Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Zbog značajnih perioda neaktivnosti prvostepenog suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Krstića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Krstića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5044/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Krstić iz Leskovca je 30. juna 2010. godine preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavno m sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz član a 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5044/04.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je tužilac Milovan Ristić 1999. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe i protiv drugih tuženih, radi utvrđivanja nepostojanja službenosti; da je Opštinski sud u Leskovcu presudom P. 1288/99 od 12. juna 2000. godine odbi o tužbeni zahtev; da je Okružni su u Leskovcu, odlučujući o žalbi tužioca , 20. septembra 2000. godine doneo rešenje Gž.996/2000 kojim je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je 28. decembra 2001. godine umro tužilac pa su njegovi naslednici preuzeli postupak u svojstvu tužilaca 15. maja 2002. godine ; da je tokom 2004. godine umro tuženi Žika Krstić t e je 24. avgusta 2004. godine prekinut postupak; da je nakon određivanja podnosioca ustavne žalbe kao pravnog sledbenika pok. tuženog Žike Krstića, postupak nastavljen i 10. marta 2008. godine je doneta prvostepena presuda P. 5044/04 koj om je usvojen tužbeni zahtev; da je podnosilac na tu presudu izjavio žalbu 7. aprila 2008. godine i maja 2008. godine spis je dostavljen Okružnom sudu u Leskovcu radi odlučivanja o žalbi; da taj sud do kraja 2009. godine nije odlučio te je predmet dat na odlučivanje Apelacionom sudu u Nišu , koji je konačno odlučio 27. maja 2010. godine presudom Gž . 1462/10 kojom je potvrđena prvostepena presuda; da mu je takvim postupanjem suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku j er je postupak trajao više od deset godina. Traži o je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 5044/04 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Tužilac Milovan Ristić iz Leskovca je 17. juna 1999. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv Žike Krstića, Novice Krstića i Bratislava Krstića, svih iz Leskovca, radi utvrđivanja nepostojanja prava službenosti.

Pred Opštinskim sudom u Leskovcu održano je deset ročišta za glavnu raspravu , dok četiri ročišta nije održano i to jedno nije održano jer na strani tuženih niko nije došao a nije bilo dokaz a da su primili poziv, jedno nije održano zbog nedolaska veštaka, a dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Na održanim ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka, veštačenjem od strane veštaka geometra i saslušanjem parničnih stranaka .

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1288/99 od 12. juna 2000. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca . Odlučujući o žalbi tužioca, Okružn i sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 996/2000 od 20. septembra 2000. godine ukinu o presud u Opštinskog suda u Leskovcu P. 1288/99 od 12. juna 2000. godine i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Pred prvostepenim sudom, u nastavku postupka ročište je održano 14. novembra 2001. godine.

Tužilac je 28. decembra 2001. godine umro , te su kao njegovi pravni sledbenici 15. maja 2002. godine u parnicu na mesto tužioca stupili njegovi naslednici Slobodan Ristić, Branko Ristić i Dragan Ristić. Zatim je pred prvostepenim sudom održano tri ročišta dok jedno nije održano zbog odlaska postupajućeg sudije na drugu dužnost. Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 2690/2000 od 24. avgusta 2004. godine prekinut je parnični postupak zbog smrti jednog od tuženih Žike Krstića i određeno je da će se postupak nastaviti nakon što tužioci stave predlog za nastavak postupka. Tužioci su 2. septembra 2004. godine tražili nastavak postupka i tada je u parnicu stupio podnosilac ustavne žalbe , kao pravni sledbenik pok. Žike Krstića.

Prvo ročište nakon nastavka prekinutog postupka bilo je zakazano za 18. januar 2006. godine , ali nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki . Zatim je održano 17 ročišta na kojima su izvođeni dokazi uviđajem na licu mesta, saslušanjem svedoka, veštačenjem od strane veštaka geometra, dok osam ročišta nisu održana.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5044/04 od 10. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca kao osnovan.

Tuženi su podneli žalbu protiv prvostepene presude 7. aprila 2008. godine.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1462/10 od 27. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 5044/04 od 10. marta 2008. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u toku postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Odredbom člana 214. tačka 1) navedenog Zakona bilo je propisano da se postupak prekida kad stranka umre, a članom 217. stav 1. bilo je propisano da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko sedam godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 17. juna 1999. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5044/04.

Naime, postupak je trajao preko 11 godina, imajući u vidu da je tužba podneta 17. juna 1999. godine, a da je postupak okončan donošenjem drugostepene presude 27. maja 2010. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Leskovcu imao više perioda neaktivnosti. Tako je taj sud, nakon vraćanja spisa predmeta iz drugostepenog suda prvo ročište u nastavku postupk a zakazao tek za 14 meseci, zatim, u periodu od 30. jula 2002. godine do 14. juna 2004. godine nije zakazao nijedno ročište, a nakon što su stranke podneskom od 2. septembra 2004. godine tražile da se prekinuti postupak nastavi, sud je naredno ročište zakazao tek za 18. januar 2006. godine, odnosno za godinu dana i četiri meseca.

Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično ni pravno složen, kao i da je raspravljano pravo za podnosioca imalo određen značaj i da on svojim ponašanjem nije doprineo trajanju postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5044/04, te je usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke , na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalni štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu njegovog trajanja, kao i to da je podnosilac stupio u parnicu 2004. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda u periodu kada je on bio stranka u parničnom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće pravično zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević