Ustavna žalba protiv presude Vrhovnog suda o zadržavanju privatizacionog depozita

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo na pravično suđenje. Odluka Ustavnog suda o neustavnosti Uredbe koja je bila osnov zadržavanja depozita nema retroaktivno dejstvo, te se ne primenjuje na pravne odnose okončane pre njenog donošenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-311/2009
01.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Šćepanović iz Vrbasa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se ustavna žalba Vere Šćepanović izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 196/08 od 16. septembra 2008. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Šćepanović iz Vrbasa je 2. marta 2009. godine, preko punomoćnika Milana Milića, advokata iz Vrbasa, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da su osnov zadržavanja depozita učesnika na javnoj aukciji bile odredbe čl. 37. i 37a Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom ("Službeni glasnik RS", br. 45/01, 45/02 i 19/03). Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU- 371/2003 je utvrđeno da su navedene odredbe Uredbe nesaglasne sa Ustavom i zakonom. Polazeći od navedenog, podnositeljka smatra da je danom objavljivanja odluke Ustavnog suda Republike Srbije otpao pravni osnov zadržavanja depozita koji je uplatila na ime učešća na aukciji. Međutim, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi zauzeo nezakonit i neustavan stav da odluka Ustavnog suda, kojom je utvrđeno da zakoni i drugi propisi koji nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, nema pravno dejstvo na slučajeve koji su nastali primenom neustavnih i nezakonitih odredaba zakona i drugih propisa. Imajući u vidu navedeno podnositeljka smatra da su joj osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena istaknuta Ustavom zajemčena prava, pa predlaže da Ustavni sud otkloni posledice primene navedenih odredaba Uredbe tako što će da dosudi naknadu štete u visini dosuđenoj presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 3643/07 od 8. maja 2007. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Trgovinski sud u Beogradu doneo je presudu od P. 3643/07 od 8. maja 2007. godine, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev, pa obavezao tuženog Agenciju za privatizaciju Republike Srbije da plati tužiocu iznos od 6.457.000,00 dinara, sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 4. novembra 2006. godine pa do isplate, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom drugim izreke je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan u delu za isplatu kamate po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate na iznos od 6.457.000,00 dinara počev od 30.maja 2004. godine do 4. novembra 2006. godine, dok je stavom trećim izreke obavezan tuženi da plati tužilji iznos od 221.360,00 dinara, na ime troškova postupka, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud utvrdio sledeće činjenično stanje: da je uvidom u zapisnik o javnoj aukciji broj 9 od 27. oktobra 2003. godine koji je tužilja potpisala, utvrdio da je tog dana tužilja bila učesnik aukcijske prodaje 70% društvenog kapitala DP „Trivit-pek" Vrbas, kao i to da je najbolji ponuđač za izlicitiranu cenu od 170.000.000,00 dinara proglašen konzorcijum koga je na aukciji predstavljao Radoslav Marković, a tužilja je bila drugi najbolji ponuđač sa cenom 165.000.000,00 dinara; da je uvidom u dopis Agencije za privatizaciju Republike Srbije, prvostepeni sud utvrdio da je najbolji ponuđač konzorcijum koga je na aukciji predstavljao Marković Radoslav, odustao od kupovine društvenog kapitala DP „Trivit-pek" Vrbas, te da je pozvana tužilja Vera Šćepanović da kao učesnik koji je istakao drugu najvišu ponudu u smislu člana 38. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, dana 4. novembra 2003. godine, zaključi ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije preduzeća DP „Trivit-pek" Vrbas; da je uvidom u potvrdu od 23. avgusta 2006. koju je izdala ALPHA BANK a.d. iz Beograda, prvostepeni utvrdio da je tužilja Vera Šćepanović uplatila dana 5. novembra 2003. godine u ekspozituri tadašnje Jubanke u Novom Sadu iznos od 6.457.000,00 dinara na račun Uprave javnih prihoda, a u svrhu kupovine „Trivit-pek" Vrbas. Prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, jer je tuženi zadržao depozit, koji je uplatila tužilja kao jedan od učesnika aukcije, bez pravnog osnova, budući da je pravo na vraćanje depozita mogao da izgubi samo kupac koji nije potpisao zapisnik o aukciji, ili nije izvršio plaćanje u predviđenom roku po zaključenom ugovoru, a obzirom na to da je tužilja kao učesnik koji je istakao drugu najvišu ponudu odbio da zaključi ugovor, jedino je moglo da dođe do proglašenja aukcije neuspelom, s tim da se tužilji vrati depozit shodno odredbi člana 41. stav 1. Uredbe.

Viši trgovinski sud je doneo presudu Pž. 5391/07 od 6. februara 2008. godine, kojom je u stavu prvom izreke preinačio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3643/07 od 8. maja 2007. godine, u žalbom pobijanom stavu prvom i stavu trećem izreke presude, pa presudio da se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da sud obaveže tuženog na isplatu iznosa od 6.457.000,00 dinara, sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 4. novembra 2006. godine do isplate, te je obavezana tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 209.685,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka drugostepene presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je a u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3643/07 od 8. maja 2007. godine, u žalbom pobijanom stavu drugom izreke prvostepene presude. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, istaknuto: da u prvostepenom postupku nisu učinjene apsolutno bitne povrede postupka iz člana 361. st. 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da nije učinjena ni povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, na koju se žalilac poziva, jer je izreka presude jasna i ne protivureči razlozima iste, kao i da ne postoje ni relativne povrede postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 111. Zakona o parničnom postupku, jer postupanje suda u spornom delu nije uticalo na zakonitost i pravilnost odluke; da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice pravilno i potpuno utvrđene; da ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije nije zaključen, jer je tužilja kao učesnik koji je istakao drugu najvišu ponudu odbila da zaključi ugovor i ova činjenica je među strankama u postupku nesporna; da drugostepeni sud nalazi da je u konkretnom slučaju u pogledu odlučnih činjenica pogrešno utvrđeno materijalno pravo, u smislu navoda žalbe tuženog, te da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica; da je iz odredbe člana 37. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, koja je važila u vreme održavanja sporne aukcije, proizlazilo da ako proglašeni kupac ili učesnik koji je istakao drugu najvišu ponudu ne potpiše zapisnik ili ne izvrši plaćanje u predviđenom roku, gubi svojstvo kupca, pravo da učestvuje u budućim aukcijama koje se organizuju za taj subjekat privatizacije, kao i pravo na vraćanje depozita; da iz člana 39. stav 2. Uredbe, proizilazi da ako učesnik koji je istakao drugu najvišu ponudu odbije da zaključi ugovor ili ne izvrši plaćanje u predviđenom roku, aukcija se ponavlja pod istim uslovima; da nakon odustanka Konzorcijuma kao proglašenog kupca, drugi učesnik koji je istakao najvišu ponudu staje na mesto proglašenog kupca i u pogledu istog primenjuju se citirani propisi; da pravilno tuženi ukazuje da je tužilja kao učesnik na aukciji potpisala nacrt ugovora pre održavanja sporne aukcije, te da isti predstavlja predugovor, koji je shodno članu 45. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima obavezujući za stranke; da je potpisivanjem prednacrta preuzeta obaveza da se zaključi glavni ugovor; da obaveza iz predugovora nije ispunjena krivicom tužilje; da se navedena situacija može podvesti pod opšta pravila obligacionog prava, u smislu člana 80. Zakona o obligacionim odnosima; da je iz iznetih razloga, drugostepena presuda preinačena u pobijanom stavu prvom i odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan za povraćaj depozita sa pripadajućom kamatom.

Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Prev. 196/08 od 16. septembra 2008. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužilje Vere Šćepanović izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 5391/07 od 6. februara 2008. godine, dok je stavom drugim izreke odbio zahtev tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije iz Beograda za nadoknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno: da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, kao i da je neosnovan navod revizije o učinjenoj bitnoj povredi iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, jer pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih ne bi mogla biti ispitana; da je tužilja je kao drugi najbolji ponuđač pozvana da, u smislu člana 38. Uredbe o prodaji imovine i kapitala javnom aukcijom, 14. novembra 2003. godine zaključi ugovor o prodaji društvenog kapitala, ali je ona odbila da zaključi taj ugovor; da se ne može prihvatiti izneto stanovište drugostepenog suda da nacrt ugovora ima formu predugovora, s obzirom na to da isti ne sadrži sve bitne elemente glavnog ugovora, te ni depozit nema pravnu prirodu kapare iz člana 79. Zakona o obligacionim odnosima; da su prema tada važećoj Uredbi o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, potpisivanje nacrta ugovora i uplata depozita uslov za prijavljivanje za učešće na aukciji, u smislu člana 16. Uredbe, te da isti moraju potpisati i uplatiti svi učesnici koji plediraju da im prijava na aukciji bude kompletna, odnosno da su potpisivanje nacrta i uplata depozita uslovi učešća na aukciji i ne mogu se smatrati predugovorom i kaparom; da je gubitak prava na vraćanje depozita za proglašenog kupca ili učesnika koji je istakao drugu najvišu ponudu, bio predviđen odredbom člana 37. stav 1. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, ako ne potpišu zapisnik ili ne izvrše plaćanje u predviđenom roku, u kom slučaju gube svojstvo kupca za tu i buduću aukciju koja se organizuje za taj subjekat privatizacije; da je u, konkretnom slučaju, tužilja 4. novembra 2003. godine pozvana da sa tuženom zaključi ugovor o prodaji društvenog kapitala, a da zaključenju ugovora nije pristupila, ali je 5. novembra 2003. godine izvršila uplatu iznosa od 6.457.000,00 dinara u svrhu kupovine subjekta privatizacije; da kako ugovor sa tuženom Agencijom nije zaključila, navedeni iznos joj je od 5. novembra 2003. godine zadržan od strane tužene, po tada važećim odredbama Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom; da se radi o svršenom faktu koji je nastupio pre donošenja i objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije" od 29. maja 2004. godine kojom je utvrđeno da navedena odredba člana 37. stav 1. Uredbe nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, te se na isti odnos ne može primenjivati navedena odluka Ustavnog suda, koja prema odredbi člana 51. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka ima pravno dejstvo za ubuduće; da je tužilji uplaćeni iznos od strane tužene zadržan faktičkom radnjom, jer tužilja nije ni inicirala donošenje pojedinačnog akta, već je svoj zahtev zasnovala na odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, te nema uslova za primenu čl. 56. i 57. Zakona o postupku pred Ustavim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka; da obogaćenje, s obzirom na osnov koji je kasnije otpao kao vrsta pravno neosnovanog obogaćenja postoji kada neko lice da ili učini nešto drugom licu na temelju osnova koji postoji u trenutku davanja odnosno činjenja, ali docnije taj osnov prestane da postoji, tako da se ono što je na osnovu njega dato ili učinjeno pojavljuje kao pravno neosnovano obogaćenje; da ako je reč o zakonu, odnosno podzakonskom aktu, kao osnovu davanja, osnov može prestati da postoji stavljanjem zakona odnosno, podzakonskog akta van snage sa retroaktivnim dejstvom; da u konkretnom slučaju, to retroaktivno dejstvo nije propisano odredbom člana 51. Zakona o postupku pred Ustavim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, te nema ni uslova za primenu odredbe člana 210. ZOO; da pogrešna primena materijalnog prava od strane drugostepenog suda nije dovela u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane odluke, jer je neosnovan navod revizije da se u skladu sa Zakonom o postupku pred Ustavim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, nakon odluke Ustavnog suda, odredbe Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom koje nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom moraju tumačiti kao da nisu ni postojale.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, kao i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01 i 18/03), koji se primenjivao u vreme uplate predmetnog depozita je bilo propisano: da su učesnici na javnoj aukciji dužni da uplate depozit, te da ministar nadležan za poslove privatizacije utvrđuje visinu i način uplate depozita (član 39.); da učesnik na javnoj aukciji ima pravo prigovora na zakonitost sprovedenog postupka u roku od osam dana od dana održavanja javne aukcije, kao i da je akt kojim se odlučuje o prigovoru konačan (član 39a); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, a ugovor se smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija (član 41. st. 1. i 2.).

Uredbom o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom ("Službeni glasnik RS", br. 45/01, 45/02 i 19/03) bilo je predviđeno: da ako proglašeni kupac ili učesnik koji je istakao drugu najvišu ponudu ne potpiše zapisnik ili ne izvrši plaćanje u predviđenom roku, gubi svojstvo kupca, pravo da učestvuje u budućim aukcijama koje se organizuju za taj subjekt privatizacije, kao i pravo na vraćanje depozita, da lice koje je izgubilo svojstvo kupca uplaćuje, na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije i za Agenciju, novčani iznos u visini od 30% od prodajne cene, na račun Agencije, da pravo da učestvuje u budućim aukcijama koje se organizuju za subjekt privatizacije iz stava 1. ovog člana nemaju ni članovi porodice lica koje je izgubilo svojstvo kupca, kao ni pravno lice čiji je on osnivač (član 37. st. 1. do 3.); da lice koje je izgubilo svojstvo kupca, u smislu člana 37. stav 1. ove uredbe kao i članovi njegove porodice, u smislu člana 37. stav 4. ove uredbe, nemaju pravo da učestvuju u budućim aukcijama koje se organizuju za bilo koji subjekt privatizacije u periodu od šest meseci od dana održavanja prve, odnosno druge aukcije, da ako po isteku roka od šest meseci lice iz stava 1. ovog člana ponovo izgubi svojstvo kupca, gubi pravo da učestvuje u svim budućim aukcijama, koje se organizuju za bilo koji subjekt privatizacija (član 37a ).

Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU- 371/2003 od 6. maja 2004. godine ("Službeni glasnik RS", broj 59/04) tačkom prvom izreke je utvrđeno da odredbe čl. 37. i 37a Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom ("Službeni glasnik RS", br. 45/01, 45/02 i 19/03) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, tačkom drugom izreke nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti člana 23. Uredbe iz tačke 1, dok je tačkom trećom odbačen zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu navedene Uredbe.

Nakon donošenja navedene odluke Ustavnog suda donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 45/05), kojim je bilo propisano da podnosilac ponude uplaćuje depozit za učešće na javnom tenderu, da učesnik na tenderu čija je ponuda proglašena najpovoljnijom, odnosno prvi sledeći učesnik čija je ponuda najviše rangirana, koji ne zaključi ugovor ili ne plati ugovorenu cenu u predviđenom roku, gubi pravo na vraćanje depozita, kao i da ministar nadležan za poslove privatizacije utvrđuje visinu i način uplate depozita iz stava 1. ovog člana.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99 i 44/99) je propisano: da je predugovor takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor, da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora, kao i da predugovor obavezuje ako sadrži bitne sastojke glavnog ugovora (član 45. st. 1. do 3.); da ako je u trenutku zaključenja ugovora jedna strana dala drugoj izvestan iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari kao znak da je ugovor zaključen (kapara), ugovor se smatra zaključenim kad je kapara data, ako nije što drugo ugovoreno, u slučaju ispunjenja ugovora, kapara se mora vratiti ili uračunati u ispunjenje obaveze ako što drugo nije ugovoreno, strana koja je dala kaparu ne može odustati od ugovora ostavljajući kaparu drugoj strani, niti to može učiniti druga strana vraćanjem udvojene kapare (član 79.); da ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je dala kaparu, druga strana može po svom izboru tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće ili tražiti naknadu štete, a kaparu uračunati u naknadu ili vratiti, ili se zadovoljiti primljenom kaparom, ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, druga strana može, po svom izboru, tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće, ili tražiti naknadu štete i vraćanje kapare, ili tržiti vraćanje udvojene kapare (član 80. st. 1. i 2.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.).

Zakonom o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka ("Službeni glasnik RS", br. 32/91 i 67/93) bilo je propisano: da kad Ustavni sud utvrdi da zakon, statut autonomne pokrajine, drugi propis ili opšti akt nije u saglasnosti s Ustavom, taj zakon, statut autonomne pokrajine, drugi propis ili opšti akt prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao i da kad Ustavni sud utvrdi da propis ili drugi opšti akt republičkog organa nije u saglasnosti sa zakonom, taj propis ili opšti akt prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 51. st. 1. i 2.); da se zakoni i drugi propisi i opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom ili zakonom ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravosnažno rešeni (član 56. stav 1.); da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, s tim da se predlog za izmenu konačnog ili pravosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (član 57.); da ako se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način (član 58.).

5. Imajući u vidu da povredu prava na pravično suđenje podnositeljka ustavne žalbe u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Samim tim, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda zasniva na činjeničnom stanju koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, kao i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Podnositeljka ustavne žalbe je kao drugi najbolji ponuđač na aukcijskoj prodaji 70% društvenog kapitala DP „Trivid-pek“ Vrbas, u skladu sa tada važećim Zakonom o privatizaciji, uplatila iznos od 6.457.000,00 dinara, kao depozit. Nakon toga, podnositeljka je odbila da zaključi ugovor o prodaji sa Agencijom za privatizaciju Republike Srbije pa je, saglasno tada važećem članu 37. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, izgubila pravo na vraćanje navedenog depozita. Činjenica da je Ustavni sud Republike Srbije naknadno utvrdio neustavnost i nezakonitost odredbe člana 37. navedene Uredbe koje su bile pravni osnov za zadržavanje uplaćenog depozita, u konkretnom slučaju, nije od uticaja, jer navedena odluka Ustavnog suda Republike Srbije, u smislu člana 51. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, nema retroaktivno dejstvo. Pri tome nacrt ugovora nema pravnu prirodu predugovora iz člana 45. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, obzirom na to da isti ne sadrži sve bitne elemente glavnog ugovora, te ni depozit nema pravnu prirodu kapare iz člana 79. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije dao ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njegovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, te da joj osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaz da je Vrhovni sud Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupao na drugačiji način, što je neophodan preduslov za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da mu je povređeno načelo sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u ostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba protiv presude Vrhovnog suda o zadržavanju privatizacionog depozita

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti