Odluka Ustavnog suda o solidarnoj odgovornosti poslodavca sledbenika za obaveze prethodnika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno utvrdili solidarnu odgovornost poslodavca sledbenika za obaveze nastale pre statusne promene, ignorišući relevantne odredbe Zakona o privrednim društvima i Protokol kojim su obaveze raspoređene.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3127/2010
10.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Kočović, Nenada Agbabe i Marije Agbaba, svih iz Apatina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Kočović i Nenada Agbabe i utvrđuje da je u postupku koji je vođrn pred Opštinskim sudom u Apatinu u predmetu P. 231/07, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Ljubice Kočović i Nenada Agbabe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Kočović i Nenada Agbabe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2654/10 od 28. aprila 2010. godine i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2654/10 od 28. aprila 2010. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž. 794/09 od 16. novembra 2009. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

5. Odbacuje se ustavna žalba Marije Agbaba.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Kočović, Nenad Agbaba i Marija Agbaba, svi iz Apatina, podneli su 30. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Apatinu P. 231/07 od 31. januara 2008. godine, presude Okružnog suda u Somboru Gž. 794/08 od 16. novembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2654/10 od 28. aprila 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Apatinu u predmetu P. 231/07.

U ustavnoj žalbi je, pored razloga koji se odnose na osporene presude, navedeno: da je podnosiocima osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda uskraćeno pravo na pravni lek, jer je revizijski sud odbacio njihovu reviziju zbog imovinskog cenzusa, na osnovu člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 111/09); da podnosioci smatraju da je njihova revizija bila dozvoljena i zbog činjenice da se radilo o sporu koji se vodio radi naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja; da je parnični postupak trajao 11 godina i da zbog toga smatraju da im je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su istakli i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Opštinskog suda u Apatinu P. 231/07 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe Marija Agbaba , Ljubic a Agbaba (sada Kočović) i Nenad Agbab a, kao i još dvoje tužilaca, podneli su 20. jula 1998. godine Opštinskom sudu u Apatinu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog M. R. iz Apatina , radi naknade nematerijalne na ime duševnog bola zbog smrti bliskog lica i pretrpljenog straha, kao i naknade materijalne štete na ime troškova sahrane njihovog oca, odnosno supruga, te izgubljenog izdržavanja.

Pripremno ročište je održano 12. novembra 1998. godine, a sedam dana kasnije Opštinski sud je rešenjem prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv, u toj parnici tuženog, M. R. iz Apatina , pred Okružnim sudom u Somboru (u daljem tekstu: Okružni sud) u predmetu K. 8/97.

Tužioci su 8. oktobra 1999. godine predložili da se parnični postupak nastavi, jer je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan.

Opštinski sud je na ročištu održanom 17. novembra 1999. godine odredio nastavak postupka, a istoga dana Opštinski sud je uputio dopis Okružnom sudu radi dostave spisa predmeta iz krivičnog postupka vođenog protiv optuženog M. R. Opštinski sud je zatim 3. decembra 1999. godine odre dio izvođenje dokaza balističkim veštačenjem.

Okružni sud je 14. februara 2000. godine dostavio spise traženog krivičnog predmeta Opštinskom sudu, dok je veštak nalaz i mišljenje dostavio sudu 10. marta 2000. godine. Potom su održana tri ročišta za glavnu raspravu, a 20. juna 2000. godine Opštinski sud je doneo prvu prvostepenu presudu P. 289/99 , kojom je delimično usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Tužioci su 1. decembra 2000. godine izjavili žalbu protiv navedene presude, dok je tuženi žalbu izjavio 6. marta 2001. godine.

Okružni sud je rešenjem Gž. 275/01 od 18. juna 2001. godine usvojio žalbe stranaka i ukinuo presudu Opštinskog suda P. 289/99 od 20. juna 2000. godine u pretežnom delu, a predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude P. 300/01 od 26. juna 2002. godine, kojom su delimično usvoj eni tužben i zahtev i tužilaca, pred Opštinskim sudom je održano šest ročišta za glavnu raspravu.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud je rešenjem Gž. 1076/02 od 12. avgusta 2003. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 300/01 od 26. juna 2002. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, do donošenja treće po redu presude P. 374/03 od 9. jula 2004. godine kojom su ponovo delimično usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, održano je šest ročišta za glavnu raspravu.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud je rešenjem Gž. 664/05 od 13. jula 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 374/03 od 9. jula 2004. godine u pobijanom usvajajućem delu i predmet vratio istom sudu, ali drugom veću, na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom do donošenja četvrte po redu, ovaj put delimične presude P. 243/05 od 17. novembra 2005. godine, održana su dva ročišta za glavnu raspravu. Navedenom presudom delimično su usvojeni tužben i zahtev i tužilaca, pa je tuženi, u stavu drugom izreke, obavezan da na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova, zbog gubitka oca, isplati Ljubici Agbaba i Nenadu Agbabi iznose od po 100.000 dinara oboma, a da Mariji Agbabi, zbog gubitka supruga, isplati iznos od 100.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji Mariji Agbaba na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 9.375 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Nenada Agbab e u nepresuđenom delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljen strah isplati iznos od 30.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; stavom petim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Marije Agbaba kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade materijalne štete plati preko dosuđenog iznosa od 9.375 dinara, a do traženog nepresuđenog iznosa od 16.113 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu šestom izreke ove presude konstatovano je da će se o zahtevu tužilaca Ljubice Agbaba i Nenad a Agbab e, radi naknade izgubljenog izdržavanja, kao i o troškovima postupka, odlučiti konačnom presudom.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud je presudom Gž. 463/06 od 27. juna 2006. godine žalbe odbio kao neosnovane i u celini potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda P. 243/05 od 17. novembra 2005. godine.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održana su tri ročišta za glavnu raspravu do donošenja pete po redu prvostepene presude P. 243/05 od 17. novembra 2006. godine. Tom presudom su u celini odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca Ljubice Agbaba i Nenada Agbabe u nepresuđenom (preostalom) delu - za naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja. Istom presudom tuženi je obavezan da tužiocima Mariji Agbaba, Ljubic i Agbaba , Nenad u Agbab i, naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud je rešenjem Gž. 674/06 od 12. oktobra 2007. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 243/05 od 17. novembra 2006. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, a do donošenja šeste po redu prvostepene presude P. 231/07 od 31. januara 2008. godine, održana su četiri ročišta za glavnu raspravu. Navedenom presudom delimično je usvojen preostali tužbeni zahtev tužilje Ljubice Agbaba (sada Kočović) za isplatu određenih iznosa na ime naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja za period februar - jun 2000. godine, a odbijen kao neosnovan takav tužbeni zahtev za period avgust 1995. godine – januar 2000. godine, dok je istovetni tužbeni zahtev Nenada Agbabe u celini odbijen kao neosnovan. Istom presudom tuženi je obavezan da tužiocima Mariji Agbaba, Ljubici Agbaba i Nenadu Agbabi na doknadi troškove postupka u iznosu od 249.500 dinara.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud je rešenjem Gž. 795/08 od 31. marta 2009. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi donošenja dopunske odluke, uz obrazloženje da je prvostepeni sud propustio da odluči u celini o nepresuđenim tužbenim zahtev ima Ljubice Agbaba koji se odnose na izgubljeno izdržavanje za period februar – jun 2000. godine.

Opštinski sud je 3. aprila 2009. godine doneo dopunsku presudu P. 231/07, kojom je odbio kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva tužilje Ljubice Agbaba, preko iznosa dosuđenog presudom P. 231/07 od 31. januara 2008. godine na ime naknade štete na ime izgubljenog izdržavanja za period februar - jun 2000. godine . Protiv ove dopunske presude navedena tužilja je 21. aprila 2009. godine izjavila žalbu.

Konačno, Okružni sud je osporenom presudom Gž. 794/09 od 16. novembra 2009. godine odbio sve žalbe stranaka i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 231/07 od 31. januara 2008. godine, kao i dopunsku presudu istog suda P. 231/07 od 3. aprila 2009. godine.

Nezadovoljni pravnosnažnim ishodom parnice, tužioci Ljubica Agbaba i Nenad Agbaba su 30. decembra 2009. godine izjavili reviziju protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž. 794/09 od 16. novembra 2009. godine, koju je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem Rev. 2654/10 od 28. aprila 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je , pored ostalog, navedeno: da je revizija protiv drugostepene presude izjavljena nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 111/09), kojim je u članu 55. propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, a da će se izuzetno o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (29. decembar 2009. godine); da se radi o sporu za naknad u štete zbog izgubljenog izdržavanja, koji nema karakter izdržavanja iz Porodičnog zakona; da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe , ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra, zbog čega je revizija tužilaca, saglasno odredbi člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, nedozvoljena, pa je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud reviziju odbacio .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 382. stav 4. tač. 1) i 2) Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), pored ostalog, bilo je propisano da je revizija uvek dozvoljena u sporovima o izdržavanju, kao i u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi 500.000 dinara na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije uči nio prvostepeni sud (član 404.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, član 394. je izmenjen i od dana stupanja na snagu je propisivao: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (stav 3.). Članom 55. istog zakona propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će, izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

Ustavni sud je u postupku normativne kontrole odredaba čl. 38, 51. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku doneo Odluku IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, kojom je u tački 1. izreke utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), u delu koji glasi: „izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona“, u vreme važenja, nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, dok je tačkom 2. izreke odbio zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona iz tačke 1. Ustavni sud je u navedenoj odluci izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona podrazumevalo primenu nove pravne norme na već okončane pravne situacije.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 20. jula 1998. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu Opštinskom sudu, pa do 28. aprila 2010. godine, kada je parnični postupak okončan rešenjem Vrhovnog kasacionog suda.

Kada je reč o dužini trajanja ovog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak ukupno trajao 11 godina i devet meseci.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli dugom trajanju parničnog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se njime rešavalo o naknadi materijalne i nematerijalne štete zbog ubistva oca, odnosno supruga.

Što se tiče složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, Ustavni sud nalazi da ona ni u kom slučaju ne mogu biti takve prirode da bi opravdala decenijsko trajanje ove parnice duže od decenije .

Osnovni razlog dugom trajanju predmetne parni ce je nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Okružni sud, kao drugostepeni sud, imao je zakonska ovlašćenja da sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak. Međutim, drugostepeni sud to nije uradio, već je pet puta ukidao presude Opštinskog suda i svaki put mu predmet vraćao na ponovni postupak, što je svakako neposredno uslovilo da parnica traje skoro punih 12 godina. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe Ljubici Kočović, rođ. Agbaba i Nenadu Agbabi u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Apatinu u predmetu P. 231/07, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučujući kao tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe Ljubice Kočović i Nenad a Agbab e zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li, zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenim licima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2654/10 od 28. aprila 2010. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Somboru Gž. 794/09 od 16. novembra 2009. godine. Polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje ukazuje da se pravo na izjavljivanje revizije, ukoliko zakonom nije drugačije propisano , ceni u odnosu na trenutak donošenja drugostepene presude , u konkretnom slučaju to je 16. novembar 2009. godine - dakle pre stupanja na snagu odredaba čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda, da je na osnovu člana 55. pomenutog zakona revizija podnosilaca nedozvoljena, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije cenjena prema odredbama zakona koji još uvek nije važio u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, odnosno prema onim zakonskim odredbama za koje je Ustavni sud našao da u vreme važenja nisu bile u skladu sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom . S tim u vezi, ovde je reč o primeni nove pravne norme na okončanu pravnu situaciju, čime se krši načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, utvrđeno odredbom člana 197. stav 1. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už -4348/2010 od 6. juna 2013. godine).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , i odlučio kao u prvom delu tačke 3. izreke.

9. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2654/10 od 28. aprila 2010. godine i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po ovom vanrednom pravnom sredstvu izjavljenom protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž. 794/09 od 16. novembra 2009. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 4. izreke.

10. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da su osporen im rešenjem podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan i. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije. Stoga je odlučeno kao u drugom delu tačke 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

11. Razmatrajući ustavnu žalbu Marije Agbaba, izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2654/10 od 28. aprila 2010. godine, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da osporenim aktom nije odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe, jer ona nije ni izjavila reviziju, već su reviziju izjavili Ljubica Kočović rođ. Agbaba i Nen ad Agbaba . Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnositeljka nije aktivno legitimisana za podnošenje ustavne žalbe, te je odbacio njenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv navedenog revizijskog rešenja, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 5. izreke.

Što se tiče dela ustavne žalbe koju je podnositeljka Marija Agbaba izjavila protiv presude Opštinskog suda u Apatinu P. 231/07 od 31. januara 2008. godine i presude Okružnog suda u Somboru Gž. 794/08 od 16. novembra 2009. godine , Ustavni sud, najpre, ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ust avom.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Okružnog suda u Somboru Gž. 794/08 od 16. novembra 2009. godine punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dostavljena 3. decembra 2009. godine.

Polazeći od navedenog i činjenice da je podnositeljka Marija Agbaba ustavnu žalbu izjavila 30. juna 2010. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, njenu ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, takođe u tački 5. izreke, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

12. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o solidarnoj odgovornosti poslodavca sledbenika za obaveze prethodnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti