Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete od 800 evra, nalazeći da su sudovi odgovorni za odugovlačenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1459/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Beograda je , 7. maja 2015. godine, preko punomoćnika Lj. I, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1459/12.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji ima karakter hitnog, do pravnosnažnog okončanja trajao više od osam godina; da su procesne radnje odugovlačene, a ročišta nepotrebno odlagana; da podnosilac ustavne žalbe svo jim ponašanjem nije doprineo da postupak duže traje, imajući u vidu da se uredno odazivao na sve pozive suda i da je aktivno uče stvovao u postupku .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara, uz dosuđenje troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1459/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 2. avgusta 200 7. godine, u svojstvu tužioca, podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „S.“ a.d, Beograd, radi poništaja rešenj a o prestanku radnog odnosa od 31. maja 2007. godine, vraćanja na rad, naknade štete zbog nezakonitog otkaza, kao i naknade štete zbog manje isplaćenih zarada u određen om period u pre otkaza . Predmet je zaveden pod brojem P1. 398/07.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 1. oktobra 2007. godine . Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 14. novembar 2007. godine, ali isto nije održano zbog štrajka zaposlenih u sudu. S tim u vezi, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 20. decembra 2007. godine. U periodu do prvog presuđenja je zakazano još 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, zbog građevinskih radova koji su izvođeni u zgradi suda. U okviru dokaznog postupka je saslušano troje svedoka, kao i tužilac, u svojstvu parnične stranke. Obavljeno je i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Vremenski razmak između ročišta kretao se i do tri meseca, s tim da je u periodu kada je nadležnost Trećeg opštinskog suda u Beogradu preuzeo Prvi osnovn i sud u Beograd u (1. januar 2010. godine) , ročište zakazano posle deset meseci, i to nakon pismene urgencije tužioca. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 21. februara 2011. godine.

Prvi osnovn i sud u Beogradu je doneo presudu P1. 2804/10 od 21. februara 201 1. godine, kojom su u celini usvojeni tužbeni zahtevi tužioca za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanje na rad i isplatu zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati zarada u određenom periodu pre otkaza, dok je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza usvojen delimično.

Tuženi je 29. marta 201 1. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio 28. aprila 201 1. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 14. juna 201 1. godine. Rešenjem Gž1. 2568/11 od 15. avgusta 2011. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu na dopunu postupka - da tuženi dostavi svoj statut, kao i ugovor o radu sa tužiocem. Punomoćnik tuženog je navedene akte dostavio 5. oktobra 2011. godine, nakon čega je predmet ponovo prosleđen Apelacionom sudu u Beogradu . Rešenjem Gž1. 4205/11 od 28. marta 201 2. godine ožalbena presuda je ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 1459/12. Do narednog presuđenja je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Kako je postupajući sudija bi o na dužem odsustvu, tužilac je od predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu zatražio da se predmet dodel i drugom sudiji u rad, što je učinjeno rešenjem Su. 109/13 od 27. marta 2013. godine. Ročišta su u ponovnom postupku zakazivana u vremenskom rasponu od dva do tri meseca. Što se dokaznog postupka tiče, obavljeno je saslušanje tužioca i direktora tuženog, u svojstvu parničnih stranaka. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 19. juna 2013. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1459/12 od 19. juna 2013. godine u celini su usvojeni tužbeni zahtevi tužioca za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanje na rad i isplatu zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati zarada u određenom periodu pre otkaza, dok je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza usvojen delimično.

Tuženi je 26. avgusta 2013. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 2. oktobra 2013. godine. Rešenjem Gž1. 6057/13 od 19. marta 2014. godine otvorena je rasprava pred drugostepenim sudom. Zakazano je ukupno šest ročišta, od kojih dva nisu održana zbog obustave rada advokata. Vremenski razmak između ročišta kretao se od dva do tri meseca. Izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka. Rasprava pred drugostepenim sudom je zaključena na ročištu održanom 18. marta 2015. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 6057/13 od 18. marta 201 5. godine, kojom je ožalben a presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu preinačena samo u delu kojim je odlučeno o zahtevu za vraćanje na rad, tako što je taj zahtev odbijen kao neosnovan, dok je u preostalom delu ista potvrđena.

Tuženi je 14. maja 2015. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, koju je Vrhovni kasacioni sud odbio kao neosnovanu presudom Rev2. 1605/15 od 16. juna 201 6. godine. Postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom je trajao od 27. avgusta 2015. do 3. oktobra 2016. godine. Navedena revizijska presuda je tužiocu uručena 11. oktobra 201 6. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Gotovo identične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2804/10 od 21. februara 2011. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. avgusta 200 7. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1605/15 od 16. juna 2016. godine, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 11. oktobra 2016. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao nepunih devet godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima o izuzetan interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je u pitanju spor za vraćanje na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji nje gov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za višegodišnje trajanje osporenog parničnog postupka snose postupajući sudovi. Ovde se naročito ima u vidu: da se prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu , uključujući i raspravu pred drugostepenim sudom, sudovi nisu rukovodili načelom hitnosti u rešavanju radnih sporova; da je pred prvostepenim sudom, za sve vreme trajanja postupka, izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka i troje sve doka, kao i jedno veštačenje, iz čega proizlazi da dokazni postupak nije bio kompleksan; da je Prvi osnovni sud u Beogradu ročište za glavnu raspravu zakazao devet meseci nakon preuzimanja nadležnosti od Trećeg opštinskog suda u Beogradu; da u ponovnom prvostepenom postupku, usled dužeg odsustva postupajućeg sudije, ročište za glavnu raspravu nije održano šest meseci, zbog čega je podnosilac ustavne žalbe od predsednika suda zahtevao da se predmet dodeli u rad drugom sudiji. Ustavni sud na kraju konstatuje da dva ročišta na raspravi pred drugostepenim sudom nisu mogla biti održana zbog obustave rada advokata. Takav razlog za odlaganje rasprave se, po shvatanju Ustavnog suda, ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tačk i 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i činjenicu da za odlaganje dva ročišta na raspravi pred drugostepenim sudom ne post oji odgovornost suda, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti