Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Neefikasno postupanje izvršnog suda, koje je dovelo do trajanja postupka preko dve i po godine bez sprovođenja izvršenja, predstavlja povredu navedenih ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Holding preduzeća za proizvodnju, promet i usluge „ZIT“, d.o.o. Šabac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Holding preduzeća za proizvodnju, promet i usluge „ZIT“ d.o.o. Šabac i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 907/03, zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Iv. 295065/2010, a sada pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Iv. 40057/2012 povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 eura, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Drugom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Holding preduzeće za proizvodnju, promet i usluge „ZIT“, d.o.o. Šabac je , preko punomoćnika Branislava Filipovića, advokata iz Novog Sada , 12. jula 2011. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu H-I. 907/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Iv. 295065/2010.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je kao izvršni poverilac 25. septembra 2009. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika radi namirenja potraživanja u iznosu od 188.917,50 dinara; da je rešenje o izvršenju kojim je određeno predloženo izvršenje doneto 20. oktobra 2009. godine; da do dana podnošenja ustavne žalbe izvršenje nije sprovedeno te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , a takođe mu je povređeno i pravo na imovinu budući da svoje dospelo potraživanje nije namirio , čime mu je onemogućeno da raspolaže svojom imovinom. Podnosilac ustavne žalbe je tražio i naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 907/03, zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 29065/2010, a sada Drugog osnovnog suda u Beogradu Iv. 40057/2012 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac , 25. septembra 2009. godine podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika Dobrice Nikolića iz Begaljice, popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika , radi namirenja novčanog iznosa od 188.917,50 dinara. Predlog za izvršenje je usvojen rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 907/03 od 20. oktobra 2009. godine, kada je dozvoljeno predloženo izvršenje. Nakon toga Četvrti opštinski sud u Beogradu nije preduzimao nikakve radnje u cilju sprovođenja izvršenja.

U 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmetni izvršni postupak je nastav ljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio novi broj Iv. 29065/2010. Prvi osnovni sud u Beogradu dalje nije preduzimao radnje u cilju sprovođenja izvršenja, već je tek 20. marta 2012. godine predmet ustupio Dru gom osnovnom sudu u Beogradu – Sudskoj jedinici u Mladenovcu kao mesno nadležnom sudu.

Podnosilac ustavne žalbe je podnosio urgencije Prvom osnovnom sudu u Beogradu za sprovođenje navedenog izvršnog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2. ); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.) ; da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustvni sud je utvrdio da navedeni izvršni postupak do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi traje dve godine i sedam meseci i da i dalje nije okončan.

Na osnovu navedenog, kako je izvršni sud bio dužan da saglasno odredbi člana 4. stav 1. ranijeg Zakona o izvršnom postupku i odredbi člana 6. stav 1. važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju postupka hitno, Ustavni sud nalazi da raniji Četvrti opštinski sud u Beogradu, a zatim Prvi osnovni sud u Beogradu nisu postupali efikasno u skladu sa zakonskim ovlašćenjima da bi se izvršni postupak koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku da bi se izvršni poverilac namirio.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac 25. septembra 2009. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, a da je Četvrti opštinski sud u Beogradu tek 20. oktobra 2009. godine, dakle posle 25 dana od podnošenja predloga, doneo rešenje o izvršenju I. 907/03 kojim je određeno predloženo izvršenje, iako je bio dužan da o navedenom predlogu odluči za tri dana, u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku. Takođe, Prvi osnovni sud u Beogradu nije preduzimao nikakve radnje za sprovođenje konkretnog izvršenja u periodu od dve godine i četiri meseca, već je predmet tek 20. aprila 2012. godine ustupio Drugom osnovnom sudu u Beogradu kao mesno nadležnom sudu. Ustavni sud je utvrdio da od donošenja rešenja o izvršenju kojim se dozvoljava sprovođenje izvršenja 20. oktobra 2009. godine izvršni postupak i dalje nije okončan, iako je proteklo dve godine i sedam meseci, što ne može biti opravdanje za ovakvo trajanje izršnog postupka koji je po svojoj prirodi hitan. Dakle, po oceni Ustavnog suda nepostupanje nadležnih sudova u rokovima propisanim zakonom je uticalo na neopravdano dugo trajanje konkretnog izvršnog postupka.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno delovanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje u cilju sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog dugog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje najpre Četvrtog opštinskog suda u Beogradu a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu, njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudovima stajala na raspolaganju.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja podnosioca prema izvršnom dužniku. U skladu sa tim, takođe, po oceni Ustavnog suda, podnosilac se i ponašao u osporenom postupku. Tako je on u više navrata podnosio urgencije, kojima je tražio od suda da primenjuje potrebne procesne radnje u cilju okončanja izvršnog postupka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je Drugi osnovni sud u Beogradu kao mesno nadležan sud primio navedeni predmet tek 20. marta 2012. godine te ne može biti odgovoran za nerazumno trajanje navedenog izvršnog postupka. Takođe, Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio posebno ni činjenično ni pravno složen.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je raniji Četvrti opštinski sud u Beogradu, a zatim Prvi osnovni sud u Beogradu odgovoran što predmetni izvršni postupak neopravdano dugo traje, te da je navedenim postupanjem tih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se u predmetu Iv. 295065/10 vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a u predmetu H-I. 907/03 pred ranijim Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu.

Ustavni sud smatra da navedeni propust nadležnih sudova da sprovedu izvršenje u korist podnosioca ustavne žalbe u periodu od dve godin e i šest meseci predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine stečene potraživanjem utvrđenim verodostojnom izvršnom ispravom, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. S obzirom da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome propust države da izvrši pravnosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. Ustavni sud nalazi da svako novčano potraživanje na osnovu izvršne isprave ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja kojim je to potraživanje utvrđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine garantovano odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, a u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđen ih povred a ustavnih prava , naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 eura, obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnih prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima , ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaz da je pretrpeo materijalnu štetu u osporenom izvršnom postupku da bi se ovaj zahtev mogao razmatrati .

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević