Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Mera zabrane napuštanja stana, koja je trajala uz prethodni pritvor preko pet godina, produžavana je stereotipnim i nedovoljnim razlozima, koje je Ustavni sud već ocenio kao nezadovoljavajuće.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragan a Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi G. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. aprila 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba G. M . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 88/14 od 25. februara 201 4. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 91/14 od 7. marta 201 4. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. G. M . iz Beograda je , 7. aprila 2014. godine , preko punomoćnika mr V. Č, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 88/14 od 25. februara 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 91/14 od 7. marta 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 5. stav 1. tačka c) i člana 5. stav 3 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Kako se odredbe člana 5. stav 1. tačka c) i člana 5. stav 3 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1 . i člana 31 . Ustava Republike Srbije , to Ustavni sud postojanje povreda ovih prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da je „lišen prava na slobodu bez presude 1885 dana, počev od 10. februara 2009. godine do 7. aprila 2014. godine, i dalje“;

- da je „lišavanjem prava na slobodu na tako dug period uz mere pritvor (1303 dana) i zabrana napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora - kućni pritvor - zatvor (582 dana), ukazuje na samovolju sudskih organa u isticanju mera kao kazne“;

- da je „takvo postupanje organa u postupku u suprotnosti sa članom 5. stav 1. tačka c) i članom 5. stav 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima“;

- da je Ustavni sud svojom Odlukom Už-751/2012 od 24. aprila 2013. godine usvojio njegovu ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava;

- da je 13. septembra 2012. godine „sudija uz saglasnost tužioca meru pritvor (zatvor), nakon 1303 dana neustavnog lišavanja prava na slobodu, zamenio sa merom zabrane napuštanja stana uz primenu mera elektronskog nadzora, ali na istim pretpostavkama na koje se okrivljeni žalio Ustavnom sudu“;

- da su u osporenim rešenjima o produženju mere zabrane napuštanja stana „prepisane iste pretpostavke i koriste se kao činjenice i pored Odluke broj Už-751/2012 od 24. aprila 2013. godine“.

Podnosilac dalje navodi:

- da su „sva rešenja o produžavanju počev od prvog nezakonitog od 13. februara 2009. godine (petak) nezakonita, pa i ova dva ožalbena Višeg suda u Beogradu Kv.Po1. 88/14 od 25. februara 2014. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2 .Po1. 91/14 od 7. marta 2014. godine, jer se ista nadovezuju na to prvo nezakonito od 13. februara 2009. godine“;

- da je „nezakonito lišavanje slobode od strane veća u postupku od 10. februara 2009. godine u 13,00 sati suprotno Protokolu broj 7. uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ...“;

- da je „nezakonito lišavanje prava na slobodu od strane sudskih veća, i devet meseci nakon toga pribavljanje lažnog nalaza veštaka krajem 2010. godine da je nad imenovanim izvšeno sudsko veštačenje bez pregleda imenovanog ili se okrivljeni toga ne seća, okrivljenom nikada takav nalaz nije dostavljen što je poslužilo i sudskim većima u postupku da donesu ova dva ožalbena rešenja“;

- da se u osporenim rešenjima navode „zastarele pretpostavke da je okrivljeni organizator kriminalne grupe“, što obrazlaže time da je pravnosnažnim „rešenjem od 18. februara 2013. godine K.Po1. 210/10 ... nastupila zastarelost pre tpostavke za krivično gonjenje prema svim licima za krivično delo zločinačkog udruživanja ... u krivičnom predmetu ... koji se vodi pod poslovnim brojem K .Po1. 210/10“, te da je „tumačenje sudskih veća da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni organizator kriminalne grupe u kojoj nema članova koji sačinjavaju tu grupu“ u suprotnosti sa Konvencijom i Ustavom, kao i da nakon donošenja navedenog rešenja postupajući sudija „ pogrešno nastavlja suđenje 5. marta 2012. godine “, jer po njegovom mišljenju nije nadležan da sudi, iz čega zaključuje da je „ponašanje sudskih veća u postupku u suprotnosti sa Konvencijom o zaštiti ljudskih prava, Ustavom, Krivičnim Zakonik om i Zakonikom o krivičnom postupku“;

- da se u osporenim rešenjima navode „lažne pretpostavke da je okrivljeni svojim radnjama i postupcima vojno stambenom organu i vojnom pravobranilaštvu naneo štetu u vrednosti preko milion i petsto hiljada dinara, što je predstavljalo osnov za vođenje postupka“, i to jer „oštećeni Vojno pravobranilaštvo i Vojno-stambeno ... nisu dostavili zahtev za visinu odštete, niti priznali da su oštećeni “, iz čega zaključuje da je „vođenje krivičnog postupka bez zahteva oštećenog i bez dostavljanja visina oštetnog zahteva u suprotnosti je sa Evropskom Konvencijom o ljudskim pravima, Ustavom Republike Srbije i Zakonikom o krivičnom postupku članovi od 50. do 57 “.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, ukine osporena rešenja i „isplati odštetu okrivljenom“, te „obaveže državu Srbiju da isplati opunomoćenom advokatu advokatske troškove za sastavljanje tužbe po advokatskoj tarifi“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor e Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje VIII Su. 43/14-143 od 21. jula i 11. avgusta 2014. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još 30 lica u predmetu K.Po1. 210/10.

Optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal Kt.S. 2/09 podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, 30 krivičnih dela prevara iz člana 208. Krivičnog zakonika i 24 krivična dela zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika.

Navedena optužnica je podignuta 6. avgusta 2009. godine, nakon sprovedene istrage koja je trajala šest meseci.

Krivični postupak je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u fazi glavnog pretresa.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na meru pritvora

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru tri godine i sedam meseci ( računajući od 10. februara 2009. godine kada je lišen slobode, do 13. septembra 2012. godine, kada mu je pritvor ukinut, uz istovremeno određivanje mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora ).

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.P. 4/09 od 12. februara 2009. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice produžavan, poslednji put pre primene novog Zakonika o krivičnom postupku, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) ranije važećeg Zakonika.

Od 15. januara 2012. godine počeo je da se primenjuje novi Zakonik o krivičnom postupku (i to u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti ), nakon čega je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo .

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinut rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 210/10 od 13. septembra 2012. godine (istim rešenjem je prema podnosiocu ustavne žalbe određena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora ).

V) Činjenice i okolnosti koje se odnose na meru zabrane napuštanja stana

Prema podnosiocu ustavne žalbe je 13. septembra 2012. godine , nakon ukidanja mere pritvora, određena mera zabrane napuštanja stana bez odobrenja suda i naložena je kontrola ove mere putem elektronskog nadzora postavljanjem uređaja za njegovo lociranje na zglob ruke ili noge od strane stručnog lica ili drugog nadležnog organa, a koji nadzor će obaviti organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija (rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 210/10).

Navedena mera je prema podnosiocu potom više puta produžavana.

Poslednji put pre podnošenja ustavne žalbe je prema podnosiocu mera zabrane napuštanja stana produžena osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 88/14 od 25. februara 2014. godine (st. 1. i 2. izreke). Navedenim rešenjem je takođe: naložena dalja primena elektronskog nadzora radi kontrolisanja poštovanja izrečene mere zabrane napuštanja stana (stav 3. izreke); podnosilac upozoren da proti v njega može biti određen pritvor ako prekrši izrečenu zabranu i ako ne postupi na način kako mu je naloženo tim rešenjem (stav 4. izreke); određeno da izrečena mera zabrane napuštanja stana uz kontrolu poštovanja iste putem elektronskog nadzora može trajati najduže dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode (stav 5. izreke).

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da je „ceneći opravdanost daljeg trajanja mere sud imao u vidu činjenicu da iz spisa predmeta proizlazi opravdana sumnja da je okrivljeni bio organizator kriminalne grupe, čija je delatnost planirana na duži vremenski period, preduzimajući brojne inkriminisane radnje sa naročitom upornošću, usmerene na to da putem angažovanja lica na radu u državnim organima Republike Srbije omogući da veliki broj drugih lica neosnovano ostvari prava iz boračko – invalidske zaštite, prava na naknadu štete i prava na rešavanje stambenog pitanja“;

- da „postoji opravdana sumnja da je sebi i drugim licima u dužem vremenskom periodu i u kontinuitetu u toku 2006. pa do 10. februara 2009. godine omogućio sticanje protivpravne imovinske koristi u velikom iznosu, korišćenjem brojne dokumentacije sa neistinitom sadržinom (koje sačinjavaju falsifikovane potvrde o ranjavanju i uverenja o zdravstvenom stanju lica, zatim sačinjene lažne izjave o odricanju od pripadajuće strukture stana, a u kojoj dokumentaciji su upotrebljavani lažni pečati, potpisi, i dr.)“;

- da „iz spisa predmeta proizlazi i da ostali saokrivljeni više ne obavljaju dotadašnje službene funkcije, kao i da su državni organi pred kojima je okrivljeni postupao upoznati sa optužnicom i krivičnim postupkom koji se protiv okrivljenog pred ovim sudom vodi, čime mu je na neki način onemogućeno da se pred ovim organima ponovo legitimiše“;

- da „međutim, opasnost od ponavljanja krivičnog dela u kratkom roku, po oceni veća, nije isključena, imajući u vidu kontinuiranu delatnost okrivljenog u dužem vremenskom periodu, pa navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti i dalje opravdavaju primenu ove mere prema okrivljenom“.

Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 91/14 od 7. marta 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, našavši da je „p rvostepeni sud, po stavu ovoga suda, suprotno žalbenim navodima, za ovakvu svoju odluku dao jasne i neprotivrečne razloge u obrazloženju pobijanog rešenja, koje u svemu kao pravilne prihvata i Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje, dok žalbenim navodima branioca okrivljenog ničim nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja“.

G) Činjenice i okolnosti koje se odnose na ranije podnetu ustavnu žalbu podnosioca Ustavnom sudu

Podnosilac ustavne žalbe je 29. januara 201 2. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 51/12 od 27. januara 201 2. godine, koju je 11. i 14. marta 2012. godine dopunio i kao osporene akte iznačio i rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 52/12 od 13. februara 2012. godine i Kž2.Po1. 88/12 od 6. marta 2012. godine, rešenje Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 591/11 od 29. novembra 20121. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 342/11 od 13. decembra 2011. godine, zbog, pored ostalog, povrede prava na ograničeno trajanje pritvora, koja je zavedena pod brojem Už-751/2012.

Ustavni sud je 28. marta 201 3. godine doneo Odluku Už – 751/2012 kojom je , pored ostalog, usvojio ustavnu žalbu G. M . i utvrdio da je rešenj em Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 51/12 od 27. januara 2012. godine i rešenjima Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 52/12 od 13. februara 2012. godine i Kž2.Po1. 88/12 od 6. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbama člana 31. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavn u žalb u odbac io.

Ustavni sud je, između ostalog, utvrdio:

- da je osporenim rešenjima u odnosu na koja je ustavna žalba usvojena prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će podnosilac, u kratkom vremenskom periodu, ponoviti krivično delo ;

- da su nadležni sudovi prilikom produženja mere pritvora podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu , naveli:

1) da postoji osnovana sumnja da je „bio organizator kriminalne grupe, čija je delatnost planirana na duži vremenski period, preduzimajući brojne inkriminisane radnje sa naročitom upornošću, usmerene na to da putem angažovanja lica na radu u državnim organima Republike Srbije omogući da veliki broj drugih lica neosnovano ostvari prava iz boračko-invalidske zaštite, prava na naknadu štete i prava na rešenje stambenog pitanja“;

2) da „pri tom postoji osnovana sumnja da je sebi i drugim licima, u dužem vremenskom periodu i u kontinuitetu, u toku 2006. godine, pa do 10. februara 2009. godine, omogućio sticanje protivpravne imovinske koristi u velikom iznosu, korišćenjem brojne dokumentacije sa neistinitom sadržinom (koje sačinjavaju falsifikovane potvrde o ranjavanju i uverenja o zdravstvenom stanju lica, zatim sačinjene lažne izjave o odricanju od pripadajuće strukture stana, a u kojoj su upotrebljivani lažni pečati i potpisi i dr.);

3) da navedene okolnosti „po oceni veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da je optuženi sklon vršenju krivičnih dela i da će, ako se nađe na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

Ustavni sud je ocenio da sudovi u osporenim rešenjima nisu obrazložili na koji će način podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo, što predstavlja imperativni deo zakonske odredbe za produženje pritvora po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, posebno imajući u vidu činjenicu da je od eventualnog izvršenja krivičnih dela koja su podnosiocu ustavne žalbe stavljena na teret („u toku 2006. godine, pa do 10. februara 2009. godine“) do donošenja osporenih rešenja proteklo skoro tri godine, kao i da se ni prvostepeni niti drugostepeni sud u osporenim rešenjima nisu osvrnuli na to da li je trajanje pritvora, imajući u vidu tok postupka i okolnosti konkretnog slučaja, opravdano.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pored ostalih, zabrana napuštanja stana (član 188. stav 6.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe, organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 23) ZKP izraz „lišenje slobode“ ima sledeće značenje: hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor.

Uslovi za određivanje mere zabrane napuštanja stana propisani su članom 208. ZKP, i to: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ovog zakonika, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, okrivljeni može i bez odobrenja napustiti svoj stan ako je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu, odnosno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima i da je okrivljeni dužan da o napuštanju stana, razlogu i mestu na kojem se trenutno nalazi, bez odlaganja obavesti poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (stav 2.).

Odredbama člana 209. ZKP je propisano: da o određivanju mere iz člana 208. stav 1. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice veće, da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud će pre donošenja odluke zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o izricanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4.); da protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera iz stava 1. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje mere i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Kontrola poštovanja mere zabrane napuštanja stana propisana je članom 190. ZKP, i to: da sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena mera iz člana 188. tačka 6) ovog zakonika primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su određena (stav 1.); da uređaj za lociranje - odašiljač, na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način pričvršćuje stručno lice, koje pri tom okrivljenom daje detaljna uputstva o načinu rada uređaja i da stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru – prijemnik (stav 2.); da elektronski nadzor obavlja organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija ili drugi državni organ određen zakonom (stav 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava na slobodu i prava na ograničeno trajanje pritvora .

Ustavni sud ukazuje da mera zabrane napuštanja stana, uz primenu elektronskog nadzora , nesumnjivo predstavlja lišenje slobode , imajući u vidu stepen ograničenja koji kod ove mere postoji, odnosno da se po intenzitetu ograničenja ne razlikuje od mere pritvora, bez obzira na bolje uslove (u smislu navedenog videti, pored ostalih: presudu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u predmetu Lavents protiv Letonije, broj 58442/00 od 28. novembra 2002. godine, stav 63; Mancini protiv Italije, broj 44955/98 od 2. avgusta 2001. godine, stav 17; D. protiv Nemačke, broj 11703/85, odluka Komisije od 9. decembra 1987. godine – Odluke i Izveštaji (DR) 54, strana 117; A.B. protiv Švajcarske, broj 20872/92, odluka Komisije od 22. februara 1995. godine - Odluke i Izveštaji (DR) 80, strana 55; presudu Velikog veća u predmetu Buzadji protiv Republike Moldavije, broj 23755/07 od 5. jula 2016. godine, st. 103-110; Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-9137/2014 od 21. decembra 2017. godine, tačka 5. obrazloženja).

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje i da je u navedenoj Odluci Suda u predmetu Už-9137/2014, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, stao na stanovište da se odredbe člana 31. Ustava imaju primeniti i na trajanje mere zabrane napuštanja stana, pri čemu se trajanje navedene mere ima ceniti zajedno sa trajanjem mere pritvora kao ukupnog perioda lišenja slobode ( citirana presuda u predmetu Lavents protiv Letonije, st. 65. i 66.), te da dužina ukupnog trajanja lišenja slobode koje neće dovesti do povrede prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka ( citirane presud e ESLjP u predmetima: Lavents protiv Letonije, st. 70. i 71; Buzadji protiv Republike Moldavije, stav 113.).

Polazeći od prethodno iznetog, kao i navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava ( da je „lišen prava na slobodu bez presude 1885 dana“ što „ukazuje na samovolju sudskih organa u isticanju mera kao kazne“, da se stalno ponavljaju isti razlozi za produženje mere, te da se u osporenim rešenjima navode „zastarele pret postavke da je okrivljeni organizator kriminalne grupe“), Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo u pogledu trajanja pritvora, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava.

6. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac do podnošenja ustavne žalbe 7. aprila 2014. godine bio lišen slobode ukupno pet godin a i dva mesec a, od čega je u pritvoru proveo tri godine i sedam meseci meseci, a u „kućnom pritvoru“ godinu dana i skoro osam mesec i.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je „kućni pritvor“, odnosno mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu ustavne žalbe produžena zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje, 30 krivičnih dela prevare i 24 krivična dela zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju.

Pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio navedena krivična dela, Viši i Apelacioni sud u Beogradu su u osporenim rešenjima utvrdili da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo i kao razloge naveli:

1) da postoji opravdana sumnja da je podnosilac bio organizator kriminalne grupe, čija je delatnost planirana na duži vremenski period, preduzimajući brojne inkriminisane radnje sa naročitom upornošću, usmerene na to da putem angažovanja lica na radu u državnim organima Republike Srbije omogući da veliki broj drugih lica neosnovano ostvari prava iz boračko – invalidske zaštite, prava na naknadu štete i prava na rešavanje stanbenog pitanja;

2) da „postoji opravdana sumnja da je sebi i drugim licima u dužem vremenskom periodu i u kontinuitetu u toku 2006. pa do 10. februara 2009. godine omogućio sticanje protivpravne imovinske koristi u velikom iznosu, korišćenjem brojne dokumentacije sa neistinitom sadržinom;

3) da iz spisa predmeta proizlazi da ostali saokrivljeni više ne obavljaju dotadašnje službene funkcije, kao i da su državni organi pred kojima je podnosilac postupao upoznati sa optužnicom i krivičnim postupkom koji se protiv njega vodi, čime mu je onemogućeno da se pred ovim organima ponovo legitimiše; 4) da „međutim, opasnost od ponavljanja krivičnog dela u kratkom roku, po oceni veća, nije isključena, imajući u vidu kontinuiranu delatnost okrivljenog u dužem vremenskom periodu, pa navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti i dalje opravdavaju primenu ove mere prema okrivljenom“.

Viši i Apelacioni sud u Beogradu - Posebna odeljenje su prilikom produženja mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora podnosiocu ustavne žalbe, pored postojanja opravdane sumnje ukazali na brojnost radnji koje su mu optužnicom stavljene na teret, njihov vremenski kontinuitet i omogućavanje sticanja protivpravne imovinske koristi u velikom iznosu, te zaključili da navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosilac, u kratkom vremenskom periodu, ponoviti krivično delo , odnosno da „kontinuirana delatnost okrivljenog u dužem vremenskom periodu“ ukazuje na „opasnost od ponavljanja krivičnog dela u kratkom roku“ uprkos činjenici da „ostali saokrivljeni više ne obavljaju dotadašnje službene funkcije, kao i da su državni organi pred kojima je podnosilac postupao upoznati sa optužnicom i krivičnim postupkom koji se protiv njega vodi, čime mu je onemogućeno da se pred ovim organima ponovo legitimiše“.

Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi navodili potpuno identične razloge i prilikom produženja mere pritvora prema podnosiocu, a koja mera je prethodila „kućnom pritvoru“, odnosno tokom celokupnog perioda njegovog lišenja slobode.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj odluci Už-751/2012 od 28. marta 201 3. godine (kojom Odlukom je usvojio prethodno izjavljenu ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora ) ocenio da navedeni razlozi za produženje mere pritvora nisu relevantni i dovoljni iz sledećih razloga:

1) jer nadležni sudovi nisu obrazložili na koji način će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo, što predstavlja imperativni deo zakonske odredbe za produženje pritvora po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, posebno imajući u vidu činjenicu da je od eventualnog izvršenja krivičnih dela koja su podnosiocu ustavne žalbe stavljena na teret („u toku 2006. godine, pa do 10. februara 2009. godine“) do donošenja osporenih rešenja proteklo skoro tri godine;

2) jer se ni prvostepeni niti drugostepeni sud u osporenim rešenjima nisu ni osvrnuli na to da li je trajanje pritvora, imajući u vidu tok postupka i okolnosti konkretnog slučaja, opravdano;

3) jer nadležni sudovi navedene okolnosti nisu uzeli u obzir, niti su podrobno obrazložili razloge na kojima svoju odluku zasnivaju;

4) jer je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe automatski produžavan.

Imajući u vidu činjenicu da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima kojima je prema podnosiocu ustavne žalbe produžena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora naveli potpuno identične razloge kao i prilikom produženja mere pritvora, Ustavni sud nalazi da su obrazloženja osporenih sudskih rešenja nedostatna. Ovo iz razloga što, po oceni Suda, nadležni sudovi u osporenim rešenjima nisu obrazložili na koji način će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo, što predstavlja imperativni deo zakonske odredbe iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno jer nisu dali objašnjenje za to kako bi podnosilac mogao ponoviti delo u situaciji kada „ostali saokrivljeni više ne obavljaju dotadašnje službene funkcije“ niti podnosilac može da se „pred državnim organima ponovo legitimiše“, pri čemu je od njegovog lišenja slobode proteklo više od pet godina. Tačnije, nadležni sudovi nisu dali objašnjenje za to kako bi podnosilac mogao u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo u situaciji kada niti on niti ostali saokrivljeni više ne obavljaju dotadašnje službene funkcije u državnim organima (u smislu navedenog videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-1067/2011 od 18. jula 2012. godine, tačka 5. obrazloženja).

Istovremeno, Ustavni sud naglašava da se tokom celokupnog perioda lišenja slobode podnosioca ponavljaju isti razlozi koji su poslužili kao početni osnov za njegovo pritvaranje, bez navođenja konkretnih okolnosti na kojima se ovakav zaključak temelji. U tom smislu Ustavni sud naglašava da su nadležni sudovi, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje mere pritvora i „kućnog pritvora“, posebno u situaciji kada se te mere više puta produžavaju, dužni da posebno obrazlože razloge za svoju odluku u svakom pojedinačnom slučaju, odnosno da na zadovoljavajući način objasne zašto je lišenje slobode i dalje neophodno (presuda ESLjP Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, pasus 31.) i da daju detaljne razloge (presuda Kurt protiv Turske, 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, 69481/01 od 27. jula 2006. godine) koji ne smeju biti identični i stereotipni, već potkrepljeni novim činjenicama (presuda Mansur protiv Turske, od 8. juna 1995, stav 55.).

U ovim okolnostima nije ni potrebno da Ustavni sud posebno ispituje da li su redovni sudovi pokazali posebnu revnost u vođenju postupka.

Polazeći od svega do sada navedenog, Ustavni sud je ocenio da sudovi u osporenim rešenjima nisu naveli dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je produženje mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu ustavne žalbe bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te je Sud utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio je da je, iako je podnosilac ustavne žalbe tražio da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, samo utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, podred mnogih drugih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti