Odbijanje ustavne žalbe zbog neblagovremene tužbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kao neosnovanu. Potvrđena je odluka redovnih sudova koji su odbacili tužbu kao neblagovremenu zbog propuštanja prekluzivnog roka, a povreda prava na suđenje u razumnom roku nije utvrđena s obzirom na trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-312/2008
21.01.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Stojakovića iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ilije Stojakovića izjavljena protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 122/06 od 12. decembra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 663/08 od 13. februara 2008. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 122/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilija Stojaković iz Šapca je 12. marta 2008. godine Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu P1. 122/06. Dopunom ustavne žalbe od 27. maja 2008. godine podnosilac ustavne žalbe navodi da ustavnu žalbu podnosi i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1, načela zabrane diskriminacije iz člana 21, prava na zaštitu ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, te da proširuje zahtev i protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 663/08 od 13. februara 2008. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu odbačena kao neblagovremena njegova tužba, kojom je tražio da sud poništi rešenje Savezne Vlade - Komisije za stambena pitanja broj 10 36-2481/02 od 25. decembra 2002. godine, kojim je stan broj 10 u ulici Čede Mijatovića broj 5 u Beogradu dodeljen Stanić Milanku, radniku Uprave carina. Preciziranim tužbenim zahtevom podnosilac ustavne žalbe je označio kao tuženu stranu Republiku Srbiju - Ministarstvo finansija. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. I 663/08 od 13. februara 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 122/06 od 12. decembra 2007. godine. Podnosilac zahteva da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i stavi van snage rešenje Komisije za stambena pitanja Savezne Vlade i rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. I 663/08 od 13. februara 2008. godine.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ustavom je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) utvrđeno je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud priprema glavnu raspravu po prijemu tužbe i da pripreme za glavnu raspravu obuhvataju prethodno ispitivanje tužbe, dostavljanje tužbe tuženom na odgovor, održavanje pripremnog ročišta i zakazivanje glavne rasprave (član 274. st. 1. i 2.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi - da odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost, da je tužba podignuta neblagovremeno, ako je posebnim propisima određen rok za podizanje tužbe, da o istom zahtevu već teče parnica, da je stvar pravnosnažno presuđena, da je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje, da ne postoji pravni interes tužioca za podizanje tužbe iz člana 188. ovog zakona ili da tužilac u roku koji je sud odredio nije otklonio nedostatke iz čl. 78. i 103. ovog zakona (član 279.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u izjašnjenje Drugog opštinskog suda u Beogradu o navodima iz ustavne žalbe od 23. oktobra 2009. godine i spise predmeta tog suda P1. 122/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. decembra 2003. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu, kojom je tražio da taj sud poništi rešenje tužene Savezne vlade - Komisije za stambena pitanja, broj 10 36-2481/02 od 25. decembra 2002. godine, kojim je stan broj 10 u ulici Čede Mijatovića broj 5 u Beogradu dodeljen Milanku Staniću, radniku Uprave carina. Vrhovni sud Srbije se rešenjem U. 4348/03 od 9. septembra 2004. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu. Po podnosiočevoj tužbi, u navedenom Opštinskom sudu formiran je predmet P. 8510/04, u kome je rešenjem od 3. marta 2005. godine tužba odbačena zbog nepostupanja tužioca po nalogu suda za uređenje tužbe. Protiv navedenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe nije izjavio žalbu i isto je postalo pravosnažno. Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 2143/2000 vođen je parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe za iseljenje Milanka Stanića iz spornog stana, koji je rešenjem toga suda od 6. jula 2005. godine prekinut do pravosnažnog okončanja postupka pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu po novoj tužbi podnosioca ustavne žalbe od 12. maja 2005. godine, koja je sadržala isti tužbeni zahtev kao i prethodno odbačena tužba od 11. decembra 2003. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem P1. 122/06 od 12. decembra 2007. godine odbacio ovu tužbu kao neblagovremenu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je taj sud uvidom u spise predmeta P. 8510/04 utvrdio da je tužilac uz tužbu od 11. decembra 2003. godine dostavio i osporeno rešenje o dodeli stana Milanku Staniću, što znači da je tužiocu još 11. decembra 2003. godine bilo poznato da je doneta odluka o dodeli stana Milanku Staniću, iz čega je zaključio da su za podnošenje ove tužbe protekli prekluzivni rokovi propisani zakonom koji uređuje radne odnose.

Okružni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. I 663/08 od 13. februara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje. Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbu odbacio, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i drugostepeni sud u postupku njene žalbene kontrole. Naime, u postupku donošenja ožalbenog rešenja tužilac nije pružio dokaz da je koristio prigovor protiv rešenja Savezne vlade - Komisije za stambena pitanja, broj 10 36-2481/02 od 25. decembra 2002. godine. Odredbom člana 69. stav 1. Zakona o osnovama radnih odnosa (''Službeni list SRJ'', broj 29/96) bilo je propisano da zaposleni koji nije zadovoljan konačnom odlukom ima pravo da pokrene spor kod nadležnog suda radi zaštite svojih prava, u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke. Drugostepeni sud je zaključio da "u pravnoj situaciji kada je tužilac podneo tužbu 11. decembra 2003. godine radi poništaja ovoga rešenja i uz tu tužbu priložio ovo rešenje (rešenje Savezne vlade - Komisije za stambena pitanja broj 362481/2002 od 25. decembra 2002. godine), a parnica po toj tužbi je okončana pred Drugim opštinskim sudom pravosnažnim rešenjem P. 8510/04 od 3. marta 2005. godine, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužba podneta u ovoj parnici naknadno 12. maja 2005. godine sa tužbenim zahtevom radi poništaja istog rešenja neblagovremena, jer je upotrebljena po proteku roka od 15 dana. Po mišljenju drugostepenog suda, navod žalbe da je faktički nastavljen postupak započet pred Vrhovnim sudom koji je okončan rešenjem o odbačaju tužbe kao neuredne je pravno pogrešan. Odbačena tužba smatra se kao da nije ni podneta. Ovde se ne radi, kako to pogrešno smatra žalba, o institutu zastarelosti, već o institutu prekluzije, pa se zato ne može primeniti pravilo iz člana 390. Zakona o obligacionim odnosima, na čemu, po shvatanju ovoga suda, pogrešno insistira žalba tužioca. Kod prekluzivnih rokova nema ni prekida ni zastoja, oni su neproduživi".

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. II 307/09 od 12. marta 2009. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 663/08 od 13. februara 2008. godine. U tom rešenju se navodi da se u konkretnom slučaju, bez obzira što se radi o tzv. stambenom sporu iz radnog odnosa, imaju primeniti opšta pravila o dozvoljenosti revizije iz člana 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koja se odnose na imovinskopravne sporove sa nenovčanim tužbenim zahtevom. Stoga, kako je vrednost predmeta spora označena u tužbi (50.000,00 dinara) ispod propisanog limita od 500.000,00 dinara, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca u ovom sporu nije dozvoljena.

4. Ispitujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1, načela zabrane diskriminacije iz člana 21, prava na zaštitu ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima nisu povređena navedena prava podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe i sadržine navedenih prava, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi u zakonito sprovedenom postupku, u kome je parničnim strankama omogućeno javno raspravljanje, da je podnosiocu ustavne žalbe data mogućnost da obrazloži svoj tužbeni zahtev, da iznosi i obrazlaže svoje navode, da iznosi činjenice i predlaže dokaze za njihovo utvrđivanje i da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranu. Međutim, u konkretnoj pravnoj stvari, za podnošenje tužbe za zaštitu prava bio je propisan (odredbom člana 69. stav 1. Zakona o osnovama radnih odnosa) rok od 15 dana od dana dostavljanja odluke, koji je rok prekluzivnog karaktera, a njegovo propuštanje ima za posledicu odbacivanje tužbe kao neblagovremene, saglasno odredbi člana 279. tačka 2) Zakona o parničnom postupku. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno da ulaže redovne i vanredne pravne lekove protiv donetih rešenja prvostepenog i drugostepenog suda, pa je Ustavni sud ocenio da se ne može smatrati da su osporenim rešenjima prvostepenog i drugostepenog suda podnosiocu povređena prava na čiju se povredu poziva u ovoj ustavnoj žalbi, pri čemu je posebno imao u vidu da je do krajnjeg ishoda ovog spora, u kome je tužba pravosnažno odbačena, došlo isključivo usled nečinjenja, odnosno propuštanja od strane samog podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku i primena materijalnog i procesnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj pravnoj stvari predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje ustavnom žalbom osporenih rešenja.

Kada se radi o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ni ovo pravo podnosioca ustavne žalbe nije povređeno.

Određujući u odnosu na koji period je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, i pored navedenog, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, u konkretnom slučaju, mora uzeti u obzir period od dana podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, odnosno od 12. maja 2005. godine, pa do 28. marta 2008. godine, kada je rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž.I 663/08 od 13. februara 2008. godine dostavljeno parničnim strankama, jer parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu i započinje podnošenjem tužbe sudu, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravosnažno okončava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sudski postupak u konkretnom slučaju trajao od 12. maja 2005. godine do 12. decembra 2007. godine, što je ukupno dve godine i sedam meseci. Drugostepeni postupak je trajao od 21. decembra 2007. godine, kada je tužilac podneo žalbu na prvostepeno rešenje, do 28. marta 2008. godine, kada je drugostepeno rešenje dostavljeno parničnim strankama, što iznosi nešto više od tri meseca. Stoga je Ustavni sud ocenio da se ne može smatrati da prvostepeni i drugostepeni postupak, koji su ukupno trajali dve godine i 10 meseci, nisu okončani u okviru razumnog roka.

5. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog neblagovremene tužbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti