Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku izvršnom dužniku. O njegovim žalbama protiv rešenja o izvršenju radi izdržavanja deteta odlučeno je tek nakon više od četiri, odnosno dve godine, što je nerazumno dugo.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-3130/2011
21.05.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba D. K . i utvrđuje da je u postupku po žalbama (sada prigovorima) koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 3699/2011/12 I. 24006/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. K . iz B . je 13. jula 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede „prava na pravično suđenje u razumnom roku“ iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24006/10, kao i protiv rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3850/07 od 5. jula 2007. godine i I. 17472/08 od 22. maja 2009. godine, zaključka Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24006/10 od 28. oktobra 2010. godine i „odluke suda o ponovnom veštačenju od strane drugog veštaka ekonomsko-finansijske struke M.O. i nalaza tog veštaka od 5. decembra 2010. godine.“
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da razlog podnošenja ustavne žalbe jeste evidentno kršenje ustavnih prava i sloboda iz razloga što izvršni postupak u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24006/10 traje već četiri godine i pet meseci, zatim da žalbe podnosioca ustavne žalbe protiv osporenih rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3850/07 od 5. jula 2007. godine i I. 17472/08 od 22. maja 2009. godine nisu dostavljene Višem sudu na odlučivanje, zbog čega smatra da su mu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na pravno sredstvo, te da mu sleduje pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.
Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava u sudskom postupku i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24006/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Četvrti opštinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 3850/07 od 5. jula 2007. godine delimično usvojio predlog za izvršenje maloletnog izvršnog poverioca I.J. protiv izvršnog dužnika D. K, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja na ime izdržavanja deteta, i to zaplenom novčanih sredstava na računima izvršnog dužnika i prenosom zaplenjenog novčanog iznosa izvršnom poveriocu. Izvršni dužnik je 13. jula 2007. godine Okružnom sudu u Beogradu podneo žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 17472/08 od 22. maja 2009. godine usvojio predlog za izvršenje maloletnog izvršnog poverioca I.J. protiv izvršnog dužnika D. K, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja na ime izdržavanja deteta, i to zaplenom novčanih sredstava na računima izvršnog dužnika i prenosom zaplenjenog novčanog iznosa izvršnom poveriocu.
Izvršni dužnik je 15. juna 2009. godine Okružnom sudu u Beogradu podneo žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja.
Zaključkom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 9. jula 2009. godine spojeni su postupci tog suda I. 3850/07 i I. 17472/08, radi jedinstvenog sprovođenja izvršenja i određeno je da će se izvršni postupak voditi pod brojem I. 3850/07.
Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem IPV(I). 3699/2011/12 I. 24006/10 od 30. januara 2012. godine odbio kao neosnovane prigovore izvršnog dužnika od 13. jula 2007. godine i od 15. juna 2009. godine i potvrdio rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.
Prvi osnovni sud u Beogradu je zaključio izvršni postupak zaključkom I. 24006/10 od 6. novembra 2012. godine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. U vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, Ustavni sud ukazuje da se u navedenoj vrsti postupka pravo na suđenje u razumnom roku prvenstveno garantuje izvršnom poveriocu koji je neposredno pravno zainteresovan da se izvršenje sprovede u najkraćem mogućem roku radi ostvarivanja svog prava priznatog izvršnom ispravom. Osnovni cilj izvršnog postupka jeste efikasno i u razumnom roku namirenje potraživanja izvršnog poverioca. Izuzetno i izvršnom dužniku se garantuje pravo na suđenje u razumnom roku ali u onim fazama izvršnog postupka u kojima se odlučuje o njegovim pravima i obavezama. Pravo na podnošenje pravnog sredstva protiv rešenja kojim se određuje izvršenje protiv izvršnog dužnika i pravo na donošenje odluke po takvom pravnom sredstvu u razumnom roku predstavljaju procesne garancije koje se ustanovljene u korist izvršnog dužnika i u našem izvršnom procesnom pravu predstavljaju ustaljeni zakonski mehanizam odbrane izvršnog dužnika od nezakonitosti i nepravilnosti koje mogu proist eći iz izvršnog postupka u fazi određivanja izvršenja. Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da žalba od 13. jula 2007. godine koju je podneo protiv rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3850/07 od 5. jula 2007. godine i žalba od 15. juna 2009. godine koju je podneo protiv rešenja o izvršenju istog suda I. 17472/08 od 22. maja 2009. godine nisu prosleđene nadležnom višem sudu na odlučivanje. Ustavni sud je utvrdio da je o navedenim žalbama koje su u trenutku odlučivanja tretirane kao prigovori, saglasno odredbi člana 358. stav 2. ZIO, zajednički odlučeno tek rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 3699/2011/12 I. 24006/10 od 30. januara 2012. godine. Dakle, o prvoj podnetoj žalbi (sada prigovoru) podnosioca ustavne žalbe je odlučeno tek nakon četiri godine i šest meseci, dok je o drugoj podnetoj žalbi (sada prigovoru) podnosioca odlučeno nakon dve godine i sedam meseci, od dana njihovog podnošenja, što samo po sebi ukazuje na to postupak po navedenim pravnim sredstvima podnosioca nije okončan u okviru razumnog roka.
Ustavni sud ocenjuje da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, odlučivanje o redovnom pravnom sredstvu nakon četiri godine i šest meseci, odnosno nakon dve godine i sedam meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome treba imati u vidu da je o pravnim sredstvima podnosioca ustavne žalbe odlučivano u izvršnom postupku koji je po svojoj prirodi hitan.
6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku odlučivanja o žalbama podnosioca (sada prigovorima) koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 3699/2011/12 I. 24006/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u izreci ove odluke, prvi deo.
7. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da i samo utvrđivanje povrede navedenog ustavnog prava predstavlja dovoljno i adekvatno pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe.
Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se osporavaju rešenj a o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3850/07 od 5. jula 2007. godine i I. 17472/08 od 22. maja 2009. godine , sa aspekta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud u vezi rešenja donetih u izvršnom postupku ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je, odlučujući o primenljivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključio da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (ovakvo stanovište je zauzeto u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke , broj 11258/84, tač. 46.). Istovetno stanovište je zauzeo i Ustavni sud, nalazeći da je ono primenljivo i u konkretnom izvršnom postupku, u kom su se samo prinudno sprovodile obaveze dužnika utvrđene u prethodno okončanim parnicama. S druge strane, u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi osporavanja navedenih rešenja koji se zasnivaju na okolnostima koje proističu iz samog izvršnog postupka.
Podnosilac svoju tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava zasniva na tome da žalba od 13. jula 2007. godine koju je podneo protiv rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3850/07 od 5. jula 2007. godine i žalba od 15. juna 2009. godine koju je podneo protiv rešenja o izvršenju istog suda I. 17472/08 od 22. maja 2009. godine nisu prosleđene nadležnom višem sudu na odlučivanje. Donošenjem rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 3699/2011/12 I. 24006/10 od 30. janauara 2012. godine kojim je zajednički odlučeno o navedenim žalbama (sada prigovorima), navedena tvrdnja podnosioca ustavne žalbe je postala pravno irelevantna, ali je dugo odlučivanje o navedenim pravnim sredstvima predstavljalo razlog za utvrđenje povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da su mu povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe povredu navedenih ustavnih prava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, te je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.
Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se osporava zaključak Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24006/10 od 28. oktobra 2010. godine kojim se određuje veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i „odluka suda o ponovnom veštačenju od strane drugog veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i nalaz tog veštaka“, Ustavni sud ukazuje da se , saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenih akata, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnim aktima iz člana 170. Ustava.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u navedenim delovima odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.
8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.