Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 2000. godine. Sud utvrđuje da je dugotrajnost postupka, uz neažurnost prvostepenog suda, dovela do povrede Ustavom zajemčenog prava podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tamare Češljar iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tamare Češljar i utvrđuje da je u parnič nom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5776/04, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim s udom u Beogradu u predmetu P. 56866/10, povređeno pravo Tamare Češljar na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tamara Češljar iz Beograda je 4. marta 2009. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije zajamčenog odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajamčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5776/04 (kasnije predmet Prvog osnovnog s uda u Beogradu P. 56866/10).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pokrenut 3. jula 2000. godine i da još nije meritorno odlučeno o predmetu spora. Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, postupajući sud je neefikasno i neažurno postupao u predmetnom postupku bez opravdanih razloga, i to posebno u periodu od oktobra 2001. godine do aprila 2003. godine, u kome nije zakazano nijedno ročište. Podnositeljka ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da „naredi vršenje određene radnje koja se sastoji u sprovođenju postupka i odluči o glavnom tužbenom zahtevu“.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog s uda u Beogradu P. 56866/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5776/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

U parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5174/98, a po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv tuženog P. R. radi činidbe i naknade štete, tuženi je 3. jula 2000. godine podneo protivtužbu radi činidbe. Drugi opštinski sud u Beogradu je navedenu protivtužbu izdvojio iz predmeta P. 5174/98 i formirao novi predmet P. 6537/01.

U predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6537/01 prvo ročište zakazano za 18. mart 2003. godine nije održano, jer na ročište nije pristupio punomoćnik tužioca, koji nije bio uredno pozvan. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Su. 46/03 od 28. marta 2003. godine odbijen je zahtev tužene za izuzeće sudije kao neosnovan. Prvostepeni sud je 1. jula 2003. godine doneo rešenje kojim je vratio tužiocu tužbu radi ispravke i dopune. Nakon toga, prvostepeni sud je 11. novembra 2001. godine doneo rešenje P. 6357/01 da se tužba smatra povučenom. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 13644/03 od 29. decembra 2003. godine kojim je usvojio žalbu tužioca i ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6537/01 od 11. novembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku, Drugi opštinski sud u Beogradu je 6. februara 2004. godine doneo rešenje P. 911/04 da se tužba smatra povučenom. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3744/04 od 30. juna 2004. godine usvojena je žalba tužioca i ukinuto rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 911/04 od 6. februara 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U drugom ponovnom postupku, u predmetu koji je dobio broj P. 5776/04, od ukupno zakazanih 21 ročišta, održano je 15 ročišta (19. oktobra i 16. decembra 2004. godine, 7. marta, 30. maja i 11. oktobra 2005. godine, 12. decembra 2006. godine, 29. novembra 2007. godine, 21. marta, 3. jula i 2. decembra 2008. godine, 5. maja, 15. septembra, 15. novembra 2010. godine, 25. januara i 12. maja 2011. godine), jedno ročište je otkazano (9. marta 2009. godine), dok pet ročišta nije održano, i to tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije (19. maja 2006. godine, 15. aprila i 1. oktobra 2009. godine) i dva zbog toga što nije izvršeno veštačenje (23. januara 2006. godine i 8. marta 2011. godine). U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, uviđajem na licu mesta, saslušanjem stranaka i čitanjem pismenih dokaza. U toku 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu i dobio broj P. 56866/10. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 5. maja 2010. godine, na zahtev tužioca, određeno je i da se izvede dokaz dopunskim veštačenjem od strane veštaka građevinske struke. Međutim, nakon što je sud četiri puta određivao drugog veštaka, jer su svi imenovani veštaci zahtevali da se oslobode dužnosti veštačenja, tužilac je na ročištu održanom 12. maja 2011. godine povukao predlog za dopunsko veštačenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56866/10 od 12. maja 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Protiv navedene presuda tužilac je 25. avgusta 2011. godine izjavio žalbu Apelacinom sudu u Beogradu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“ , br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Važećim Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br oj 72/11) propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem n a snagu Ustava Republike Srbije, kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembara 2006. godine , do kada je predmet bio nerešen šest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 3. jula 2000. godine kada je podneta tužba u predmetnom parničnom postupku, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao osam godina i osam meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotraja n dokazni postupak.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je tek nakon tri godine od podnošenja tužbe, u kom periodu nije održao nijedno ročište, doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, iz razloga što tužilac nije postupio po nalogu suda da ispravi i dopuni tužbu. U ponovnom postupku, nakon ukidanja navedenog prvostepenog rešenja od strane drugostepenog suda, prvostepeni sud je doneo i drugo rešenje da se tužba smatra povučenom, a koje je drugostepeni sud ponovo ukinuo svojim rešenjem. Nakon toga, prvostepenom sudu je trebalo skoro sedam godina da meritorno odluči o predmetu spora i donese prvostepenu presudu.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podno siteljka ustavne žalbe, kao tužena u ovom parničnom postupku, svojim postupcima nije doprinela neopravdanoj du žini njegovog trajanja.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Kako podnositeljka ustavne žalbe nije istakala zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje ove odluke vid pravičnog zadovoljenja podnositeljke zbog utvrđene povrede prava. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o povredama prava utvrđenih čl. 21. i 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

S obzirom na to da o predmetnom tužbenom zahtevu još uvek nije konačno odlučeno u postupku pred redovnim sudom, Ustavni sud je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti