Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u carinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnosudskom postupku koji je trajao sedam godina. Povreda je nastala zbog višestrukog poništavanja prvostepenih akata. Žalba u delu o pravičnom suđenju je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tah irović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća p. p . u . „D .“ d.o.o. B, iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća p. p . u . „D .“ d.o.o. B. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Uprava carina – Carinarnica Beograd u predmetu U/I-2821/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće p. p . u . „D .“ d.o.o. B, iz Beograda, preko punomoćnika A. A. M, advokata iz Beograda, podnelo je Ustavnom sudu, 17. aprila 2012. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2074 2/10 od 27. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom je osporena presuda suda kojom je odbijena kao neosnovana tužba podnosioca izjavljena protiv konačnog upravnog akta kojim su izmenjeni podaci u carinskoj deklaraciji.

Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Uprava carina – Carinarnica Beograd u predmetu U/I-2821/07. U ustavnoj žalbi je postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su prilikom donošenja prvostepenih i drugostepenih rešenja carinski organi kao osnov za naknadnu kontrolu prihvaćene carinske deklaracije, izvršenu nakon carinjena i puštanja robe u slobodan promet još septembra 2004. godine, naveli odredbu 98. Carinskog zakona; da je jedini propis kojim je u spornom periodu bilo predviđeno naknadno poništavanje ili menjanje deklaracije po kojoj je ta roba puštena u slobodan promet, član 105. Carinskog zakona; da je podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu odluku u svim do sada vođenim upravnim postupcima pred organima koji su odlučivali o pravnim lekovima, i da Vrhovni sud i kasnije Upravni sud nisu ni jednom rečju odgovorili na navode tužbe kojima je ukazano na prekoračenje ovlašćenja carinskih organa u naknadnoj kontroli robe puštene u slobodan promet; da je narušena pravna sigurnost nezakonitom izmenom konačnog upravnog akta (prihvaćene deklaracije u carinskom postupku); da je Vrhovnom sudu trebalo više od godinu dana da odluči o tužbi, a Upravnom dve godine da odluči o drugoj tužbi; da je od donošenja rešenja prvostepenog organa do odluke Upravnog suda kojom je tužba odbijena proteklo sedam godina, te je time podnosiocu nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Carinarnice Beograd U/I-2821/07, kao i celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Carinarnice Beograd U/I-5488/04 od 28. decembra 2004. godine ispravljena je deklaracija JCI UB-4 broj 27177 od 15. septembra 2004. godine, CI Luka Beograd, tako da se deo određene robe prijavljene za slobodan promet iz naimenovanja 01 predmetne deklaracije sada pravilno svrstava u drugi tarifni stav Carinske tarife, sa stopom carine 15% i oblikom uvoza LB i sa tim u vezi vrši se ispravka rubrika (između ostalih rubrika carinske vrednosti), a carinski dužnik, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavezuje se da za preostali deo robe iz naimenovanja 01 predmetne JCI UB-4 podnese novi set JCI u kom će pravilno svrstati taj deo robe u drugi tarifni stav sa stopom carine 7% i oblikom uvoza LB, kao i da plati iznos od 1.026.109,00 dinara na ime manje plaćene carine za robu stavljenu u slobodan promet po predmetnoj JCI UB-4.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 19. januara 2005. godine, Ministarstvo finansija - Uprava carina - Komisija za žalbe Uprave carina je rešenjem U/II-268 od 1. juna 2005. godine poništila prvostepeno rešenje i vratila predmet na ponovni postupak i odlučivanje.

Carinarnica Beograd je 29. jula 2005. godine donela novo prvostepeno rešenje U/I-3260/05 na koje je podnosilac uložio žalbu 23. avgusta 2005. godine, a drugostepeni carinski organ je rešenjem U/II-1347 od 7. septembra 2005. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku Carinarnica Beograd je donela rešenje U/I-4493/05 od 10. oktobra 2005. godine, u odnosu na koje je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu i predlog za povraćaj u pređašnje stanje 10. novembra 2005. godine. Drugostepeni organ je zaključkom uvažio predlog podnosioca i dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, a rešenjem U/II-2018 od 25. januara 2006. godine, odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, kao neosnovanu. Protiv ovog rešenja podnosilac je 2 0. aprila 2006. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2067/06 od 28. februara 200 7. godine poništen je navedeni konačni upravni akt.

Carinarnica Beograd je, u izvršenju rešenja Komisije za žalbe Uprave carina U/II-2018/4-05 od 18. maja 2007. godine, kojim je poništeno rešenje U/I-4493/05 od 10. oktobra 2005. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, donela rešenje U/I-2821/07 od 18. marta 2009. godine.

Rešenjem Komisije za žalbe Uprave carina broj 148-04-039-00-716/2009 od 18. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa U/I-2821/07 od 18. marta 2009. godine, kojim su, u smislu člana 98. stav 1. Carinskog zakona izmenjeni podaci u JCI UV-4 broj 27 117 od 15. septembra 2004. godine, podnosilac obavezan da za deo robe iz predmetne deklaracije podnese novi set JCI UB-4 i utvrđen određeni iznos ime na manje plaćenog carinskog duga, koji osporenim rešenjem neće biti naplaćen, s obzirom na to da je taj iznos već naplaćen po rešenjima carinarnice iz 2004. godine i 2005. godine. U obrazloženju navedenog rešenja, Komisija za žalbe Uprave carina zaključuje da je carinarnica postupila po primedbama navedenim u presudi Vrhovnog suda Srbije U. 2067/06 od 28. februara 2007. godine i pravilno sprovela postupak koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 9. aprila 2010. godine podneo tužbu, koja je kao neosnovana odbijena osporenom presudom Upravnog suda U. 20742/10 od 27. januara 2012. godine.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je: da je po oceni suda pravilno postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, osnovano nalazeći da je Carinarnica u svemu pravilno postupila po primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 2067/06 od 28. februara 2007. godine; da je predmetna deklaracija kontrolisana u smislu člana 95. Carinskog zakona, a rezultati kontrole, kao i druge utvrđene činjenice su osnov za primenu propisa koji uređuju carinski postupak u koji je roba stavljena, u smislu člana 98. stav 1. Carinskog zakona; da je neosnovan navod tužbe u kojem se ističe da se predmetna deklaracija može kontrolisati samo u smislu odredbe člana 105. Carinskog zakona, jer, kako je i tuženi organ pravilno naveo, predmetna deklaracija je kontrolisana po ovlašćenju Carinarnice iz člana 95. Carinskog zakona; da je pravilno ocenjen navod žalbe koji se ponavlja u tužbi, a odnosi se na primenu člana 93. Carinskog zakona, a to je da predmetna deklaracija nije poništena, već su u istoj izmenjeni podaci, u skladu sa rezultatima kontrole.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom; da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta; da će po zahtevu stranke iz stava 2. ovog člana, sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana, a da, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, ukoliko priroda stvari to dozvoljava; da će sud rešenje iz stava 3. ovog člana dostaviti organu nadležnom za izvršenje, i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 71.).

Odredbe ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima koji se primenjivao u prvom vođenom upravnom sporu u predmetnom postupku, a kojima je uređeno pitanje pravnih posledica poništenja akta u upravnom sporu, kao i rok i uslovi za podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“, gotovo su identične navedenim odredbama važećeg Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09).

Odredbama Carinskog zakona („Službeni glasnik RS", broj 73/03) koji se primenjivao u konkretnom slučaju bilo je propisano: da se na postupak pred carinskim organima primenjuju odredbe zakona koji uređuje opšti upravni postupak, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 22.); da carinski organ može radi kontrole prihvaćene deklaracije da izvrši pregled isprava koje su priložene uz deklaraciju, zahteva da mu deklarant dostavi i druge isprave kako bi utvrdio tačnost podataka navedenih u deklaraciji, izvrši pregled robe ili uzme uzorke radi analize i ispitivanja robe (član 95.); da ako je deklaracija kontrolisana, rezultati kontrole, kao i druge utvrđene činjenice su osnov za primenu propisa koji uređuju carinski postupak u koji je roba stavljena (član 98. stav 1.) da carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveriti ispravnost deklaracije i posle puštanja robe (član 105. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka pred Carinarnicom Beograd u predmetu U/I-2821/07, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Postupak je pokrenut početkom 2005. godine, izjavljivanjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja od 28. decembra 2004. godine, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 20742/10 od 27. januara 2012. godine. Iz toga proizlazi da je predmetni postupak pravnosnažno okončan za sedam godina.

Navedeno trajanje konkretnog upravnosudskog postupka je očigledno prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom postupku i sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje jeste bilo u određenoj meri složeno, ali se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da su za sedam godina, koliko je trajao ovaj upravnosudski postupak, doneta četiri prvostepena carinska rešenja, pet rešenja drugostepenog organa uprave i da su vođena dva upravna spora, iz čega se može zaključiti da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa. Organi uprave su uglavnom postupali u zakonom propisanim rokovima. Međutim, tri puta je drugostepeni carinski organ poništavao prvostepene upravne akte (od toga jednom u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije donete u upravnom sporu) i predmet vraćao na ponovni postupak i odlučivanje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine).

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da nadležni organi o njegovoj eventualnoj daljoj carinskoj obavezi odluče u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje samog podnosioca, Ustavni sud konstatuje da se iz dostavljenih spisa predmeta prvostepenog organa uprave, imajući u vidu da podnosilac uz osporeni akt nije dostavio drugu dokumentaciju od značaja za odlučivanje, ne može zaključiti da je koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“. Ustavni sud ponavlja da su organi uprave uglavnom postupali u zakonom propisanim rokovima Međutim, nakon što je drugostepeni organ svojim rešenjem od 18. maja 2007. godine poništio ožalbeno prvostepeno rešenje, u izvršenju p resude Vrhovnog suda Srbije U. 2067/06 od 28. februara 2007. godine, i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, prvostepeni organ je odluku doneo tek 18. marta 2009. godine, odnosno po proteku perioda od godinu dana i deset meseci. Imajući u vidu odredbe člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku, podnosilac je mogao nakon 30 dana nepostupanja prvostepenog organa da koristi procesna sredstva protiv „ćutanja uprave“ . Takođe, o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 18. marta 2009. godine je odlučeno tek 18. februara 2010. godine. Podnosilac je i ovom slučaju mogao da doprinese ubrzanju postupka, tako što je već nakon 60 dana mogao da se obrati najpre urgencijom drugostepenom organu da odluči o žalbi, a potom i da koristi druga sredstva protiv „ćutanja uprave“, saglasno navedenoj odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj naknadi, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i određeni doprinos podnosioca u periodima „ćutanja uprave“. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedovoljno efikasnog i ažurnog postupanja nadležnih upravnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 20742/10 od 27. januara 2012. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi označenog prava zasniva na tvrdnji da je carinski organ bez pravnog osnova sproveo postupak kontrole i izmenio podatke u prihvaćenoj carinskoj deklaraciji, pri čemu podnosilac ponavlja sve navode koje je već isticao najpre u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a potom i u tužbi koju je podneo protiv konačnog upravnog akta. Podnosilac ustavne žalbe posebno ukazuje da osporena presuda nije obrazložena.

Ustavni sud najpre ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj po pravilu i postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije , od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno, a koji su u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno argumentovane razloge. Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud izneo jasne razloge za zauzet stav da su carinski organi na osnovu relevantnih odredaba Carinskog zakona, odnosno ovlašćenja iz člana 95. Carinskog zakona, kontrolisali prihvaćenu predmetnu deklaraciju i prvostepeno rešenje doneli u smislu člana 98. stav 1. Carinskog zakona. Takođe, organi uprave su detaljno odgovorili na navode podnosioca koji se odnose na tvrdnju da se u konkretnom slučaju radi o naknadnoj kontroli, te da je isključena primena člana 98. stav 1. Carinskog zakona i da se imao primeniti jedino član 105. Carinskog zakona. Upravni organi su istakli da je u konkretnom slučaju Carinarnica postupala u skladu sa odredbom člana 95. tačka 3. Carinskog zakona i odredbom člana 12. odgovarajućeg Pravilnika prilikom kontrole predmetne prihvaćene deklaracije u postupku stavljanja robe u slobodan promet (ne posle puštanja robe), uzela tehničku dokumentaciju za navedenu robu, o čemu se u spisima predmeta i nalazi zapisnik broj 606 od 17. septembra 2004. godine, koji je sačinjen u prisustvu podnosiočevog špeditera na osnovu člana 95. Carinskog zakona.

U pogledu ostalih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 3. Zakona o opštem upravnom postupku, propisano da odredbe ovog zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom. To ukazuje da je ovom odredbom propisan odnos Zakona o opštem upravnom postupku i zakona donetih za postupanje u posebnim upravnim materijama, što podrazumeva mogućnost odstupanja od opšte norme primenom zakonom propisanih posebnih pravila, odnosno po principu lex specialis derogat (legi) generali. Prema članu 5. stav 1. navedenog Zakona, organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa.

Takođe, odredbom člana 22. Carinskog zakona propisano je da se na postupak pred carinskim organima primenjuju odredbe zakona koji uređuje opšti upravni postupak, osim ako ovim zakonom nije drukčije predviđeno.

Rešavanje na osnovu zakona znači postupanje u skladu sa odgovarajućim materijalnopravnim i procesnopravnim propisima. Poštovanje materijalnog zakona podrazumeva određivanje merodavnog propisa u konkretnom slučaju i njegovu pravilnu primenu na utvrđeno činjenično stanje, dok se poštovanje procesnog zakona ogleda u postupanju po odredbama zakona kojima se uređuje opšti ili posebni upravni postupak (u konkretnom slučaju carinski postupak), a što je sve u konkretnom slučaju, po oceni Suda, i učinjeno u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu kao mehanizmu sudske kontrole zakonitosti rada uprave.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog i procesnog prava, a koje navodima ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda U. 20742/10 od 27. januara 2012. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.