Ustavna žalba: Ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog bez saglasnosti organa starateljstva

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno tumačili zakon, zaključivši da je ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen od strane staratelja bez prethodne saglasnosti organa starateljstva, konvalidiran. Predmet se vraća na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3111/2013
10.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Pirota , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž. 1002/12 od 7. februara 2013. godine i Osnovnog suda u Pirotu P. 816/11 od 25. januara 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1002/12 od 7. februara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Pirotu P. 816/11 od 25. januara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Pirota je, 19. aprila 2013. godine, preko punomoćnika M . I, advokata iz Pirota, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1002/12 od 7. februara 2013. godine i Osnovnog suda u Pirotu P. 816/11 od 25. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 59. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da i pored toga što je u postupku pred prvostepenim sudom nesporno utvrđeno da je osporeni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen bez prethodne saglasnosti organa starateljstva, dakle, suprotno odredbama člana 140. stav 2. Porodičnog zakona i člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sudovi su izveli pogrešan zaključak da je ugovor konvalidiran; da takav ugovor nije moguće konvalidirati, budući da ništav ugovor, saglasno članu 107. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ne postaje punovažan kad uzrok ništavosti naknadno nestane, iz kog razloga naknadna ili prećutna saglasnost organa starateljstva nije sporni ugovor mogla održati na snazi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude ili, ukoliko nađe da je to celishodnije, dosudi podnositeljki materijalnu štetu u iznosu od 15.000 evra, što predstavlja vrednost imovine kojom je raspolagano osporenim ugovorom, tačnije naslednog dela koji podnositeljki kao zakonskom nasledniku pripada.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Pirotu P. 816/11 od 25. januara 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje D. P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se prema tuženima R . M . iz Pirota i M . J . iz Beograda utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu R3. 396/09, 14. avgusta 2009. godine. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je sada pokojna R . M . u potpunosti lišena poslovne sposobnosti pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Pirotu R2. 3/09 od 10. februara 2009. godine; da je rešenjem Centra za socijalni rad opštine Pirot broj 03-570/42 od 24. juna 2009. godine za staratelja pokojne R . postavljen njen suprug R . M, ovde tuženi; da je tuženi R, u svoje ime i kao staralac pokojne R, zaključio sa tuženom M . sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim je raspolagao svojom imovinom i imovinom pokojne R; da celokupna imovina koja je obuhvaćena spornim ugovorom (KO Pirot grad i KO Visočka Ržana) predstavlja suvlasničku imovinu tuženog R . i pokojne R, sa jednakim udelima (po ½ idealnih delova); da pre zaključenja spornog ugovora tuženi R . nije tražio saglasnost organa starateljstva za raspolaganje imovinom pokojne R; da je sud, na osnovu obaveštenja organa starateljstva od 12. aprila 2011. godine datog tužilji, utvrdio da je organ starateljstva bio upoznat sa činjenicom da je tuženi R . sporni ugovor zaključio u ime pokojne R . bez saglasnosti organa starateljstva; da i u slučaju da organu starateljstva činjenica zaključenja spornog ugovora nije bila poznata pre nego što je tužilja zatražila obaveštenje, to je nakon 12. aprila 2011. godine organ starateljstva svakako bio upoznat sa time, pa je u periodu od navedenog datuma do podnošenja tužbe (8. jula 2011. godine) imao ovlašćenje i bio u mogućnosti da pokrene postupak za poništaj ugovora, ukoliko je smatrao da je tuženi R . imovinom pokojne R . raspolagao na njenu štetu; da takav postupak nije pokrenut ni do dana presuđenja; da je tako, po oceni suda, organ starateljstva dao prećutnu saglasnost za zaključenje spornog ugovora, čime je ugovor konvalidiran; da je, pored toga, tuženi R . kao staratelj pokojne R . njenu imovinu upotrebio za njeno izdržavanje, u smislu člana 140. stav 3. Porodičnog zakona; da je prilikom donošenja odluke sud imao u vidu i pravičnost; da je tužilja u svom iskazu navela da se o svojim roditeljima (tuženom R . i pokojnoj R .) nije brinula više od 15 godina i da ne zna ko se o njima brinuo u tom periodu; da je iz iskaza tuženih utvrđeno da se o roditeljima brinula tužena M, i to godinama unazad od zaključenja spornog ugovora, te da se jedina brinula o majci R. u vreme kada je operisana; da polazeći toga da su tužilja D . i tuženi R . u lošim odnosima, zbog čega tužilja i dalje ne želi da se brine o svom ocu, tuženom R, koji ima 87 godina, poništajem spornog ugovora bi bila oduzeta mogućnost da obezbedi lice koje će se o njemu brinuti, s obzirom na to da zbog svoje starosti nije u mogućnosti da se o sebi brine bez pomoći drugog lica.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 1002/12 od 7. februara 2013. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Pirotu P. 816/11 od 25. januara 2012. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je odredbama člana 140. Porodičnog zakona propisano da staratelj raspolaže imovinom štićenika koju ovaj nije stekao radom (stav 1.), da raspolaganje imovinom štićenika staratelj može preduzimati samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva (stav 2.), da glavnicu imovine štićenika staratelj može upotrebiti samo za njegovo izdržavanje ili kada to zahteva neki drugi važan interes štićenika (stav 3.); da je, u konkretnom slučaju, tuženi R. zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je raspolagao i imovinom pokojne R, za šta nije zatražio saglasnost Centra za socijalni rad; da je i pored toga prvostepeni sud pravilno zaključio da se nisu stekli uslovi za poništaj navedenog ugovora, saglasno odredbi stava 3. navedenog člana Porodičnog zakona; da imajući u vidu da je pokojna R . bila bolesna, da je tuženi R . čovek u poodmaklim godinama, da nije imao ko o njemu da brine, da tužilja nije kontaktirala sa svojim roditeljima, to je tuženi R . ugovor zaključio kako bi obezbedio izdržavanje za sebe i svoju suprugu, tj. imovinu svoje supruge je upotrebio za njeno izdržavanje; da se prvostepeni sud pravilno rukovodio i načelom pravičnosti, imajući u vidu da je sama tužilja izjavila da se 15 godina nije brinula o svojim roditeljima i da ne zna ko se o njima brinuo, a da je, na osnovu izjava tuženih, sud utvrdio da se tužena M . brinula o roditeljima dugi niz godina pre zaključenja spornog ugovora i da se o majci brinula u vreme kad je operisana; da tuženi R . sada ima 87 godina, te kako nije mogao da se sam stara o sebi i o svojoj supruzi, bio je prinuđen da zaključi predmetni ugovor; da je Apelacioni sud cenio navode žalbe da tuženi R . nije mogao bez saglasnosti organa starateljstva da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, da je tužilja konktaktirala sa majkom, da činjenica pravičnosti ne može da konvalidira apsolutno ništav ugovor, da je ugovor o doživotnom izdržavanju aleatoran i teretan , što sve zajedno zaključenje predmetnog ugovora čini ništavim, ali je našao da su isti neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari; da tužilja u toku postupka nije isticala aleatornost prilikom zaključenja predmetnog ugovora; da je tuženi R . mogao da raspolaže svojom idealnom polovinom predmetne imovinom, dok je idealnom polovinom svoje supruge R. raspolagao kako bi joj obezbedio izdržavanje, shodno odredbi člana 140. stav 3. Porodičnog zakona, iz kojih razloga se navodima žalbe ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ostalim odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je: mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS “, broj 18/05), merodavnim za konkretan spor, propisano je: da je staratelj dužan da se savesno stara o štićeniku, da staranje o štićeniku obuhvata staranje o ličnosti, zastupanje, pribavljanje sredstava za izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika (član 135.); da staratelj raspolaže imovinom štićenika koju ovaj nije stekao radom, da raspolaganje imovinom štićenika staratelj može preduzimati samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva, da glavnicu imovine štićenika staratelj može upotrebiti samo za njegovo izdržavanje ili kada to zahteva neki drugi važan interes štićenika (član 140. st. 1 - 3.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), bitnim za konkretan spor, propisano je: da kad je za zaključenje ugovora potrebna saglasnost trećeg lica, ova saglasnost može biti data pre zaključenja ugovora, kao dozvola, ili posle njegovog zaključenja, kao odobrenje, ako zakonom nije propisano što drugo, da dozvola, odnosno odobrenje moraju biti dati u obliku propisanom za ugovore za čije se zaključenje daju (član 29.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da n ištav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane (član 107. stav 1.).

Članom 195. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03 -Odluka US) bilo je propisano: da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici (stav 1.); da je, u suprotnom, ugovor ništav (stav 2.) .

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, u suštini, ukazuje da je proizvoljna ocena redovnih sudova da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju konvalidiran.

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Tuženi R. M . je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključio sa tuženom M . J . u svoje i u ime svoje supruge, sada pokojne R, kao primalaca izdržavanja. Pokojna R . M . je u potpunosti lišena poslovne sposobnosti pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Pirotu od 10. februara 2009. godine. Tuženi R . je dva meseca pre zaključenja spornog ugovora, rešenjem nadležnog organa starateljstva, pokojnoj R . postavljen za staratelja, od kog momenta je bio ovlašćen da, saglasno odgovarajućim odredbama Porodičnog zakona, upravlja i raspolaže njenom imovinom, koju ona nije stekla radom. Ustavni sud konstatuje da je predmet spornog ugovora određena nepokretna imovina na kojoj su tuženi R . i pokojna R . bili suvlasnici sa jednakim udelima. Porodični zakon (u daljem tekstu: PZ), kao izvor pozitivnog materijalnog prava, reguliše institut starateljstva. Ustavni sud je mišljenja da PZ, budući da uređuje i pitanje raspolaganja imovinom štićenika (u ovom slučaju lica lišenog poslovne sposobnosti koje je stavljeno pod starateljstvo), predstavlja prinudni propis, u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), imajući u vidu da eksplicitno propisuje uslove pod kojima staratelj može da raspolaže (otuđi/optereti) tom imovinom. Drugim rečima, ugovor koji za predmet ima raspolaganje imovinom nekog štićenika mora biti zaključen pod uslovima koje propisuje PZ. Reč je, konkretno, o tri zakonska uslova: da imovina štićenika nije stečena radom, da za određeni akt raspolaganja imovinom postoji saglasnost organa starateljstva, da glavnica imovine bude upotrebljena za izdržavanje štićenika ili u pravcu ostvarenja nekog drugog važnog interesa štićenika.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud polazi od toga da su i Osnovni sud u Pirotu i Apelacioni sud u Nišu zauzeli (jedinstven) stav da u situaciji u kojoj staratelj imovinom štićenika raspolaže za potrebe njegovog izdržavanja, u smislu članu 140. stav 3. PZ, saglasnost nadležnog organa starateljstva nije neophodna da bi akt raspolaganja bio punovažan. Ustavni sud konstatuje da i prvostepeni i drugostepeni sud odredbu stava 3. navedenog člana zakona tumače izolovano od ostalih odredaba ovog člana, a pre svega od odredbe stava 2, koja sadrži rezolutni uslov da staratelj imovinom štićenika može raspolagati samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva. Po shvatanju Ustavnog suda, odredba stava 3. se može primeniti samo u vezi sa odredbom iz stava 2, imajući u vidu da odredba iz stava 2. sadrži uslov pod kojim staratelj uopšte može da pribegne aktu raspolaganja imovinom svog štićenika, dok ga stav 3. ograničava u pogledu svrhe takvog raspolaganja, kad je glavnica imovine u pitanju. Drugim rečima, i u slučaju kada akt raspolaganja imovinom štićenika preduzima u svrhu njegovog izdržavanja ili ostvarenja nekog drugog važnog interesa (npr. operacije koja zahteva obezbeđenje određenih finansijskih sredstava) staratelj neizostavno mora imati prethodnu saglasnost organa starateljstva jer bi u suprotnom moglo doći do zlupotrebe, odnosno da staratelj svako raspolaganje imovinom štićenika nastoji da opravda potrebom izdržavanja štićenika, a da to prethodno ne verifikuje organ starateljstva. Dakle, intencija ovakvog zakonodavnog rešenja, po shvatanju Ustavnog suda, jeste da staratelj imovinom štićenika raspolaže samo izuzetno i u najboljem interesu štićenika, a o čemu na prvom mestu vodi računa organ starateljstva. Sledom izloženog, Ustavni sud je ocenio da stanovište sudova po kome u situaciji u kojoj staratelj imovinom štićenika raspolaže za potrebe njegovog izdržavanja, u smislu člana 140. stav 3. PZ, saglasnost nadležnog organa starateljstva nije neophodna da akt raspolaganja bude punovažan, predstavlja ustavnopravno neprihvatljivo tumačenje odredaba merodavnog materijalnog prava (PZ).

Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljiv i stav prvostepenog suda (koji u osporenoj drugostepenoj presudi nije komentarisan) da je organ starateljstva dao prećutnu saglasnost na zaključenje spornog ugovora. Prema odredbama člana 29. ZOO, kada je za zaključenje ugovora potrebna saglasnost trećeg lica, ta saglasnost može biti data pre zaključenja ugovora, kao dozvola, ili posle njegovog zaključenja, kao odobrenje, ako zakonom nije propisano što drugo , s tim da dozvola, odnosno odobrenje moraju biti dati u obliku propisanom za ugovore za čije se zaključenje daju. Polazeći od toga da odredbe PZ ne pominju mogućnost naknadnog odobrenja akta raspolaganja imovinom štićenika i da se ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje u pismenoj i tzv. svečanoj formi (nekada pred nadležnim vanparničnim sudom, odnosno sudijom, sada pred javnim beležnikom), Ustavni sud je mišljenja da se o prećutnoj saglasnosti organa starateljstva ne može govoriti, već da takva saglasnost mora biti izražena u pismenoj formi, donošenjem odgovarajućeg rešenja, i to pre zaključenja pravnog posla koji za predmet ima raspolaganje imovinom štićenika.

Ustavni sud je takođe cenio i zaključak sudova da razlozi pravičnosti opravdavaju ostanak spornog ugovora o doživotnom izdržavanju na pravnoj snazi, s obzirom na to da se, prema utvrđenom činjeničnom stanju, podnositeljka 15 godina nije brinula o roditeljima i da bi oglašavanjem ugovora ništavim izdržavanje tuženog R, zbog starosnog doba u kome se nalazi, bilo dovedeno u pitanje. Polazeći od toga da predmet osporavanja nije bilo raspolaganje suvlasničkim udelom tuženog R, jer je on svojom imovinom nesmetano mogao da raspolaže i da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju u svoje ime, a imajući u vidu prethodno iznetu ocenu da konvalidacija ugovora o doživotnom izdržavanju, u situaciji u kojoj je izostala saglasnost nadležnog organa starateljstva, pravno nije moguća, Ustavni sud je zaključio da ni izneti razlozi pravičnosti ne mogu biti osnov za konvalidaciju.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Apelacionog suda u Nišu Gž. 1002/12 od 7. februara 2013. godine i Osnovnog suda u Pirotu P. 816/11 od 25. januara 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1002/12 od 7. februara 2013. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Pirotu P. 816/11 od 25. januara 2012. godine, pa je, saglasno članau 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud poništio odporenu drugostepenu presudu i odredio da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe, to je, po oceni Ustavnog suda, zahtev podnositeljke da se utvrdi povreda prava nasleđivanja iz člana 59. stav 1. Ustava za sada preuranjen, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnositeljka samo formalno pozvala na povredu ovog prava, a da pri tome nije navela nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje, te iste nije razmatrao.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba: Ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog bez saglasnosti organa starateljstva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti