Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 11 godina i devet meseci. Zbog neefikasnosti sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, umanjena zbog njegovog delimičnog doprinosa odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 648/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Kragujevca je , 13. aprila 2017. godine, preko punomoćnika D . J, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 648/14, kao i protiv stava prvog izreke presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3496/16 od 24. februara 2017. godine i stava drugog izreke Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 648/14 od 27. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 60. stav 4. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak trajao 11 godina i devet meseci, uprkos tome što nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi iziskivala obiman dokazni postupak; da su pojedina ročišta zakazivana u vremenskom razmaku od po nekoliko meseci, što pokazuje da prvostepeni sud nije vodio računa o hitnosti postupka, a reč je o parnici u sporu iz radnog odnosa; da je žalbeni postupak protiv prve po redu prvostepene presude trajao više od četiri godine; da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo prekomernoj dužini trajanja postupka; da iz navedenog nesumnjivo sledi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenim delovima presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu uvećan e zarad e po osnovu prekovremen ih radn ih sat i u septembru 2002. godine, kao i prekovremenog rada u oktobru iste godine, sa obrazloženjem da je Odlukom direktora tuženog od 8. maja 2002. godine određeno da se prekovremeni rad ne obračunava posebno, imajući u vidu da je isti obuhvaćen koeficijentom gradnje i koeficijenotom stimulacije; da su u dva istovetna predmeta, koji su vođeni pred istim su dovima, tužioci uspeli sa tužbenim zahtevom, na koji način je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, te prav a iz člana 36. Ustava; da je pravo na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada bilo regulisano Kolektivnim ugovorom tuženog, kao i Ugovorom o pravima i obavezama zaposlenog na privremenom radu u inostranstvu; da direktor tuženog nije mogao jednostranom odlukom to pravo da izmeni , na koji način je podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 648/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. maja 2005. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene H. k . „R .“ a.d. Beograd, radi isplate određenih novčanih potraživanja iz radnog odnosa, ostvarenih tokom privremenog rada u Rusiji, u periodu od 16. maja do 10. oktobra 2002. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 3831/05.

Tuženi je 8. juna 200 5. godine dostavio odgovor na tužbu. Na prvo ročišt e za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 8. novembar 2005. godine, nisu pristupile parnične stranke, zbog čega je sud doneo rešenje kojim se tužba smtara povučenom . Punomoćnik tužioca je 23. novembra 2005. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je navedo da potpis na dostavnici nije njegov. Povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje zakazana su dva ročišta. Prvo od njih, koje je bilo zakazano za 20. marta 2006. godine, odloženo je kako bi se novi punomoćnik tužioca upoznao sa predmetom. Naredno ročište je održano 25. septembra 2006. godine i predlog za vraćanje u pređašnje stanje je tada usvojen.

Predmetu je dodeljen broj P. 6202/06. Sud je 16. novembra 2006. godine punomoćniku tužioca uputio dopis, u kome je navedeno da se po drugi put nalaže uređenje tužbe. Iz spisa predmeta se ne vidi da li je i kada punomoćnik tužioca primio prvi nalog za uređenje tužbe. Rešenjem od 7. decembra 2006. godine sud je tužbu tužioca odbacio kao neurednu. Punomoćnik tužioca je podneskom od 28. decembra 2006. godine obavestio sud da je podnesak o uređenju tužbe dostavljen još 29. novembra 2006. godine, ali da je zbog pogrešne oznake broja predmeta, taj podnesak vraćen i nakon ispravke je konačno predat sudu 15. decembra 2006. godine. Sud je zakazao ročište za 29. jun 2007. godine, na koje parnične stranke nisu pristupile, zbog čega je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Rešenjem od 4. jula 2007. godine izvršena je ispravka rešenja o povlačenju tužbe, utoliko što je označen drugi broj predmeta – P. 4292/07, bez konstatacije o tome kada je i zbog čega došlo do takve promene.

Žalba punomoćnika tužioca od 12. jula 2007. godine tretirana je kao predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je usvojen na ročištu održanom 23. januara 2008. godine. Predmetu je dodeljen broj P. 321/08.

U periodu do prvog presuđenja zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu. Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je pored osnovnog nalaza i mišljenja dostavio pet pismenih izjašnjenja povodom primedbi tuženog, kao i jednu dopunu nalaza i mišljenja. Dva puta je izveden d okaz njegovim saslušanjem. Glavna rasprava je zaključena 2. novembra 2009. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 321/08 od 10. novembra 2009. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužioca za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenih sati i naknad e zarade za vreme godišnjeg odmora, dok su u celini usvojeni tužbeni zahtevi za vraćanje zadržanog depozita , te isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora u 2002. godini i dnevnica za službeno putovanje .

Tuženi je 27. novembra 2009. godine podneo žalbu. Spisi parničnog predmeta su 1. juna 2010. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, radi donošenja odluke po žalbi. Rešenjem Gž1. 5387/10 od 25. januara 2012. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu kako bi se izvršila provera da li je žalba tuženog dostavljena tužiocu.

Nakon izvršene provere, spisi su 7. marta 2012. godine ponovo prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je presudom Gž1. 1770/12 od 18. decembra 2013. godine prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za vraćanje depozita i isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, dok je u preostalom delu istu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

Predmet je prvostepenom sudu vraćen 5. marta 2014. godine i u ponovnom postupku je zaveden pod brojem P1. 648/14. Nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu je u međuvremenu preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Do ponovnog presuđenja je zakazano još 12 ročišta za glavnu raspravu. Četiri ročišta nisu održana zbog štrajka advokata , i to u periodu od šest meseci . Izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i jednog svedoka. Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je dostavio dopunu veštačenja, saglasno uputstvima drugostepenog suda, kao i pismeno izjašnjenje povodom primedbi tuženog. Na ročištu održanom 27. juna 2015. godine izveden je dokaz njegovim saslušanjem, nakon čega je glavna rasprava zaključena.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 648/14 od 27. juna 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade zarade za vreme godišnjeg odmora od 14. do 28. oktobra 2002. godine (stav prvi izreke), dok su tužbeni zahtevi za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenih radnih sati u septembru 2002. godine i prekovremenog rada u oktobru iste godine (stav drugi izreke, koji se osporava ustavnom žalbom), kao i dnevnica za službeno putovanje (stav treći izreke) odbijeni kao neosnovani.

Tužilac je žalbu izjavio 11. avgusta, a tuženi 16. septembra 2016. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 2. oktobra 2016. godine. O sporenom presud om Gž1. 3496/16 od 24. februara 201 7. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je prvostepena presuda pot vrđena u odbijajućem delu (stav prvi izreke , koji se osporava ustavnom žalbom), dok je usvajanjem žalbe tuženog, prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu, tako što je odbijen kao neosnovan i tužbeni zahtev za isplatu naknade zarade tokom godišnjeg odmora (stav drugi izreke) .

Osporena drugostepena presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 15. marta 201 7. godine.

4. Odredbama Ustava, na čij u povred u se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon delimičnog ukidanja presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 321/08 od 10. novembra 2009. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. maja 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3496/16 od 24. februara 2017. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 15. marta 201 7. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 11 godina i devet meseci. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa od 11 godina i devet meseci ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti sudova. Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno četiri i po godine nakon podnošenja tužbe, za koje vreme je u dokazno m postupk u obavljeno samo veštačenje , da je prvostepeni sud povodom oba predloga za vraćanje u pređašnje stanje (najpre kada je doneto prvo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, a potom i kada je tužba odbačena kao neuredna) ročišta zakazao nakon šest meseci, te da je Apelacionom sudu u Beogradu, u prvom po redu žalbenom postupku, bilo potrebno godinu i po dana da uoči nejasnoću oko dostave žalbe suprotnoj strani, a nakon što je prvostepeni sud izvršio potrebnu proveru, postupak pred navedenim drugostepenim sudom trajao je još dve godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da postupajući sudovi u ovom sporu nisu postupali u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrst u spora.

Međutim, Ustavni sud ima u vidu da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u periodu od šest meseci, što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on u određenoj meri doprineo produženju postupka, imajući u vidu da je u dva navrata doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, a takođe i činjenicu da je , usled propusta punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da na podnesku o uređenju tužbe pravilno označi broj predmeta, prvostepeni sud tužbu odbacio kao neuredn u.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe i nemogućnost suda da postupa tokom štrajka advokata , već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Ispitujući navode o povredi prava na pravičn u naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe , u suštini, ukazuje na neprihvatljivost stanovišt a parničnih sudova , po kome je direktor tuženog Odlukom od 8. maja 2002. godine mogao da derogira pravo zaposlenih na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada, koje je bilo propisano Kolektivnim ugovorom tuženog i ugovorom o pravima i obavezama na privremenom radu u inostranstvu na gradilištu „H.“ od 16. maja 2002. godine.

Ustavni sud konstatuje da je Odluk om od 8. maja 2002. godine direktor tuženog utvrdio da se naknada za rad duži od punog radnog vremena (preko 230 časova mesečno) neće posebno obračunavati, jer je ista obračunata u okviru koeficijenta gradnje od 1,35 i koeficijenta stimulacije od 1,15 do 1,35 . Odluka je počela da se primenjuje 1. maja 2002. godine i važila je za sve zaposlene na gradnji „H.“. Polazeći od toga da je ugovor o pravima i obavezama na privremenom radu u inostranstvu na gradilištu „H.“ između podnosioca ustavne žalbe i tuženog zaključen 16. maja 2002. godine, dakle, nakon početka primene navedene Odluke, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljiva ocena parničnih sudova da ta odluka predstavlja izvor materijalnog prava u konkretnom slučaju, koji se primenjuje na prava i obaveze zaposlenih. Naime, članom 4. stav 1. ugovora od 16. maja 2002. godine bilo je predviđeno da za vreme privremenog rada u inostranstvu zaposlenom pripada zarada u skladu sa aktima poslodavca, što, po mišljenju Ustavnog suda, podrazumeva i Odluku od 8. maja 2002. godine , a ne samo Kolektivni ugovor tuženog. Kako podnosilac ustavne žalbe nije osporio u govor od 16. maja 2002. godine, što parnični sudovi i konstatuju, Ustavni sud nalazi da nema proizvoljnosti u njihovom zaključku da je tuženi bio dužan da uvećanu zaradu po osnovu preko vremenog rada isplati saglasno ugovoru i Odluci, što je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, on i uradio.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava očigledno neosnovani.

Kada je reč o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, što su suštinski istovetne garancije, Ustavni sud nalazi da priložene presude Apelacionog suda u Beogradu ne predstavljaju dokaz za tvrdnju da je isti drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke. Ovo iz razloga što su u oba slučaja tužioci na privremeni rad u inostranstvo, na gradilište „H .“, upućeni pre donošenja Odluke od 8. maja 2002. godine, pri čemu u predmetu koji je okončan presudom Gž1. 6567/12 od 6. marta 2013. godine taj akt uopšte nije izveden kao dokaz.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu ovog prava, ne dajući razloge za takvu tvrdnju, pa je nije razmatrao.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti