Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti upravnih organa za ocenu zakonitosti otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđeno rešenje o odbijanju prava na novčanu naknadu za nezaposlene. Sud naglašava da upravni organi i Upravni sud nisu nadležni da cene zakonitost otkaza ugovora o radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Duška Nikodinoskog iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Duška Nikodinoskog izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 11637/10 od 19. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Duško Nikodinoski iz Beograda izjavio je 11. jula 2011. godine, preko punomoćnika Sanje Džingalašević, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11637/10 od 19. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama čl. 32, 58. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac bio zaposlen kod poslodavca „NBGP Properties“ d.o.o. iz Beograda, na radnom mestu vozača; da je podnosilac poslodavcu predao „pismenu izjavu o saglasnosti da se proglasi zaposlenim za čijim je radom prestala potreba“; da je poslodavac podnosiocu „dostavio ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu radi premeštaja na radno mesto vrtlara“; da je podnosilac u svom izjašnjenju na datu ponudu naveo da se „predloženi raspored na radno mesto vrtlara ne može smatrati odgovarajućim poslom“; da je u stavu 2. izreke rešenja, kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu, navedeno da se otkaz daje zbog neizjašnjenja na ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu; da je podnosilac Nacionalnoj službi za zapošljavanje podneo zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, i da je uz taj zahtev, između ostalog, priložio „izjašnjenje na ponudu kao dokaz da je nezakonit osnov naveden rešenjem o otkazu ugovora o radu“; da je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-6124-1/2009 od 14. maja 2009. godine odbijen njegov zahtev.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi takođe naveo: da „za sud uopšte nema uticaja odredba člana 171. stav 2. Zakona o radu koji utvrđuje da se odgovarajućim poslom smatra posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme“; da „za sud uopšte ništa ne predstavlja činjenica da imenovani nije obavio ni jedan posao kao vozač, kao ni činjenica da su mu neposredni rukovodioci jasno rekli da za njegovim radom nema potrebe“; da je sud „morao da nađe da je tužilac bio zaposleni za čijim radom nikad nije bilo potrebe, te da je radni odnos mogao da mu prestane isključivo kao zaposlenom za čijim je radom prestala potreba uz isplatu otpremnine“; da sud „ne upuštajući se u suštinu razloga za prestanak radnog odnosa omogućava poslodavcima da zaposlenima uručuju rešenja o otkazu ugovora o radu, bez obzira da li za to postoji zakonski osnov ili ne, a Nacionalnoj službi za zapošljavanje, da samo na osnovu Zakona o radu na osnovu koga se donosi rešenje o otkazu ugovora o radu, bez sagledavanja činjeničnog stanja ... izbegne isplatu naknade za slučaj nezaposlenosti“; da je posledica donošenja osporenog akta „ugrožavanje prava podnosioca ustavne žalbe na imovinu koja je trebalo da bude stečena“; da bi „na osnovu pravilne presude Upravnog suda podnosilac ustavne žalbe lakše uspeo u sporu pokrenutom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio: da je Nacionalna služba za zapošljavanje, prilikom odlučivanja o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-6124-1/2009 od 14. maja 2009. godine, ocenila da podnosiocu „radni odnos nije prestao ni po jednom od osnova iz člana 109. st. 1. i 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04) za priznavanje prava na novčanu naknadu“, zbog čega je rešenjem broj 0031-10412989/2009 od 1. septembra 2009. godine odbila žalbu; da je prilikom donošenja navedenog drugostepenog rešenja Nacionalna služba za zapošljavanje imala u vidu navode podnosioca da se na ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu izjasnio, ali je ocenila da to nije od uticaja na drugačije odlučivanje; da je drugostepeni organ uprave imao u vidu i navode kojima je ukazivano na nezakonit prestanak radnog odnosa otkazom ugovora o radu, ali da je našao da „ni prvostepeni ni drugostepeni organ nema ovlašćenje da u upravnom postupku ceni zakonitost akta o prestanku radnog odnosa, što je u nadležnosti redovnog suda pred kojim je već pokrenut odgovarajući postupak“; da je podnosilac tužbom pokrenuo upravni spor protiv navedenog konačnog rešenja, ali da je Upravni sud prihvatio razloge tuženog drugostepenog organa, zbog čega je osporenom presudom odbio tužbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, svakome se, između ostalog, jemči pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, dok se odredbom člana 58. stav 1. Ustava svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Članom 109. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03, 84/04 i 36/09), koji je važio u spornom periodu, bilo je propisano da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju: 1) prestanka potrebe za obavljanjem poslova, u skladu sa zakonom; 2) stečaja, likvidacije i u svim drugim slučajevima prestanka rada poslodavca; 3) neostvarenja predviđenih rezultata rada, odnosno utvrđene nesposobnosti za rad, u skladu sa zakonom; 4) premeštaja bračnog druga, u skladu sa posebnim propisima; 5) ako je bio zaposlen u inostranstvu, u skladu sa zakonom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da je zaposleni dužan da se izjasni o ponudi za zaključivanje aneksa ugovora o radu, u roku određenom od strane poslodavca, koji ne može biti kraći od osam dana, i da se smatra da je zaposleni odbio ponudu za zaključenje aneksa ugovora ako se ne izjasni u roku koji je odredio poslodavac (član 172. st. 2. i 3.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, između ostalih slučajeva, ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora u smislu člana 171. ovog zakona, i ako usled tehnoloških, ekonomskih, ili organizacionih promena kod poslodavca prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tač. 7) i 9)); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja (član 195. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud smatra da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu nekog od označenih ustavnih prava. Podnosilac u ustavnoj žalbi iznosi pravno stanovište po kome su upravni organi, kao i Upravni sud, u postupku po zahtevu za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, dužni da ispituju osnovanost rešenja o otkazu ugovora o radu.

Upravni sud je nadležan da u upravnom sporu preispita zakonitost konačnog upravnog akta, dok je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, nadležan da ispita da li je u upravnom postupku i upravnom sporu, koji su prethodili izjavljivanju ustavne žalbe, došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca. U postupku po ustavnoj žalbi ne može se preispitivati zakonitost osporenog akta, osim ukoliko je prilikom njegovog donošenja sud zaključivao očigledno proizvoljno, što je moglo dovesti do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razlozi zbog kojih je drugostepeni upravni organ našao da nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 109. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, bliže navedeni u tački 3. obrazloženja ovog rešenja, prihvaćeni od strane Upravnog suda, prihvatljivi su sa stanovšta zaštite prava na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca kojima se ukazuje na povedu prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac, kako sam navodi, od suda opšte nadležnosti parničnom tužbom tražio zaštitu zbog toga što mu je otkazan ugovor o radu.
S obzirom na to da Nacionalna služba za zapošljavanje nije nadležna da pruža pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, a da je Upravni sud nadležan jedino da preispita zakonitost upravnih akata, kao i da je sud opšte nadležnosti dužan da zaposlenom, po tužbi, pruži zaštitu od nezakonitog otkaza ugovora o radu, navodi o povredi prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, ratione materiae nisu spojivi sa upravnim postupkom i upravnim sporom koji su prethodili izjavljivanju ustavne žalbe.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje postojećih imovinskih prava, tj. imovinskih prava koja je njihov titular već stekao, a ne imovinskih prava koja bi „trebalo da budu stečena“ (kako se to u ustavnoj žalbi navodi). Ovom odredbom Ustava ne jemči se sticanje imovinskih prava na osnovu upravnog akta, u slučaju prestanka radnog odnosa. S obzirom da je u postupku, u kome su poštovane sve garancije pravičnog suđenja iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno da nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi da bi podnosilac stekao pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava na imovinu.

Kako podnosilac ne navodi ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu označenih ustavnih prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević