Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv prekršajnih presuda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih prekršajnih presuda. Navedeno je da podnosilac suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Molnar Sipan Ferenca iz Čoke, na osnovu odredbe člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. oktobra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Molnar Sipan Ferenca izjavljena protiv presude Prekršajnog suda Senta, Odeljenje u Čoki Pr. 24/10 od 22. januara 2010. godine i presude Višeg prekršajnog suda Prž. 6890/10 od 20. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Molnar Sipan Ferenc iz Čoke podneo je Ustavnom sudu 28. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Prekršajnog suda Senta, Odeljenje u Čoki Pr. 24/10 od 22. januara 2010. godine i presude Višeg prekršajnog suda Prž. 6890/10 od 20. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. st. 1. i 8. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da okrivljeni, ovde podnosilac, nije pozivan kada su saslušavani svedoci, iako je to suprotno članu 208. Zakona o prekršajima koji reguliše da se na pretres pozivaju okrivljeni i branilac; da branilac okrivljenog nije pozivan kada su salušavani svedoci i kada je saslušavan predstavnik podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka; da je bilo neophodno suočiti okrivljenog i podnosioca zahteva; da je očigledno da se želelo da se dobiju iskazi od lica koji odgovaraju podnosiocu prijave; da je prvostepeni sud neosnovano odbio dokazni predlog da se sasluša svedok T.Đ, smatrajući da bi njegovo saslušanje odugovlačilo postupak, iako bi svedok potvrdio navode okrivljenog; da je okrivljeni tokom čitavog postupka insistirao na svedočenju predstavnika instituta, ali je taj dokazni predlog odbijen; da ovakvo ponašanje upravo ukazuje da su učinjene povrede Ustava na kojima insistira podnosilac; da posebno treba napomenuti da svi postupajući organi postupaju protivno ustavnim načelima, direktno ugrožavajući prava građana, iako za tako nešto nemaju pokriće ni u jednom zakonskom propisu. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji podnetu ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi da su mu povređena označena ustavna prava. Predložio je i da Ustavni sud odloži izvršenje osporenih pojedinačnih akata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Prekršajnog suda Senta, Odeljenje u Čoki Pr. 24/10 od 22. januara 2010. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje prekršaja iz člana 69. stav 1. tačka 23) Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS“, broj 101/05) i primenom člana 40. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09) osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara; da je osporenom drugostepenom presudom Višeg prekršajnog suda Prž. 6890/10 od 20. aprila 2010. godine odbijena žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv presude Prekršajnog suda Senta, Odeljenje u Čoki Pr. 24/10 od 22. januara 2010. godine, koja je i potvrđena.

4. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao lice pravnosnažno oglašeno odgovornim u prekršajnom postupku, Sudu obraća nezadovoljan odlukom prekršajnog suda kojom je utvrđeno postojanje prekršaja i njegova odgovornost i posledično mu je izrečena zakonom propisana sankcija. Podnosilac ustavne žalbe osporavanje presuda prekršajnih sudova isključivo zasniva na osporavanju postupka izvođenja i ocene dokaza, odnosno odluku suda da određene dokaze ne izvede, ne ukazujući od kakvog su ustavnopravnog značaja ovakve njegove tvrdnje.

Polazeći od navedenog, kao i odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka nadležnih sudova, već je Ustavni sud u postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nadležan jedino da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Naime, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud nije nadležan da vrši ocenu pravilnosti utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka, jer su utvrđivanje činjeničnog stanja i ocena dokaza u isključivoj nadležnosti postupajućih sudova. Ustavni sud ne preispituje utvrđenu prekršajnu odgovornost nekog lica i izrečenu sankciju, niti je viši sud u odnosu na prekršajne sudove koji su doneli odluke koje se osporavaju ustavnom žalbom, kako to pogrešno smatra podnosilac ustavne žalbe. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenih Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. Stoga se i tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da „je bilo neophodno suočiti okrivljenog i podnosioca zahteva i da je prvostepeni sud odbio dokazni predlog da se sasluša svedok T.Đ. smatrajući da bi njegovo saslušanje odugovlačilo postupak, što ne odgovara materijalnoj istini, jer bi svedok potvrdio navode okrivljenog“, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se dokazuje postojanje povreda označenih ustavnih prava na koje se on pozvao, pošto ove tvrdnje nije doveo u pravno-logičku vezu sa označenim pravima i iste predstavljaju subjektivni osećaj podnosioca.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

5. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv prekršajnih presuda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti