Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Sud utvrđuje da je neefikasno postupanje prvostepenog suda dovelo do povrede i dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi N. G. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. G. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5499/08 (inicijalno predmet P. 6272/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. G. iz B. je 12. jula 2011. godine, preko punomoćnika Nikole Vještice, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5499/08-96 (inicijalno predmet P. 6272/96), kao i zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava i povrede "prava na delotvoran pravni lek", bez označavanja odredbe Ustava kojom se to pravo jemči.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da da mu je u postupku koji je pred ranijim Prvim opštinskim sudom trajao preko 15 godina, bez ikakvog zakonskog razloga ili drugog opravdanja, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i delotvoran pravni lek. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih prava i naknadi mu štetu po tom osnovu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 5499/08-96 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu (inicijalno predmet P. 6272/96), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 17. oktobra 1996. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu, radi utvrđenja prava korišćenja na tri katastarske parcele, bliže označene u tužbi, a protiv Opštine Palilula. Predmet je zaveden pod brojem P. 6272/96. Ovoj parnici spojena je parnica po tužbi od 7. aprila 1999. godine, pod brojem P. 2380/99, kojom je tužilac tražio utvrđenje prava korišćenja na istim parcelama, ali prema tuženoj Republici Srbiji.

Nakon 25 zakazanih ročišta, od kojih je održano deset, Opštinski sud je presudom P. 6272/96 od 8. februara 2006. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi njegovo pravo korišćenja na katastarskim parcelama, i to: 5232/3 površine 3,10 ari, 5229/3 površine 1,17 ari i 5838/3 površine 0,42 ara, što bi tužene Opština Palilula i Republika Srbija bile dužne priznati i trpeti, te tužioca obavezao da tužnima naknadi troškove parničnog postupka. Razlog neodržavanja ročišta bio je uglavnom u neurednom uručenju poziva za drugotuženu Republiku Srbiju ili umešača na strani tuženog, te četiri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva puta jer su spisi bili ustupani Prvom opštinskom tužilaštvu u predmetu Kt. 438/01, ali i zbog toga što je punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, dva puta tražio odlaganje zakazanih ročišta, a u jednom navratu nije godinu dana postupio po nalogu suda da dostavi dokaze na okolnost da li na jednoj od spornih parcela postoji kuća i kolika je površina parcele (za koju ima samo stari premer) koja je ušla u jednu od sadašnjih parcela. Opštinski sud je više puta odlagao ročišta radi pribavljanja dokaza od strane Republičkog geodetskog zavoda - Centra za katastar nepokretnosti, Istorijskog arhiva Grada Beograda i Zemljišno-knjižnog odeljenja Drugog opštinskog suda u Beogradu. U ovom delu postupka odlučivano je i o privremenoj meri koju je predložio tužilac, radi zabrane raspolaganja tuženoj Opštini Palilula spornim parcelama, pa je rešenjem P. 6272/96 od 26. decembra 2000. godine usvojena privremena mera, te nakon jednog vraćanja na dopunu postupka rešenjem toga suda Pv. 8/2001. godine od 26. januara 2001. godine, Opštinski sud je rešenjem Pv. 8/2001. godine od 21. marta 2001. godine ukinuo navedeno rešenje.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 14544/06 od 22. maja 2008. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje, između ostalog, radi ocene pravnog interesa tužioca za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu dobio novi broj P. 5499/08-96 i Opštinski sud je nakon pet održanih ročišta (jedno ročište nije održano jer umešač na strani tuženih nije bio uredno pozvan), na kojima je pribavio izjašnjenje Republičkog geodetskog zavoda, zaključio glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda P. 5499/08-96 od 4. juna 2009. godine ponovo je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celosti. Tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu 7. jula 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 7071/10 od 4. maja 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda P. 5499/08 od 4. juna 2009. godine. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužioca 1. jula 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i pred lozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba, pokrenut tužbom podnetom 17. oktobra 1996. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 1. jula 2011. godine, uručenjem podnosiocu ustavne žalbe presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7071/11 od 4. maja 2011. godine, kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je 14 godina i nepunih devet meseci, računajući od dana podnošenja tužbe do dana kada je podnosiocu ustavne žalbe uručena drugostepena presuda, kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu od preko 14 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja. Međutim, postupak je procesno bio složen, jer je sud, shodno važećim zakonskoj odredbi za vreme pretežnog trajanja postupka, a iz člana 7. stav 2. ZPP, bio obavezan da utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka suda o osnovanosti tužiočevog zahteva. Za razliku od aktivne uloge suda, tužilac se povodom pribavljanja dokumentacije u vezi spornih parcela, pasivno držao, suprotno svojoj procesnoj ulozi i interesu za brzo i efikasno razrešenje spornih pitanja. Pored navedenog, po oceni Ustavnog suda, na strani podnosioca, koji je dva puta tražio odlaganje ročišta i nije blagovremno postupao po nalogu suda, jednom čak u periodu od godinu dana, te nije urgirao za okončanje spora, bilo je doprinosa dužini trajanja navedenog sudskog postupka.

Ustavni sud smatra da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka pretežno uticalo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Prvog opštinskog suda u Beogradu. U prilog ovoj oceni govore dve donete prvostepene presude. Prva prvostepena presuda je odlukom drugostepenog suda ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje , posle skoro 12 godina od započinjanja parnice, a potvrđivanjem presude donete u ponovnom prvostepenom postupku, pravnosnažno je okončan postupak, nakon još skoro tri godine.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5499/08 (inicijalno predmet P. 6272/96), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

U ustavnoj žalbi je ukazano i na povredu načela iz člana 22. Ustava, te prava na delotvoran pravni lek, što je takođe bilo vezano za činjenicu da o tužbi i eventualnom pružanju sudske zaštite povređenog subjektivnog prava tužilačke strane nije blagovremeno odlučeno, zbog čega Sud o ovim navodima žalbe nije posebno odlučivao, nalazeći da je postojanje takve povrede konsumirano kroz utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, predmet spora kao i utvrđeni doprinos samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničn ih sud ova. Odlučujući o konkretnoj visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.