Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete, dok je deo žalbe o meritumu odbacio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3122/2012
08.11.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva "D." d.o.o. Beograd, iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva "D." d.o.o. Beograd i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Uprava carina – Carinarnica Beograd u predmetu U/ I-5045/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "D." d.o.o. Beograd iz Beograda je, 17. aprila 2012. godine, preko punomoćnika A . A . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 20733/10 od 22. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom je osporena presuda kojom je odbijena kao neosnovana tužba podnosioca izjavljena protiv konačnog upravnog akta kojim su izmenjeni podaci u carinskoj deklaraciji.

Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Uprava carina – Carinarnica Beograd u predmetu U/I-5045/07, te je postavljen i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su prilikom donošenja prvostepenih i drugostepenih rešenja carinski organi kao osnov za naknadnu kontrolu prihvaćene carinske deklaracije, izvršenu nakon carinjena i puštanja robe u slobodan promet još septembra 2004. godine, naveli odredbu 98. Carinskog zakona; da je jedini propis kojim je u spornom periodu bilo predviđeno naknadno poništavanje ili menjanje deklaracije po kojoj je ta roba puštena u slobodan promet, član 105. Carinskog zakona; da je podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu odluku u svim do sada vođenim upravnim postupcima pred organima koji su odlučivali o pravnim lekovima, i da Vrhovni sud i kasnije Upravni sud nisu ni jednom rečju odgovorili na navode tužbe kojima je ukazano na prekoračenje ovlašćenja carinskih organa u naknadnoj kontroli robe puštene u slobodan promet; da je narušena pravna sigurnost nezakonitom izmenom konačnog upravnog akta (prihvaćene deklaracije u carinskom postupku); da je Vrhovnom sudu trebalo godinu dana da odluči o tužbi, a Upravnom sudu dve godine da odluči o drugoj tužbi; da je od donošenja rešenja prvostepenog organa do odluke Upravnog suda kojom je tužba odbijena proteklo sedam godina, te je time podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu priloženu dokumentaciju i odgovor Carinarnice Beograd od 4. oktobra 2018. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Carinarnice Beograd U/I-5482/04 od 28. decembra 2004. godine ispravljena je deklaracija JCI UV 4 broj 27357 od 17. septembra 2004. godine, CI Luka Beograd.

Rešavajući o žalbi podnosioca Ministarstvo finansija - Uprava carina - Komisija za žalbe Uprave carina je rešenjem poništilo prvostepeno rešenje i predmet je vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Carinarnice Beograd U/I-4471/05 od 10. oktobra 2005. godine ispravljena je deklaracija JCI UV 4 broj 27343 od 17. septembra 2004. godine, CI Luka Beograd.

Rešavajući o žalbi podnosioca, drugostepeni organ je rešenjem broj U/II-2031 od 25. januara 2006. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, kao neosnovanu. Protiv ovog rešenja podnosilac je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Presu dom Vrhovnog suda Srbije U. 2155/06 od 11. jula 2007. godine poništen je navedeni konačni upravni akt.

Carinarnica Beograd je, u izvršenju rešenja Komisije za žalbe Uprave carina U/II-2031/4-05 od 29. oktobra 2007. godine, kojim je poništeno rešenje U/ I-4471/05 od 10. oktobra 2005. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, donela rešenje U/I-5045/07 od 21. januara 2009. godine.

Rešenjem Komisije za žalbe Uprave carina broj 148-04-039-00-235/2009 od 18. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa, kojim su izmenjeni podaci u JCI UV 4 broj 27343 od 17. septembra 2004. godine, podnosilac obavezan da podnese novi set JCI, te je utvrđen određeni iznos obaveze podnosioca na ime manje plaćenog ukupnog carinskog duga, koji neće biti naplaćen po predmetnom rešenju, s obzirom na to da je taj iznos već plaćen po rešenjima Carinarnice Beograd iz 2004. godine i 2005. godine. U obrazloženju navedenog rešenja, Komisija za žalbe Uprave carina je navela da je Carinarnica Beograd postupila po primedbama navedenim u presudi Vrhovnog suda Srbije U. 2155/06 od 11. jula 2007. godine i pravilno sprovela postupak koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 12. aprila 2010. godine podneo tužbu, koja je kao neosnovana odbijena osporenom presudom Upravnog suda U. 20733/10 od 22 . decembra 2011. godine.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je: da je, po oceni suda, pravilno postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, osnovano nalazeći da je Carinarnica u svemu postupila po primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 2155/06 od 11. jula 2007. godine; da je predmetna deklaracija kontrolisana u smislu člana 95. Carinskog zakona, a rezultati kontrole, kao i druge utvrđene činjenice su osnov za primenu propisa koji uređuju carinski postupak u koji je roba stavljena, u smislu člana 98. stav 1. Carinskog zakona; da je neosnovan navod tužbe u kojem se ističe da se predmetna deklaracija može kontrolisati samo u smislu odredbe člana 105. Carinskog zakona, jer, kako je i tuženi organ pravilno naveo, predmetna deklaracija je kontrolisana po ovlašćenju Carinarnice iz člana 95. Carinskog zakona; da je pravilno ocenjen navod žalbe koji se ponavlja u tužbi, a odnosi se na primenu člana 93. Carinskog zakona, a to je da predmetna deklaracija nije poništena, već su u istoj izmenjeni podaci, u skladu sa rezultatima kontrole.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) bilo je propisano: da o dredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3. ) ; da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar, da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta, da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta, da će po zahtevu stranke iz stava 2. ovog člana, sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana, a da, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, ukoliko priroda stvari to dozvoljava, da će sud rešenje iz stava 3. ovog člana dostaviti organu nadležnom za izvršenje, i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, te da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 71.).

Odredbama Carinskog zakona („Službeni glasnik RS", broj 73/03) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se na postupak pred carinskim organima primenjuju odredbe zakona koji uređuje opšti upravni postupak, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 22.); da carinski organ može radi kontrole prihvaćene deklaracije da izvrši pregled isprava koje su priložene uz deklaraciju, zahteva da mu deklarant dostavi i druge isprave kako bi utvrdio tačnost podataka navedenih u deklaraciji, izvrši pregled robe ili uzme uzorke radi analize i ispitivanja robe (član 95.); da ako je deklaracija kontrolisana, rezultati kontrole, kao i druge utvrđene činjenice su osnov za primenu propisa koji uređuju carinski postupak u koji je roba stavljena (član 98. stav 1.); da carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveriti ispravnost deklaracije i posle puštanja robe (član 105. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni upravni postupak u odnosu na podnosioca pokrenut početkom 2005. godine, izjavljivanjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja od 28. decembra 2004. godine, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 20733/10 od 22. decembra 2011. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je postupak pravnosnažno okončan za skoro sedam godina.

Navedeno trajanje konkretnog upravnosudskog postupka je očigledno prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave u upravnom postupku i nadležnih sudova u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje jeste bilo u određenoj meri složeno, ali se nisu postavila složena pravna pitanja.

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da nadležni organi o njegovoj eventualnoj daljoj carinskoj obavezi odluče u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje samog podnosioca, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni organ uprave dopisom od 4. oktobra 2018. godine obavestio Ustavni sud da su spisi konkretnog predmeta zbog proteka roka čuvanja uništeni, pa se ne može utvrditi da li je podnosilac koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, te njegov doprinos dugom trajanju posupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Iz dokumentacije koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, Sud je utvrdio da su vođena dva upravna spora, te da je drugostepeni organ uprave više puta poništavao prvostepene upravne akte i predmet vraćao na ponovni postupak i odlučivanje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja organa uprave i sudova (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 20733/10 od 22 . decembra 2011. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi označenog prava zasniva na tvrdnji da je carinski organ bez pravnog osnova sproveo postupak kontrole i izmenio podatke u prihvaćenoj carinskoj deklaraciji, pri čemu podnosilac ponavlja sve navode koje je već isticao najpre u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a potom i u tužbi koju je podneo protiv konačnog upravnog akta. Podnosilac ustavne žalbe posebno ukazuje da osporena presuda nije obrazložena.

Ustavni sud najpre ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj po pravilu i postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije , od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno, a koji su u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu odlučnog činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode, dajući za svoju odluku potpune i detaljno argumentovane razloge. Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud izneo jasne razloge za zauzet stav da su carinski organi na osnovu relevantnih odredaba Carinskog zakona, odnosno ovlašćenja iz člana 95. Carinskog zakona, kontrolisali prethodno prihvaćenu carinsku ispravu - deklaraciju i prvostepeno rešenje doneli u smislu člana 98. stav 1. Carinskog zakona. Takođe, organi uprave su detaljno odgovorili na navode podnosioca koji se odnose na tvrdnju da se u konkretnom slučaju radi o naknadnoj kontroli, te da je isključena primena člana 98. stav 1. Carinskog zakona i da se imao primeniti jedino član 105. Carinskog zakona. Upravni organi su istakli da je u konkretnom slučaju Carinarnica postupala u skladu sa odredbom člana 95. tačka 3. Carinskog zakona i odredbama podzakonskog akta prilikom kontrole predmetne prihvaćene deklaracije.

U pogledu ostalih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 3. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da odredbe ovog zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom. To ukazuje da je ovom odredbom propisan odnos Zakona o opštem upravnom postupku i zakona donetih za postupanje u posebnim upravnim materijama, što podrazumeva mogućnost odstupanja od opšte norme primenom zakonom propisanih posebnih pravila, odnosno po principu lex specialis derogat (legi) generali. Prema članu 5. stav 1. navedenog Zakona, organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa.

Takođe, odredbom člana 22. Carinskog zakona propisano je da se na postupak pred carinskim organima primenjuju odredbe zakona koji uređuje opšti upravni postupak, osim ako ovim zakonom nije drukčije predviđeno.

Rešavanje na osnovu zakona znači postupanje u skladu sa odgovarajućim materijalnopravnim i procesnopravnim propisima. Poštovanje materijalnog zakona podrazumeva određivanje merodavnog propisa u konkretnom slučaju i njegovu pravilnu primenu na utvrđeno činjenično stanje, dok se poštovanje procesnog zakona ogleda u postupanju po odredbama zakona kojima se uređuje opšti ili posebni upravni postupak (u konkretnom slučaju carinski postupak), a što je sve u kokretnom slučaju, po oceni Suda, i učinjeno u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu kao mehanizmu sudske kontrole zakonitosti rada uprave.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog i procesnog prava, a koje navodima ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 20733/10 od 22. decembra 2011. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je isti stav zauzeo i u Odluci Už-3127/2012 od 26. novembra 2015. godine.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti