Odluka Ustavnog suda o dužini postupka uslovljenoj ponašanjem podnosioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Utvrđeno je da dužina postupka nije posledica neažurnosti suda, već složenosti predmeta i ponašanja samog podnosioca žalbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-313/2007
16.07.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Batinića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branka Batinića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 1286/02 od 23. maja 2005. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1012/05 od 30. decembra 2005. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 792/06 od 27. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Batinić iz Subotice podneo je Ustavnom sudu blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci ovog rešenja, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac posebno ističe da smatra da je trajanje ovog sudskog postupka “neprimereno mogućnostima suda i zakonskim odredbama prema kojima je spor morao biti daleko ranije okončan”. Pored toga, podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što sudovi nisu bili nezavisni i nepristrasni, jer su osporene presude donete na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, tako što su sudovi poklonili veru “posrednim” svedocima, a sve pod uticajem “rodbinskog faktora”.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 1286/02 i ustavnom žalbom osporene sudske odluke i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:
U osporenom parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici protiv podnosioca ustavne žalbe, kao prvotuženog, je 5. novembra 1997. godine podneta tužba radi isplate, po kojoj je formiran predmet P. 2173/97. U tužbi se navodi da su tužilac i tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, 1991. godine postigli usmeni sporazum da zajednički izgrade poslovni objekat na kome će imati jednake udele. Po izgradnji objekta sporazumeli su se da ga izdaju u zakup i da prihode od zakupnine dele na jednake delove. U skladu sa ovim sporazumom postupali su do sredine 1994. godine, kada su, na predlog tuženog, postigli novi sporazum prema kome će poslovni prostor ubuduće koristiti samo tuženi, plaćajući tužiocu ½ mesečne zakupnine. Decembra 1996. godine tuženi je saopštio tužiocu da mu više neće plaćati zakupninu, pri čemu je nastavio da koristi prostor, tako da su među njima ostali neregulisani odnosi povodom zajednički uloženih sredstava.
Opštinski sud u Subotici je 13. novembra 1997. godine dostavio tužbu na odgovor tuženom, a prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 8. decembar 1997. godine. U toku ovog postupka zakazano je još osam ročišta (29. januara, 12. marta, 2. aprila, 13. maja, 8. juna, 13. jula i 10. decembra 1998. godine i 19. januara 1999. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 29. januar 1998. godine nije održano na zahtev punomoćnika obe parnične strane radi pokušaja mirnog rešenja spora, a sledeće ročište zakazano za 12. mart iste godine nije održano, jer, iako uredno pozvani, nisu pristupili ni tužilac ni tuženi. Na ročištu održanom 13. jula 1998. godine sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost vrednosti objekta, te je ročište odloženo do prispeća nalaza i mišljenja sudskog veštaka.
Prva prvostepena presuda u ovom postupku P. 2173/97, kojom je tužbeni zahtev usvojen, doneta je 19. januara 1999. godine, nakon jedne godine, dva meseca i 14 dana od podnošenja tužbe, i dostavljena je punomoćniku tužioca 17. februara, a punomoćniku tuženog 12. februara 1999. godine, dakle nepunih mesec dana nakon donošenja.
Protiv presude P. 2173/97 tuženi je izjavio žalbu 17. februara 1999. godine, koju je Okružni sud u Subotici rešenjem Gž. 643/99 od 31. avgusta 2000. godine uvažio, tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Drugostepena odluka je doneta u roku od nešto više od jedne godine i šest meseci, a otpremljena je strankama 13. septembra 2000. godine – u roku od 15 dana.
U ponovnom postupku, koji se vodio pod brojem P. 1559/00, Opštinski sud je 26. oktobra 2000. godine naložio punomoćniku tužioca da dostavi izvod iz zemljišnih knjiga za predmetnu nepokretnost, koji nalog je ponovio 19. decembra iste godine. Prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku zakazano je za 20. februar 2001. godine. U toku ponovnog postupka sud je zakazao ukupno šest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu ročišta zakazana za 20. februar, 6. jun i 26. jun 2001. godine nisu održana, jer nisu pristupili: jednom samo tužilac, a dva puta ni tužilac, ni tuženi. U toku ponovnog postupka tužilac je proširio tužbeni zahtev i na suprugu tuženog - ovde podnosioca ustavne žalbe, kao drugotuženu, i na još četiri lica, a radi vođenja jedinstvenog postupka izvršeno je spajanje ovog postupka sa postupkom koji se pred istim sudom vodi po tužbi P. 1771/01. Održana su ročišta zakazana za 10. septembar, 29. oktobar i 12. novembar 2001. godine, kada je glavna rasprava i zaključena.
Druga prvostepena presuda P. 1559/00 doneta je 12. novembra 2001. godine, dakle u roku od jedne godine i dva meseca od kako je Opštinskom sudu predmet vraćen na ponovno suđenje. Ova presuda je izrađena i ekspedovana strankama 27. decembra 2001. godine, mesec i po dana nakon donošenja.
Protiv druge prvostepene presude žalbe su izjavili svi tuženi osim trećetuženog, pri čemu je poslednja žalba izjavljena 11. aprila 2002. godine. Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 306/02 od 27. maja 2002. godine, koja je dostavljena 19. juna 2002. godine, prvostepena presuda je preinačena u odnosu na tuženog - podnosioca ustavne žalbe i još četvoro tuženih, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je traženo da sud utvrdi da je tužilac vlasnik ½ poslovnog objekta povodom koga se vodi parnica, kao i da je nosilac prava korišćenja srazmerne površine građevinskog zemljišta na kome je objekat izgrađen, a koje je potrebno za redovnu upotrebu objekta, te da su tuženi - podnosilac ustavne žalbe i drugotužena dužni da mu daju u suposed ½ objekta – poslovnog prostora, u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i da su treće i četvrtotuženi dužni da trpe da tužilac koristi srazmerni deo građevinskog zemljišta na kome je izgrađen objekat, a koje je potrebno za redovu upotrebu objekta, sve dok objekat na tom zemljištu postoji, takođe pod pretnjom prinudnog izvršenja. U preostalom delu presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.
Okružni sud je o žalbama odlučio u roku od jednog meseca i 16 dana od dana poslednje izjavljene žalbe, a svoju odluku je izradio i ekspedovao u narednih 23 dana.
U drugi put ponovnom postupku, koji se u Opštinskom sudu u Subotici vodio pod brojem P. 1286/02, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 27. septembar 2002. godine. Podneskom od 28. oktobra 2002. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na treće, četvrto, peto i šestotuženog, te su u ovom ponovnom postupku tuženi bili samo podnosilac ustavne žalbe, kao prvotuženi, i njegova supruga, kao drugotužena. Tokom ovog postupka zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu: 27. septembra i 14. novembra 2002. godine, 22. januara, 30. maja, 28. jula, 18. septembra, 28. oktobra, 21. novembra i 15. decembra 2003. godine, 27. februara, 28. maja, 14. juna i 2. decembra 2004. godine, 14. marta i 20. maja 2005. godine. Nisu održana samo ročišta zakazana za 28. jul 2003. godine (na zahtev punomoćnika tuženog- podnosioca ustavne žalbe) i za 28. maj 2004. godine (zbog sprečenosti sudije, pri čemu je sledeće ročište zakazano već za 14. jun 2004. godine). 27. septembra 2002. godine, 14. novembra iste godine i 22. januara 2003. godine održana su ročišta na kojima je sud pokušao rešenje spora mirnim putem – poravnanjem stranaka, pri čemu je u zapisniku sa glavne rasprave od 22. januara 2003. godine konstatovano da punomoćnik tuženog - podnosioca ustavne žalbe nije želeo da se izjasni o predlogu za poravnanje i da je tom prilikom vređao sud, a na ročištu održanom 30. maja iste godine tužilac je predložio nastavak postupka, jer spor ne može da se reši mirnim putem. Podnosilac ustavne žalbe je nakon ročišta održanog 28. oktobra 2003. godine obavestio sud da je angažovao novog punomoćnika. Na ročištu održanom 21. novembra 2003. godine, nakon izvođenja dokaza saslušanjem svedoka, sud je iz ponašanja stranaka utvrdio da postoji volja obe strane da se spor reši mirnim putem, te je doneo rešenje da stranke dostave predlog za mirno rešenje spora. Tužilac je dostavio svoj predlog za mirno rešenje spora, dok tuženi – podnosilac ustavne žalbe svoj predlog nije dostavio, niti je želeo da se izjasni o predlogu tužioca. Umesto toga predloženo je dopunsko veštačenje. Posle ročišta održanog 27. februara 2004. godine, na kome je saslušan veštak građevinske struke, podnosilac ustavne žalbe je uputio podnesak sudu koji je po svojoj sadržini mogao imati elemente zahteva za izuzeće veštaka, te je sud tuženom naložio da ovaj zahtev precizira, što je on učinio pred održavanje ročišta zakazanog za 14. jun 2004. godine. Na ovom ročištu sud je odbio zahtev za izuzeće veštaka, ali je uvažio molbu samog veštaka da se oslobodi dužnosti veštačenja, jer je, kako je konstatovano u zapisniku sa ovog ročišta, podnosilac ustavne žalbe vršio pritisak na njega tako što ga je više puta pozivao telefonom i davao mu sugestije na koji način da izmeni svoj nalaz. Stoga je sud morao da odredi novog veštaka za dopunsko veštačenje. Novoodređeni veštak je 11. oktobra 2004. godine obavestio da će izvršiti veštačenje na licu mesta 22. oktobra, da bi podneskom od 15. oktobra iste godine podnosilac ustavne žalbe obavestio sud da je ponovo otkazao punomoćje advokatu koji ga zastupa u sporu. Rešenje suda od 14. decembra 2004. godine o obavezi dostavljanja dokaza o izvršenoj uplati troškova veštačenja upućeno podnosiocu ustavne žalbe, vraćeno je neuručeno sa naznakom “ne živi na datoj adresi”. O promeni adrese podnosilac ustavne žalbe je obavestio sud podneskom od 9. maja 2005. godine, odnosno nakon gotovo pet meseci. Poziv za ročište mu je uručen 13. maja 2005. godine, a na ročištu održanom 20. maja 2005. godine glavna rasprava je zaključena.
Treća prvostepena presuda P. 1286/02, doneta 23. maja 2005. godine, dakle 2 godine i 8 meseci od kada je počelo ponovno suđenje u ovom predmetu, ekspedovana je strankama 27. jula iste godine – dva meseca nakon donošenja. U stavu 1. izreke ove presude konstatovano je da se tužbeni zahtev delimično usvaja. Stavom 2. izreke tuženi su solidarno obavezano da tužiocu isplate iznos glavnice za svaki mesec počev od decembra 1997. godine zaključno sa aprilom 2005. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U stavu 3. izreke sud je tužene obavezao da solidarno, počev od 1. maja 2005. godine pa ubuduće, do isplate naknade za ulaganja u poslovni prostor, plaćaju mesečno iznos u visini dinarske protivvrednosti 100 evra, čiji je način obračuna sud utvrdio. Stavom 4. izreke tuženi su solidarno obavezani da tužiocu isplate iznos od 272.586,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a na ime njegovog ulaganja u poslovni prostor, dok su stavom 5. tuženi obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka. Stavom 6. je odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog.
Protiv ove presude tuženi su izjavili žalbe o kojima je Okružni sud odlučio presudom Gž. 1012/05 od 30. decembra 2005. godine. Okružni sud je delimično usvojio žalbe tuženih, tako što je pobijanu presudu preinačio u odnosu na drugotuženu odbijajući u odnosu na nju tužbeni zahtev koji se odnosio na isplatu zakupnine i to dospele i buduće, ulaganja u poslovni prostor i naknadu troškova postupka, dok je u preostalom delu žalbe tuženih odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu. Time je postala pravosnažna presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog – podnosioca ustavne žalbe. Drugostepena presuda je dostavljena strankama 19. januara 2006. godine, nepunih mesec dana od dana donošenja.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1012/05, 26. januara 2006. godine izjavio reviziju, koju je Vrhovni sud Srbije presudom Rev. 792/06 od 27. septembra 2007. godine odbio u delu koji se odnosi na odbijanje njegove žalbe i potvrđivanje obaveza tuženog utvrđenih u st. 3. i 4. izreke prvostepene presude, dok je usvojio reviziju i u odnosu na njega ukinuo drugostepenu presudu i prvostepenu presudu u st. 2. i 5. izreke ove presude, te, u tom delu, vratio predmet na ponovno suđenje. Vrhovni sud Srbije je našao da utvrđeno činjenično stanje ukazuje da je među strankama zaključen usmeni, neimenovani, dvostrano teretni ugovor, kojim su regulisani njihovi međusobni odnosi povodom zajedničke izgradnje i korišćenja poslovnog prostora, koji je raskinut jednostranom izjavom tuženog da više ne želi da plaća tužiocu ½ zakupnine. Vrhovni sud je našao da ovakav ugovor po svojoj sadržini ima obeležja ugovora o ortakluku koji, između fizičkih lica, nije regulisan važećim propisima, te se stoga na njega, kao pravna pravila, primenjuju odredbe Srpskog građanskog zakonika, koji je u § 723. regulisao ugovor o ortakluku, a u § 757. njegov jednostrani raskid. Sud dalje konstatuje da pošto je ugovor raskinut, to za ugovorne strane nastupaju pravne posledice iz člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, kao i kod svakog drugog raskida ugovora zbog neizvršenja, što znači da strana koja je izvršila ugovor u celini ili delimično ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ima pravo na naknadu koristi koju je druga strana imala od onog što je dužna da vrati. Stoga je Vrhovni sud našao da je u ovom delu revizija neosnovana. Sa druge strane, utvrđeno je da je revizija osnovana u delu koji se tiče obaveze isplate ranije ugovorene zakupnine, budući da je obaveza utvrđena i obračunata u visini dinarske protivvrednosti ugovorene zakupnine po kursu na dan dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa, te je stoga suprotno članu 395. Zakona o obligacionim odnosima na tako utvrđene iznose dosuditi tužiocu i zakonsku zateznu kamatu počev od dana dospelosti pojedinog mesečnog iznosa.
Postupajući u skladu sa presudom Vrhovnog suda Srbije, Opštinski sud u Subotici je, naredbom od 19. decembra 2007. godine, zakazao ročište za glavnu raspravu za 22. januar 2008. godine u predmetu koji je dobio novu oznaku P. 1925/07. Tuženi – podnosilac ustavne žalbe je tražio da se ročište odloži za 23. januar. 23. januara 2008. godine tuženi je, saglasno sa tužiocem predložio da se među strankama zaključi sudsko poravnanje, što je sud svojim rešenjem odobrio.
Ukupno trajanje postupka od dana podnošenja tužbe do dana donošenja rešenja kojim se odobrava sudsko poravnanje iznosilo je 10 godina, 2 meseca i 18 dana.
4. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe Ustavni sud je našao da podnosilac, pre svega, osporava dužinu trajanja postupka u parnici koja se protiv njega vodila pred Opštinskim sudom u Subotici, a pored toga tvrdi da su postupajući sudovi bili pristrasni, tako što su osporene odluke doneli “po uticajem rodbinskog faktora”, zasnivajući ih na činjeničnom stanju koje je nepravilno utvrđeno na osnovu iskaza “posrednih” svedoka.
Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 5. novembra 1997. godine, podnošenjem tužbe radi isplate protiv podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Subotici, a da je okončan donošenjem rešenja istog suda P. 1925/07 od 23. januara 2008. godine, kojim je odobreno sudsko poravnanje stranaka.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku kao elementa zajemčenog prava na pravično suđenje, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, kako je osporeni sudski postupak trajao i okončan je posle stupanja na snagu Ustava, a polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog parničnog postupka.
Kada je reč o dužini trajanja postupka koji se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao 10 godina, 2 meseca i 18 dana.
Navedeno trajanje postupka bi samo po sebi moglo da ukaže da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe i ponašanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu Sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju radilo o složenom pravnom sporu, imajući u vidu da među strankama nije bio u pisanoj formi zaključen ugovor o izgradnji i budućem načinu korišćenja poslovnog prostora, kojim bi bili uređeni njihovi međusobni odnosi, već samo usmeni sporazum koje su obe ugovorne strane poštovale dok su odnosi među njima bili skladni, da bi podnosilac ustavne žalbe prvo predložio promenu u načinu korišćenja zajednički izgrađenog poslovnog prostora, što je tužilac prihvatio, a potom, posle određenog vremena odbio da se dalje ponaša u skladu sa postignutim dogovorom, pri čemu je zadržao državinu nad čitavim zajedničkim prostorom. Za sve to vreme nije bilo nikakvog pisanog sporazuma među njima o regulisanju međusobnih odnosa za vreme dok sporazum traje ili u slučaju da se sporazum raskine. Sledstveno tome, sudovi su u ovom sporu morali da primene ne samo materijalno pravo sadržano u odredbama važećih zakona, već i pravna pravila iz Srpskog građanskog zakonika. Na složenost predmeta dodatno je uticalo i to što izgrađeni objekat nije bio legalizovan, što je tužilac tokom postupka proširio svoj tužbeni zahtev u odnosu na još pet lica, kao i to što je došlo do spajanja parničnih postupaka. Stoga je prvostepeni sud činjenično stanje morao da utvrdi saslušanjem ne samo parničnih stranaka, već i većeg broja svedoka, pribavljanjem podataka i javnih isprava od nadležnih organa, kao i veštačenjem dva veštaka građevinske struke.
Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u toku celog postupka donete tri prvostepene presude, tri drugostepene odluke (jedno rešenje i dve presude) i jedna revizijska presuda. Prva prvostepena presuda doneta je u roku od jedne godine, dva meseca i 14 dana, a dostavljena je strankama u roku kraćem od mesec dana. Druga prvostepena presuda doneta je u roku od jedne godine i šest meseci, a dostavljena u roku od mesec i po dana. Treća presuda doneta je u roku od dve godine i osam meseci i ekspedovana u roku od dva meseca od dana donošenja. U toku ovog postupka, koji je najduže trajao: podnosilac ustavne žalbe je u dva navrata pokazao spremnost da se spor reši mirnim putem, da bi potom odbio da dostavi svoj predlog za poravnanje, kao i da se izjasni o predlogu koji je podneo tužilac; podnosilac ustavne žalbe je dva puta menjao punomoćnika; njegov punomoćnik je tražio odlaganje ročišta zbog godišnjeg odmora; izvedeno je dopunsko veštačenje, s tim što je podnosilac ustavne žalbe tražio izuzeće veštaka, da bi potom veštak molio sud da bude oslobođen obaveze veštačenja, jer je podnosilac ustavne žalbe vršio pritisak na njega; takođe, podnosilac ustavne žalbe je promenio adresu, a o tome nije obavestio sud gotovo pet meseci. Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Subotici sve vreme trajanja postupka zakazivao ročišta za glavnu raspravu u vrlo kratkim vremenskim razmacima, da su ročišta samo izuzetno odložena zbog sprečenosti sudije, pri čemu je tada novo ročište zakazano samo 15 dana kasnije, kao i da je efikasno upravljao postupkom ne dozvoljavajući strankama zloupotrebu njihovih procesnih ovlašćenja i pokušavajući da stvori uslove i da podstakne stranke da spor reše mirnim putem. Što se tiče postupanja Okružnog suda u Subotici kao drugostepenog, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj sud svoju prvu odluku u osporenom postupku doneo u roku od jedne godine i šest meseci (ekspedovana u roku od 15 dana od dana donošenja), drugu u roku od jednog meseca i 16 dana (ekspedovana u roku od 23 dana), a treću, u roku od četiri meseca (ekspedovana za manje od mesec dana od dana donošenja). Polazeći od utvrđenih činjenica vezanih za postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira na objektivnu dužinu ukupnog trajanja postupka, ne može zaključiti da je ona posledica nedelotvornog i neažurnog rada sudova.
Međutim, uvidom u spise predmeta Ustavni sud je ocenio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao tuženog u osporenom postupku značajno doprinelo dužini njegovog trajanja. Naime, ako se posmatra celina postupka, može se utvrditi da već prvo zakazano ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu nije održano na zahtev punomoćnika obe parnične stranke radi pokušaja mirnog rešenja spora. I sledeće ročište nije održano zato što se pozivu nije odzvala nijedna strana. I u toku ponovnog postupka, od ukupno šest zakazanih ročišta dva nisu održana zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika. U toku drugog ponovnog suđenja, kao što je već ukazano, podnosilac ustavne žalbe je svojim ponašanjem bitno uticao na dužinu trajanja postupka. Ovo se pre svega odnosi na to da je još 2003. godine u dva navrata pokazao spremnost da se spor reši poravnanjem, što je dovelo do toga da prvostepeni sud ostavi strankama primereno vreme za mirno rešenje spora, da bi potom odbio da se uopšte upusti u pokušaj postizanja međusobnog sporazuma. Osim toga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u toku ovog postupka promenio adresu, a da o tome, suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku, nije obavestio sud gotovo pet meseci. Takođe, kako stranka ima slobodu da odlučuje o izboru svog punomoćnika, svaki otkaz punomoćja i angažovanje novog punomoćnika objektivno utiče na dužinu trajanja postupka, a u toku ovog ponovnog postupka podnosilac ustavne žalbe je dva puta obaveštavao sud da je punomoćniku otkazao punomoćje i da će angažovati novog punomoćnika. Zahtev za izuzeće veštaka, a posebno zapisnički konstatovano ponašanje podnosioca ustavne žalbe u odnosu na veštaka koga je sud odredio, a koje je imalo za posledicu da sam veštak traži da bude oslobođen dužnosti veštačenja, dovelo je do određivanja novog veštaka i produžavanja vremena potrebnog za izvođenje ovog dokaza. Konačno, Sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe koristio Zakonom o parničnom postupku predviđeno i Ustavom zajemčeno pravo na korišćenje pravnog sredstva – žalbe protiv svih prvostepenih presuda i revizije protiv druge po redu drugostepene presude. Svakako da se od stranke koja je nezadovoljna ishodom spora ne može očekivati da će se ovog prava odreći. Međutim, i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, stranka koja koristi propisano pravno sredstvo mora biti svesna da će to objektivno uticati na dužinu trajanja postupka. Ustavni sud ovo posebno ističe imajući u vidu da je, i pored odbijanja podnosioca ustavne žalbe da još 2003. godine zaključi poravnanje sa tužiocem i tužiočeve spremnosti da se poravna, izražene u formalno podnetom predlogu za poravnanje, nakon više od četiri godine, januara 2008. godine, spor konačno rešen upravo poravnanjem.
Stoga je Ustavni sud ocenio da u postupku P.1286/02 koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku.
5. Ocenjujući navode ustavne žalbe u pogledu povrede prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je u sprovedenom postupku podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno, na isti način kao i tužiocu i ostalim tuženima, da aktivno učestvuje u postupku, predlaže dokaze, učestvuje u ispitivanju svedoka i veštaka, da sud nije odbio njegove predloge za izvođenje dokaza, kao i da je bilo obezbeđeno javno raspravljanje u postupku. Sudovi su svoje odluke donosili nakon postupka sprovedenog u skladu sa važećim zakonima, a sve odluke su donete primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložene na ustavnopravno prihvatljiv način, te se ne može smatrati da su proizvod subjektivnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućih sudova. Kako podnosilac ustavne žalbe ničim nije potkrepio svoje navode o pristrasnosti sudova, Ustavni sud nalazi da su ovi navodi posledica subjektivnog stava podnosioca ustavne žalbe. Naprotiv, jedina potvrda pokušaja nedozvoljenog uticaja na tok postupka i utvrđivanje činjeničnog stanja sadržana je u zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom u Subotici od 14. juna 2004. godine, u kome je konstatovano da veštak moli da bude oslobođen dužnosti veštačenja, jer trpi pritiske podnosioca ustavne žalbe, detaljno objašnjavajući i čemu se ti pritisci ogledaju.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da ustavnu žalbu treba odbiti kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).
Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o dužini postupka uslovljenoj ponašanjem podnosioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti