Ustavni sud usvojio žalbu zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da upravni organi i sud nisu adekvatno obrazložili odluku o disciplinskoj odgovornosti, niti su ocenili ključne navode i dokaze podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P. iz S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 5535/10 od 18. novembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 5535/10 od 18. novembra 2010. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-116-00-40/2008-01 od 1. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P. iz S. izjavio je 22. januara 201 1. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5535/10 od 18. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je kao državni službenik u Poreskoj upravi, na radnom mestu šefa odseka za naplatu i založno pravo, oglašen krivim za teže povrede dužnosti iz člana 109. st. 1. tač. 2) i 12) Zakona o državnim službenicima, odnosno iz člana 36. stav 2. al. 1, 2. i 3. Pravilnika o ostvarivanju prava i obaveza iz radnog odnosa zaposlenih u Ministarstvu finansija - Poreskoj upravi, zbog čega mu je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi: da je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja osporavao da postoje elementi težih povreda dužnosti iz radnog odnosa za koje je oglašen odgovornim; da rešenje Žalbene komisije Vlade ne sadrži razloge zbog kojih nisu uvaženi žalbeni navodi, već samo sadržinu žalbe, uz zaključnu konstataciju da je prvostepeno rešenje u svemu zakonito i zasnovano na zakonito sprovedenom postupku; da se „nijednom rečju ne pominju“ izvedeni dokazi u prvostepenom postupku, nesporna činjenica da je poreski dug naplaćen i okolnost da su svi članovi kolegijuma i direktor Filijale bili upoznati sa ovakvim načinom naplate i odobrili postupanje podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, navodi da je nakon više od dve godine, bez održavanja javne rasprave i bez omogućavanja njegovog učešća u postupku, Upravni sud doneo osporenu presudu kojom se njegova tužba odbija, te predlaže da Ustavni sud istu poništi, kao i rešenja upravnih organa doneta u postupku odlučivanja o njegovoj disciplinskoj odgovornosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finasija – Poreska uprava – Centrala broj 116-5/2008-11/14 od 12. juna 2008. godine oglašen je krivim Z. P. iz S, državni službenik u tom ministarstvu na radnom mestu – Šef od seka za naplatu i založno pravo ( ovde podnosilac ustavne žalbe ), zbog toga što je propustio da izvrši prinudnu naplatu novčanog potraživanja poreskog obveznika „P. T.“ d.o.o. iz S. blokadom poslovnog računa dužnikovog dužnika – prenosom sredstava sa poslovnog računa dužnika poreskog obveznika na uplatne račune javnih prihoda, čime je izvrš io teže povrede dužnosti iz radnog odnosa iz čl ana 109. stav 1. tač. 2) i 12) Zakona o državnim službenicima „ nezakonit rad ili propuštanje radnje za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete“, odnosno iz člana 36. stav 2 al. 1, 2. i 3. Pravilnika o ostvarivanju prava i obaveza iz radnog odnosa zaposlenih u Ministarstvu finasija – Poreska uprava „ neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno obavljanje radnih i drugih obaveza po nalogu neposrednog rukovodioca “, „odbijanje davanje podataka ili davanje netačnih podataka državnim organima, drugim organizacijama, zajednicama i građanima, ako je davanje podataka propisano zakonom ili propisom donetim na osnovu zakona“ i „nezakonito raspolaganje materijalnim sredstvima“, te mu je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da je okrivljeni na zahtev poreskog obveznika „P. T.“ d.o.o. iz S. (dalje u tekstu: poreski obveznik), doneo rešenja kojima je odredio prinudnu naplatu poreskog duga - dospelog poreza na dodatu vrednost (dalje u tekstu: PDV) sa računa njegovih dužnika, kojima je naložio da uplate dospeli, a neplaćeni dug prema poreskom obvezniku na uplatne račune javnih prihoda – PDV; da su rešenja uručena dužnicima 17. maja, 22. maja i 19. jula 2007. godine, a da su preknjižavanja u korist računa poreskog obveznika izvršena 22. maja, 23. maja i 16. avgusta 2007. godine; da su cenjene izjave svedoka u vezi sa postupkom preknjižavanja više plaćenog PDV-a sa računa jednog poreskog obveznika na račun drugog poreskog obveznika, u smislu da je kolegijum Filijale Smederevo bio upoznat sa postupkom prinudne naplate dugovanog PDV poreskog obveznika i da je okrivljeni dobio usmenu saglasnost od J. Z, načelnika Odeljenja za naplatu u Poreskoj upravi – Regionalni centar Beograd, ali da iste nisu od uticaja na donošenje ovog rešenja, jer je u pitanju lična odgovornost okrivljenog, precizirana tač. 3) i 7) Direktive o pravilima ponašanja zaposlenih u Poreskoj upravi broj 110-38/2005 od 27. decembra 2005. godine, tim pre što je J. Z. u svojoj izjavi datoj inspektorima upravnog nadzora 22. novembra 2007. godine istakla da „nije upoznata sa tim o kojim se konkretno obveznicima radi, već je načelno razgovarano o postupcima i merama prinudne naplate, koje se ne mogu primeniti u konkretnom slučaju“. Iz svega navedenog, po oceni prvostepenog organa, proizlazi da je okrviljeni postupio suprotno članu 96. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, čime je doprineo „nezakonitom ostvarivanju prava poreskog obveznika, koji je na osnovu toga izmirio svoje obaveze prema državi“.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 795416-00-40/2008-01 od 1. septembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao da žalba podnosioca sadrži sledeće navode: da su netačno označeni datumi preknjižavanja i da se iz poslovne dokumentacije može utvrditi da su preknjižavanja izvršena istog dana kada su rešenja doneta, nakon čega su dostavljena na izvršenje Upravi za trezor; da podnosilac nije učestvovao u donošenju predmetnih rešenja o preknjižavanju i da su ona za njega bila obavezujuća, kao i svako drugo rešenje doneto od strane Poreske uprave, te da je njegova jedina obaveza bila da ta rešenja prihvati kao osnov za izmirenje dugovane obaveze, što je i učinio, kao i da zbog toga nije izvršio blokade poslovnih računa dužnikovih dužnika, jer bi, u protivnom, došlo do dvostruke naplate poreskog duga, čime bi prekršio zakon; da su o dozvoljenosti preknjižavanja u vreme donošenja tih rešenja postojala mišljenja Poreske uprave i Ministarstva finansija, u kojima je, osim stava o dozvoljenosti preknjižavanja PDV-a objašnjen i način obračunavanja kamate u tom slučaju; da prvostepeni organ u obrazloženju svog rešenja navodi izjavu načelnika Odeljenja za naplatu u Poreskoj upravi – Regionalni centar Beograd, datu inspektorima upravnog nadzora 22. novembra 2007. godine, sa kojom podnosilac nije upoznat, niti mu je ona predočena u postupku; da se na toj izjavi ne može zasnovati odluka o disciplinskoj odgovornosti podnosioca, time pre što je navedeno lice u potpunosti odobrilo naplatu poreskog duga na predmetni način, u vezi sa čim je predloženo saslušanje svedoka D. J; da izvođenje ovog dokaza podnosilac nije mogao da predloži u prvostepenom postupku, jer nije bio upoznat sa sadržinom navedene izjave, niti da će ona biti upotrebljena u ovom postupku; da iz obrazloženja pobijanog rešenja nije jasno protivno kom nalogu pretpostavljenog je podnosilac postupao, koje podatke je odbio da dâ i kojim organima, niti kakva šteta je nastupila; da ne postoje i nisu utvrđeni elementi bića težih povreda dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. stav 1. tač. 2) i 12) Zakona o državnim službenicima. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja ocenio da su „sve odlučne činjenice i izvedeni dokazi u svemu tačni, pravilni, verodostojni i uverljivi, na zakonu zasnovani i potpuni“ i da navodi žalbe ne daju osnova za drugačije rešavanje ove upravne stvari, odnosno da su neosnovani, s obzirom na to da nisu podneti relevantni dokazi, što je bila obaveza podnosioca u smislu člana 127. Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije 14. oktobra 2008. godine najpre naveo da mu je prvostepenim rešenjem stavljeno na teret da je izvršio četiri povrede „radne obaveze“, ali da nije utvrđeno u kojim su to radnjama sadržani elementi tih povreda, niti koje pravo je nezakonito ostvario poreski obveznik radnjama podnosioca. Dalje je naveo da ne samo da nije postupao protivno uputstvima svog pretpostavljenog, već uz znanje i odobrenje J. Z, načelnika Odeljenja za naplatu u Poreskoj upravi – Regionalni centar Beograd, što se vidi iz njene izjave date 22. novembra 2007. godine, u kojoj se ističe da se i PDV može naplaćivati iz svih predmeta naplate, pa i naplatom novčanih potraživanja, da je dozvoljeno preknjižavanje PDV i da o tome postoje stavovi tri sektora Poreske uprave, «da postoji opis promene: preknjižavanje, što znači da je registrovana promena knjigovodstveno regularna i dopuštena». Podnosilac je, takođe, naveo da je svedok M. M. izjavila da je na kolegijumu, na kome su prisustvovali rukovodioci svih organizacionih celina i direktor filijale Smederevo, podnosilac izjavio «da bi naplata PDV-a mogla da se izvrši od dužnikovog dužnika i da će to značajno uticati na efekte naplate, da se on konsultovao o tome sa pretpostavljenima u Beogradu i da nije sporno da se izvrši takva naplata, nakon čega je na kolegijumu rečeno da to treba odmah da se izvrši». Podnosilac ustavne žalbe je predložio da se održi usmena rasprava, imajući u vidu potrebu da se činjenično stanje utvrdi u smislu navoda tužbe.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 5535/10 od 18. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosi lac ustavne žalbe osporio konačno rešenj e Žalbene komisije Vlade broj 795416-00-40/2008-01 od 1. septembra 2008. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz spisa predmeta i obrazloženja osporenog rešenja proizilazi: da je, na osnovu iskaza tužioca i svedoka koji su saslušani na usmenoj javnoj raspravi održanoj pred disciplinskom komisijom prvostepenog organa utvrđeno da je tužilac prilikom odlučivanja o prinudnoj naplati poreskog duga - dospelog PDV-a poreskog obveznika „P. T.“ d.o.o. iz S, „propustio da izvrši sve obavezne službene radnje koje je bio dužan da preduzme, čime nije izvršio prinudnu naplatu novčanog potraživanja ovog poreskog obveznika iz novčanih sredstava blokadom poslovnog računa dužnikovog dužnika - prenos sredstava sa poslovnog računa poreskog obveznika na uplatne račune javnih prihoda, kako je to bliže naznačeno u prvostepenom rešenju“. Upravni sud je, polazeći od navedenog, našao da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu tužioca, jer je pravilno prvostepeni organ utvrdio da je tužilac tim radnjama učinio označene teže povrede radne dužiosti, zbog čega mu je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Taj sud je naveo da je razloge tuženog organa na kojima je zasnovao svoju odluku prihvatio kao pravilne i potpune, te da je cenio i ostale navode iz podnete tužbe, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju odluku suda u ovom upravnom sporu, budući da su ovi navodi cenjeni u prvostepenom i drugostepenom upravnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosi lac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo, pored ostalog, na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. stav 4.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona:

Odredbom člana 109. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05 i 83/05) propisane su t eže povrede dužnosti iz radnog odnosa , među kojima su: nezakonit rad ili propuštanje radnji za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete (tačka 2)); nezakonito raspolaganje sredstvima (tačka 12)).

Članom 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06 i 61/07) propisano je da se ovaj zakon primenjuje na sve javne prihode koje naplaćuje Poreska uprava, ako drugim poreskim zakonom nije drukčije uređeno.

Saglasno odredbama člana 92. stav 1. navedenog zakona, prinudna naplata se sprovodi, pored ostalog, na novčanim potraživanjima poreskog obveznika - prenosom potraživanja na uplatni račun javnih prihoda (tačka 2)), a Poreska uprava može na osnovu rešenja, po bilo kojem redosledu, primenjivati jedno ili više sredstava prinudne naplate iz stava 1. ovog člana (stav 2.). Odredbama člana 96. Zakona je propisano da se prinudna naplata iz novčanih potraživanja poreskog obveznika izvršava na osnovu rešenja iz člana 92. stav 2. ovog zakona (stav 1.); da se r ešenjem iz stava 1. ovog člana nalaže dužniku poreskog obveznika da svoj dug namiri uplatom na uplatni račun javnih pr ihoda po dospelosti potraživanja (stav 2.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, a da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.). Odredbama člana 133. navedenog zakona propisano je: da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, da radi ostvarenja cilja postupka, daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (stav 1.); da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, kao i da ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, te da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.).Saglasno odredbi člana 235. stav 1, Zakona, odredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno se primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), čija su se pravila postupka primenjivala na odlučivanje u predmetnom upravnom sporu, bilo je propisano: da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, a da, ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom, u kom slučaju je nadležni organ dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (član 38. st. 1. i 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nezakonito prestao radni odnos u Ministarstvu finansija, budući da u postupku odlučivanja o njegovoj disciplinskoj odgovornosti, koji je okončan osporenom presudom, nije utvrđeno da postoje elementi težih povreda dužnosti iz radnog odnosa za koje je oglašen krivim. Podnosilac, takođe, ukazuje na to da mu nije omogućeno da učestvuje u postupku pred upravnim organima i Upravnim sudom, jer se drugostepeni upravni organ uopšte nije izjasnio o navodima njegove žalbe, niti je izneo razloge za ocenu o neosnovanosti tih navoda, a Upravni sud je bez zakazivanja javne rasprave odbio njegovu tužbu kao neosnovanu, iako je postojala potreba da se činjenično stanje utvrdi «u smislu navoda tužbe». Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (videti, između ostalih presudu Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, ispitivao da li obrazloženje osporene presude Upravnog suda ispunjava zahteve pravičnosti u smislu označene odredbe Ustava. Na osnovu činjenica utvrđen ih u sprovedenom ustavnosudskom postupku, ovaj sud je utvrdio:

- da drugostepeni upravni organ i Upravni sud nisu ocenili navode žalbe, odnosno, tužbe kojima je podnosilac ukazivao na to da se iz obrazloženja rešenja donetih u upravnom postupku ne može zaključiti u kojim su radnjama sadržani elementi povreda dužnosti iz radnog odnosa za koje je oglašen krivim, niti koje pravo je poreski obveznik nezakonito ostvario radnjama podnosioca,

- da je ocena prvostepenog organa o povredi dužnosti iz radnog odnosa: „nezakonit rad ili propuštanje radnji za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete“, zasnovana na dokazu koji nije izveden u prvostepenom postupku i čija sadržina nije bila poznata podnosiocu ustavne žalbe,

- da su svedoci koji su saslušani u postupku pred prvostepenim organom izjavili da je kolegijum filijale Smederevo bio upoznat sa postupkom prinudne naplate predmetnog PDV-a i da je podnosilac ustavne žalbe dobio usmenu saglasnost načelnika Odeljenja za naplatu u Poreskoj upravi – Regionalni centar Beograd,

- da je drugostepeni organ zanemario dokazni predlog podnosioca da se saslušanjem svedoka utvrdi sadržina izjave načelnika Odeljenja za naplatu u Poreskoj upravi – Regionalni centar Beograd, koja je upotrebljena kao dokaz u prvostepenom postupku,

- da je podnosilac ustavne žalbe u tužbi ukazao na to da zapisnik sačinjen 22. novembra 2007. godine u postupku izvršenog upravnog nadzora sadrži spornu izjavu načelnika Odeljenja za naplatu u Poreskoj upravi – Regionalni centar Beograd, kojom se potvrđuju njegovi navodi o dozvoljenosti predmetnog načina prinudne naplate.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da upravni organi nisu omogućili podnosiocu ustavne žalbe da se izjasni o svim činjenicama i dokazima na kojima je zasnovana odluka o njegovoj disciplinskoj odgovornosti. Ustavni sud ističe da navedena povreda prava nije otklonjena ni u predmetnom upravnom sporu, jer nisu ocenjeni navodi tužbe da iz predloženih dokaza proizlazi drugačiji zaključak, odnosno da je preknjižavanje kao način prinudne naplate dospelog PDV-a dopušten i knjigovodstveno predviđen. Imajući u vidu da je sadržina izjave načelnika Odeljenja za naplatu u Poreskoj upravi – Regionalni centar Beograd ostala sporna i nakon okončanog upravnog postupka, Ustavni sud nalazi da je donosilac osporene presude bio dužan da posebno iznese razloge zbog kojih nije prihvatio dokazni predlog podnosioca ustavne žalbe – da se sadržina sporne izjave utvrdi iz zapisnika sačinjenog 22. novembra 2007. godine.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da rešenje prvostepenog organa ne sadrži materijalnopravnu odredbu iz koje bi proizlazila nedopuštenost predmetnog načina prinudne naplate dospelog poreskog duga, niti se iz tog rešenja može zaključiti kojim sredstvima je podnosilac nezakonito raspolagao i kakva šteta je nastupila propuštanjem radnj i za koje je podnosilac bio ovlašćen, imajući u vidu da je naplata predmetnog poreskog duga izvršena. Polazeći od navedenog, ovaj sud ocenjuje proizvoljnom ocenu prvostepenog organa o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za t eže povrede dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. tač 2) i 12) Zakona o državnim službenicima , zasnovanu na tome da je podnosilac, postupanjem suprotno članu 96. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, doprineo „nezakonitom ostvarivanju prava poreskog obveznika, koji je na osnovu toga izmirio svoje obaveze prema državi“. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da rešenje drugostepenog organa ne sadrži nove razloge za ocenu o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za učinjene teže povrede dužnosti iz radnog odnosa .

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da je navedenim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda dovedeno u pitanje pravo podnosioca ustavne žalbe da stvarno uzme učešća u postupku, što je imalo za posledicu proizvoljnu ocenu Upravnog suda o zakonitosti pobijanog konačnog akta kojim je odlučeno o disciplinskoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-116-00-40/2008-01 od 1. septembra 2008. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na rad za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda tog prava biti ispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.