Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je krivični postupak trajao preko osam godina, Sud je utvrdio da je podnosilac svojim ponašanjem i opstrukcijom u najvećoj meri doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Radojčića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Željka Radojčića i zjavljena zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Pančevu K. 527/11.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Radojčić iz Pančeva, preko punomoćnika Milutina Tomovića, advokata iz Pančeva, podne o je Ustavnom sudu 9. jula 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 527/11 (ranije K. 18/10), odnosno prethodno pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu K. 186/04.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da se protiv njega pred Osnovnim sudom u Pančevu, ranije Opštinskim sudom u Pančevu, vodio krivični postupak u predmetu K. 527/11 (prethodno K. 186/04 i K. 18/10), koji je započeo marta 2003. godine; da je osporeni krivični postupak trajao do 25. maja 2011. godine, kada je Osnovni sud u Pančevu obustavio osporeni krivični postupak usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da je osporeni postupak trajao više od osam godine, čime je prekršeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Istražni sudija Opštinskog suda u Pančevu je 10. aprila 2003. godine protiv podnosioca ustavne žalbe doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 31/03, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi st. 1. i 3. KZ RS.

Nakon okončane istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Pančevu je 26. februara 2004. godine protiv podnosioca podiglo optužnicu Kt. 1627/03 zbog krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 3) KZ RS. Nakon podizanja optužnice, glavni pretres u predmetu Opštinskog suda u Pančevu K. 186/04 je prvi put zakazan za 8. septembar 2004. godine. Predmet je nosio označeni broj do reorganicazije pravosuđa u Republici Srbiji, kada je nadležnosti Opštinskog suda u Pančevu preuzeo Osnovni sud u Pančevu i nastavio rad na predmetu pod oznakom K. 18/10.

Opštinsko javno tužilaštvo u Pančevu je na glavnom pretresu 6. aprila 2010. godine optužnicu prekvalifikovalo u optužni predlog i optuženom stavilo na teret izvršenje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Prvostepenu krivičnu presudu u ovom predmetu K. 18/10 je Osnovni sud u Pančevu doneo 1. februara 2011. godine, kojom je podnosioca oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela poreska utaja i izrekao mu uslovnu osudu, tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, koja se neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo, kao i novčanu kaznu u iznosu od 50.000 dinara.

Odlučujući o žalbi optuženog izjavljenoj protiv prvostepene osuđujuće presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž.1. 1101/11 od 24. marta 2011. godine ukinuo ovu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni pretres i odluku.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Pančevu je 25. maja 2011. godine doneo rešenje K. 527/11, kojim je obustavio krivični postupak protiv podnosioca usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, s obzirom na činjenicu da je krivično delo koje je podnosiocu stavljeno na teret izvršeno u periodu od 1. januara do 31. marta 2001. godine, pa je apsolutna zastarelost nastupila 31. marta 2011. godine.

Prema navedenom, osporeni krivični postupak je trajao od 10. aprila 2003. do 25. novembra 2011. godine, odnosno osam godina i sedam i po meseci.

U osporenom krivičnom postupku, glavni pretres i njegovi nastavci su zakazani ukupno 28 puta, od čega su održani četiri puta i odloženi 24 puta, jednom zbog bolesti postupajućeg sudije, 16 puta zbog odsustva uredno obaveštenog podnosioca, koji je bio bolestan ili sprečen poslovnim obavezama, dok je pretres sedam puta odložen na predlog branioca okrivljenog, jer je tražio da se sačeka odluka Vrhovnog suda Srbije koja je, po tvrdnji odbrane, predstavljala prethodno pitanje. Radi obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog odvijanja osporenog krivičnog postupka, predsednik veća je tri puta izdavao naredbu za njegovo privođenje. U postupku je doneta jedna prvostepena presuda, koja je jednom ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povred u se poziva podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je predmetni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period njegovog trajanja, od 10. aprila 2003. godine, kada je istražni sudija Opštinsk og suda u Pančevu protiv podnosioca ustavne žalbe doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 31/03, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi st. 1. i 3. KZ RS, do 25. maja 2011. godine, kada je Osnovni sud u Pančevu doneo rešenje K. 527/11, kojim je obustavio krivični postupak protiv podnosioca, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, kojim je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao preko osam godina, što samo po sebi može da ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku.

Ustavni sud podseća da opravdanost dužine trajanja postupka mora biti ocenjena u svetlu okolnosti predmeta i uz uzimanje u obzir sledećih kriterijuma: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe i postupanje sudova, kao i značaja predmeta spora za podnosioca.

U svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je utvrđivao povredu prava na suđenje u razumnom roku samo ako je za nerazumno dugo trajanje postupka pretežno odgovoran sud. Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), takođe, stoji na stanovištu da samo ona odlaganja za koja se država može smatrati odgovornom mogu opravdati nalaz da je prekoračen razumni rok (videti presudu Napijalo protiv Hrvatske, 66485/01 od 13. novembra 2003. godine, pasus 61.). Od stranke se očekuje da pokaže ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju relevantne i da se uzdrži od taktike odlaganja, ali se od okrivljenog ne može očekivati da aktivno doprinese ubrzanju postupka koji može dovesti do njegove osude. Ipa k, postupci podnosioca mogu predstavljati objektivnu činjenicu koja se ne može pripisati sudovima, što se mora uzeti u obzir pri određivanju da li je postupak trajao duže od razumnog roka (videti, mutatis mutandis, presudu ESLjP u predmetu Eckle protiv Nemačke, 8130/78 od 15. jula 1982. godine, pasus 82.).

6. Primenjujući navedene stavove na konkretni slučaj, Ustavni sud konstatuje da je istražni postupak okončan za oko deset meseci, da je glavni pretres nakon podizanja optužnice zakazan za oko šest meseci, ali da je prvostepeni sud bio suočen sa problemom održavanja pretresa zbog toga što je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, uglavnom bio odsutan sa glavnog pretresa, bilo zbog bolesti, bilo zbog poslovnih obaveza. Pri tome, iako je braniocu više puta nalagano da sudu dostavi medicinsku dokumentaciju, kao dokaz opravdanosti odsustva okrivljenog, branilac to nije učinio ni do okončanja krivičnog postupka. S obzirom na nemogućnost da obezbedi prisustvo okrivljenog, predsednik postupajućeg veća je tri puta izdavao naredbu za njegovo privođenje.

Sud je pokazao marljivost u nastojanju da se glavni pretres održi, zakazujući ga u kraćim vremenskim razmacima, pokušavajući da obezbedi prisustvo okrivljenog, nalažući čak i njegovo privođenje, a pretres na kome je doneta prvostepena presuda je održan 1. februara 2011. godine, u odsustvu uredno obaveštenog okrivljenog. Sa druge strane, podnosilac i njegov branilac snose odgovornost što glavni pretres nije održan 23 puta. Kao što je već navedeno, od podnosioca se ne može očekivati da kao optuženi aktivno doprinese ubrzanju krivičnog postupka, ali Ustavni sud smatra da se postupanje podnosioca i njegovog branioca može okvalifikovati kao opstrukcija postupka koja ne uživa ustavnopravnu zaštitu. Naime, da bi se pozvao na povredu prava na pravično suđenje podnosilac se mora ponašati u skladu sa pravilima postupka čije trajanje ustavnom žalbom osporava. Ovakav stav proizlazi i iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava koji je u odluci Sari protiv Turske i Danske, 21889/93, od 8. novembra

2001. godine konstatovao da je obaveza pojavljivanja pred sudom suštinski element krivičnog postupka, osim u slučajevima više sile ili tamo gde postoji legitimno opravdanje i nezamislivo je (ne dolazi u obzir) da podnosilac ima koristi od svoje odluke (izbora) da pobegne od pravde. S obzirom na utvrđene činjenice, Ustavni sud zaključuje da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe u najvećoj meri doprinelo trajanju osporenog krivičnog postupka preko razumne mere, posebno kada se ima u vidu da podnosilac kao optuženi postupajućem krivičnom sudu nije pružio dokaz da je zaista, usled bolesti, bio sprečen da prisustvuje na zakazanom glavn om pretres u i njegov im nastav cima. Prema oceni Ustavnog suda, prvostepeni krivični sud je mogao da preduzme primerenije mere da spreči zloupotrebu procesnih prava podnosioca ustavne žalbe, u čemu se ogleda i njegova odgovornost. Međutim, imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je ocenio da za nerazumno trajanje predmetnog krivičnog postupka pretežnu odgovornost ne snosi sud.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca i odlučio kao u izreci.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić