4-I-7199/2014 od 3. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vaso Ivić iz Rume je, 6. maja 2015. godine, preko punomoćnika Snežane Kovačević, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 6346/14/1 Posl. br. 4-I-7199/2014 od 3. marta 2015. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Prvi osnovni sud u Beogradu osporenim rešenjem pravnosnažno odbio kao neosnovan njegov predlog za izvršenje podnet protiv izvršnog dužnika Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, pogrešno nalazeći da podnosilac nije dostavio dokaz da je obaveza iz izvršne isprave prešla sa Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika na označenog izvršnog dužnika, pa da je osporeno drugostepeno rešenje dijametralno suprotno rešenjima istog izvršnog suda u predmetima sa sličnom činjeničnom i pravnom situacijom. Ističe da je potpuno jasno da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije mogao da dostavi pomenuti dokaz, “kada se pravno sledbeništvo u državnim institucijama reguliše zakonom, u odnosu na čega se dokaz ne dostavlja, jer sadržina zakona ne može biti predmet dokazivanja“. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu povredu navedenih ustavnih prava, kao i da proširi pravno dejstvo ustavnosudske odluke na lica koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao podnosilac.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29773/13 od 28. oktobra 2013. godine usvojen je, pored ostalog, tužbeni zahtev tužioca Vasa Ivića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan tuženi Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika da isplati tužiocu odgovarajući novčani iznos na ime naknade materijalne štete, zbog manje isplaćene penzije za period od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima te parnice.

Izvršni poverilac Vaso Ivić, ovde podnosilac ustavne žalbe, i drugi izvršni poverioci su 18. marta 2013. godine podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, na osnovu navedene izvršne isprave, ukazujući da je obaveza iz izvršne isprave prešla sa Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika na Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, u smislu odredaba člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 7199/14 od 24. aprila 2014. godine odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnih poverilaca, nalazeći da izvršni poverioci nisu dostavili dokaz da obaveza iz izvršne isprave prešla na izvršnog dužnika.

Odlučujući o prigovoru izvršnih poverilaca, veće Prvog osnovnog suda u Beogradu je osporenim rešenjem IPV (I). 6346/14/1 Posl. br. 4-I-7199/2014 od 3. marta 2015. godine odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilan zaključak prvostepenog sudije da izvršni poverioci nisu dostavili dokaz da je obaveza iz izvršne isprave prešla sa Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika na izvršnog dužnika Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje; da je odredbom člana 79. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da će Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzeti poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i poslove finansijskog poslovanja koji su bili u nadležnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika na dan 1. januara 2012. godine; da je stavom 3. navedenog člana zakona propisano da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, danom preuzimanja ovih poslova, preuzima i imovinu, obaveze i zaposlene od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja, dok je stavom 5. propisano da se izuzetno od stava 3. ovog člana preuzimanje ne odnosi na obaveze dospelih, a neizmirenih novčanih potraživanja korisnika vojnih penzija, po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada utvrđenih u članu 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije, a nastalih do stupanja na snagu ovog zakona, za koja će se sredstva obezbediti u budžetu Republike Srbije u skladu sa zakonom i posebnim aktom Vlade; da je drugostepeno veće našlo da obaveza Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika iz izvršne isprave nije prešla na izvršnog dužnika Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa da se ne može odrediti sprovođenje izvršenja protiv navedenog izvršnog dužnika.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 , 99/11, 109/13, 55/14, 139/14 i 106/15), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano da se izvršenje određuje i sprovodi i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneto ili da je na njega na drugi način prešlo pre ili u toku postupka, a ako to nije moguće, prenos ili prelaz potraživanja dokazuje se pravnosnažnom, odnosno konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, te da se odredba stava 1. ovog člana shodno primenjuje i u slučaju izvršenja protiv lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao dužnik.

Odredbama člana 193. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07), koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, propisano je: da se usklađivanje iznosa penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i penzija ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu, vrši po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje (stav 1.); da će Vlada Republike Srbije u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona doneti akt kojim će urediti način, postupak i dinamiku izmirenja dospelih, a neizmirenih obaveza prema korisnicima vojnih penzija, koje su nastale po propisima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika do stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

Odredbama člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 101/10) propisano je: da će poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja kao i poslove finansijskog poslovanja koji su bili u nadležnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na dan 1. januara 2012. godine preuzeti Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (stav 1.); da se obezbeđivanje i sprovođenje penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, u odnosu na prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja odnosi na pravo na penziju, pravo na dodatak za pomoć i negu i pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, kao i da se pravom iz penzijskog i invalidskog osiguranja smatra i pravo na naknadu pogrebnih troškova (stav 2.); da će danom preuzimanja poslova obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzeti imovinu, obaveze i zaposlene od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja (stav 3.); da će se obim i način preuzimanja iz stava 3. ovog člana bliže urediti aktom Vlade u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 4.); da se, izuzetno od stava 3. ovog člana, preuzimanje ne odnosi na obaveze dospelih a neizmirenih novčanih potraživanja korisnika vojnih penzija, po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, utvrđenih u članu 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 116/07 i 88/09), a nastalih do stupanja na snagu ovog zakona, za koje će se sredstva obezbediti u budžetu Republike Srbije, u skladu sa zakonom i posebnim aktom Vlade (stav 5.).

Uredbom o obimu i načinu preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 97/11) propisano je: da se ovom uredbom uređuje obim i način preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u delu koji se odnosi na penzijsko i invalidsko osiguranje, u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (član 1. stav 1.); da će, izuzetno od poslova penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, Republički fond PIO obavljati administrativno-tehničke poslove u vezi sa sudskim predmetima po osnovu dospelih neizmirenih novčanih potraživanja vojnih korisnika, nastalih po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, i voditi posebnu evidenciju o sredstvima neophodnim za namirenje po osnovu prinudne naplate predmetnog duga, koja će mu biti blagovremeno obezbeđena (član 1. stav 2.); da su obim i način preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih iz člana 1. stav 1. ove uredbe utvrđeni Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 4.).

Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 15. decembra 2011. godine, određeno je: da Republički fond penzijskog i invalidskog osiguranja preuzima od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika poslove ostvarivanja i korišćenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, propisane članom 79. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 101/10), osim obaveza propisanih članom 79. stav 5. tog zakona (tačka 1.); da se nastale, dospele a neizmirene obaveze po vojnim propisima do stupanja na snagu Zakona ne mogu namirivati iz sredstva Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje niti sa razdela Ministarstva odbrane (tačka 1. stav 1.).

5. Uzimajući u obzir suštinu navoda ustavne žalbe i da se podnosilac poziva i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim se jemči pravo na pravično suđenje, koje je zagarantovano i odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ukazuje i na proizvoljnu primenu procesnog prava u predmetnom izvršnom postupku, pa je u tom smislu ispitivao i da li je osporeno drugostepeno rešenje ustavnopravno valjano sa stanovišta navedene odredbe Ustava.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je drugostepeno veće izvršnog suda pogrešno zaključilo da podnosilac u skladu sa odredbama člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije pružio odgovarajući dokaz da je obaveza Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika iz izvršne isprave prešla na izvršnog dužnika Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, previđajući odredbe člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojima je upravo propisano da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzima prava i obaveze Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.

Ispitujući da li je Prvi osnovni sud u Beogradu proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, pre svega , konstatovao da je podnosilac u predmetnom izvršnom postupku tražio da se na prinudan način realizuje njegovo potraživanje naknade materijalne štete zbog manje isplaćene penzije za period od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine, a koje je utvrđeno izvršnom ispravom kojom je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika obavezan da izmiri to potraživanje, te da je podnosilac kao izvršnog dužnika označio Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, insistirajući na tome da je obaveza iz izvršne isprave prema odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju prešla na označenog izvršnog dužnika. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje na osnovu odredbe člana 79. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju od 1. januara 2012. godine preuzeo poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci. Ova organizacija kojoj je povereno javno ovlašćenje je istovremeno preuzela imovinu, obaveze i zaposlene od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja. Međutim, Ustavni sud napominje da su od preuzimanja u navedenom kontekstu, izuzete obaveze dospelih, a neizmirenih novčanih potraživanja korisnika vojnih penzija po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada do stupanja na snagu Zakona o Vojsci Srbije, odnosno do 1. januara 2008. godine. Dakle, Ustavni sud nalazi da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika preuzeo obaveze isplate neizmirenih novčanih potraživanja korisnika vojnih penzija po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, koja datiraju iz perioda posle 1. januara 2008. godine pa nadalje. Na ovakav pravni zaključak upućuju ne samo odredbe člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, već i odredbe podzakonskih akata donetih u cilju izvršavanja pomenutog zakona.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se izvršna isprava na osnovu koje je pokrenuto prinudno izvršenje nesumnjivo odnosi na potraživanje podnosioca ustavne žalbe u razlici penzije koju je on ostvario pre 1. januara 2008. godine, Ustavni sud smatra da je drugostepeno veće Prvog osnovnog suda u Beogradu izvelo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da obaveza Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u konkretnom slučaju nije prešla na izvršnog dužnika Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa da ne postoje uslovi da se prinudno izvršenje odredi protiv pomenutog izvršnog dužnika. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je pravni stav u pogledu obima obaveza Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika koje su prešle na Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, izneo u većem broju ustavnosudskih predmeta (videti Odluku Už- 2898/2014 od 24. novembra 2016. godine i rešenja Už-2085/2015 od 5. aprila 2016. godine, Už-7335/2014 od 12. novembra 2015. godine i Už-975/20 15 od 22. februara 2016. godine). Iz tih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim drugostepenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud najpre konstatuje da do uskraćivanja ovog prava može doći zbog nejednakog postupanja sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Imajući u vidu da je kao dokaz različitog postupanj a dostavljena samo jedna sudska odluka (rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 2690/2012/5 Posl. br. 1 I- 16489/12 od 25. februara 2013. godine), Ustavni sud smatra da se u takvoj situaciji još uvek ne može govoriti o „dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu ( videti presudu E vropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava. Osim toga, aktuelna sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava zauzela je načelan stav da je „postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Konvenciji .“ ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Santos Pinto protiv Portugala, broj 39005/04 od 20. maja 2008. godine) . Pri tome, opšti je stav Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava (videti rešenja Ustavog suda Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine i Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine). Sa druge strane, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava temelji na dva prvostepena rešenja kojim je dozvoljeno prinudno izvršenje protiv izvršnog dužnika Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao pravnog sledbenika Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Međutim, imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o prvostepenim rešenjima koja je izvršni dužnik u tim predmetima mogao pobijati izjavljivanjem prigovora, Ustavni sud je ocenio da ta rešenja ne predstavljaju dokaz da je drugostepeno veće izvršnog suda, koje predstavlja poslednju instancu kada se radi o prinudnim izvršenjima, donosilo različite odluke u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njegovo pravo na pravno sredstvo. Naime, upravo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 6346/14/1 Posl. br. 4-I-7199/2014 od 3. marta 2015. godine predstavlja dokaz da je podnosilac ustavne žalbe imao i da je iskoristio pravno sredstvo (prigovor) o kome je odlučilo nadležn o drugostepeno veće, ali pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke po podnosioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u izvršnom postupku protiv Republičkog fonda PIO

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti