Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu troškova za odvojen život

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu policijskog službenika protiv presude kojom mu je odbijen zahtev za naknadu troškova odvojenog života. Ključno je bilo to što podnosilac prethodno nije podneo pismeni zahtev nadležnom organu radi priznavanja tog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3136/2010
22.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladana Sparića iz Priboja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao ne osnovana ustavna žalba Vladana Sparića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 867/10 od 28. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladan Sparić iz Priboja je 29. jun a 2010. godine, preko punomoćnika Vladimira Radovanovića, advokata iz Požege, podneo Ustavnom s udu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4 . Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je prilikom donošenja osporene presude Apelacioni sud u Kragujevcu pogrešno primenio materijalno pravo , budući da je svoju odluku , kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu naknade troškova za odvojen život od porodice u periodu od 1 . juna 2005. godine do 23. decembra 2006. godine, odnosno naknade troškova radi posete porodici u istom vremenskom periodu, zasnovao na odredbama Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državni h službenika i nameštenika („Službeni glasnik PC “, broj 86/07), a ne na odredbama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik PC “, broj 95/05) . Naime, članom 17. stav 1. Uredb e iz 2005. godine , koja je bila na snazi u periodu na koji se odnosi tužbeni zahtev tužioca, bilo je pro pisano da odvojen život od porodice postoji kada zaposleni u držav nom organu i izabrano, odnosno postavljeno lice koje ima porodicu nema rešeno stambeno pitanje u mestu u kome radi, a članovi njegove porodice ži ve odvojeno van tog mesta. Međutim, Apelacioni sud u Kragujevcu je u obrazloženju svoje presude naveo da je za ostvarivanje prava na naknadu za odvojen život neophodan uslov da je tužilac bio premešten iz mesta u kome je imao prijavljeno prebivalište zbog potreba posla, te da je bio odvojen od porodice upućivanjem na rad van mesta gde je radio. Kako je podnosilac ustavne žalbe radni odnos zasnovao u PU Užice, a nije u Užice upućen iz Priboja, to po stavu drugostepenog suda, njemu ne pripada pravo na naknadu za odvojen život. Podnosilac smatra da takav uslov nije bio predviđen Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica , koja je bila na snazi sve do 29. septembra 2007. godine, dakle, i u vremenskom periodu na koji se odnosi zah tev podnosioca ustavne žalbe, pa je očigledno da je kao materijalno-pravni propis za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva drugostepeni sud morao da primenjuje citiranu Uredbu iz 2005. godine, a ne Uredbu koja je stupila na snagu 29. septembra 2007. godine, a što je potpuno u skladu sa opštim pr avnim načelom zabrane retroaktivne primene propisa. Polazeći od navedenog, podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava, kao i da poništi osporenu presudu .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, podneo tužbu Opštinskom sudu u Užicu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Užice, radi isplate naknade po osnovu prevoza na rad i sa rada u periodu od 1. januara 2004. g odine do 31. maja 2005. godine, isplate naknade za odvojen život od porodice u periodu od 1. juna 2005. godine do 23. decembra 2006. godine i radi isplate naknade za troškove prevoza radi posete užoj porodici u istom periodu.

Opštinski sud u Užicu je presudom P1. 123/09 od 16. septembra 2009. godine obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade za odvojen život od porodice u periodu od 1. juna 2005. godine do 23. decembra 2006. godine i na ime naknade troškova prevoza radi posete užoj porodici u istom periodu .

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 867/10 od 28. aprila 2010. godine usvojena je žalbe tužene i preinačena presuda Opštinskog suda u Užicu P1. 123/09 od 16. septembra 2009. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade za odvojen život od porodice u periodu od 1. juna 2005. godine do 23. decembra 2006. godine i na ime naknade troškova prevoza radi posete užoj porodici u istom periodu. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da prvostepena presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom iz člana 361. stav 2 tač. 1), 2), 5), 7) i 9 ) ZPP na koje drugostepeni su d pazi po službenoj dužnosti, ni ti bitnim povredama na koje se žalbom ukazuje, odnosno da je prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza cenjenih u smislu člana 8. 3PP potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci pobijane presude, zbog čega je prvostepena presuda morala biti preinačena. Naime, prvostepeni sud je na nesumnjiv način utvrdio sledeće činjenice: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu policajca Policijske ispostave Policijske uprave u Užicu od 28. oktobra 2003. godine do 15. januara 2007. godine; da je tužilac u momentu zasnivanja radnog odnosa imao prebivalište u Priboju sve do 30. maja 2005. godine kada je prijavio prebivalište u Užicu; da je tužilac 31. jula 2004. godine zaključio brak sa suprugom Milenom, te da je 28. avgusta 2005. godine dobio sina Andreju; da je tužilac u vreme rada radio kao pozorni k, sa smenskim radom na relaciji od Vrdnice do Beograda; da je t užilac navodno u periodu od 30. maja 2005. godine do 23. decembra 2006. godine povremeno odlazio da obiđe svoju porodicu u Priboju i pri tom koristio javni prevoz za odlazak i povratak; da tužilac nije imao stan u Priboju, niti mu je dat stan na korišćenje; da tužilac nije podnosio pisani zahtev za dobijanje naknade na ime odvojenog života od porodice, niti za naknadu troškova prevoza radi posete užoj porodici. Prema stanovištu drugostepenog suda , da bi tužilac ostvario pravo na naknadu za odvojen život od porodice i troškove prevoza radi posete porodici bilo je potrebno da je tužilac premešten iz mesta u kome je imao prijavljeno prebivalište zbog potreba posla i da je isti odvojen od svoje porodice upućivanjem na rad van mesta gde je radio. Dakle , do nastanka traženih troškova nije došlo usled potreba službe ili na osnovu naloga ovlašćenog radnika tužene, budući da tužilac nije upućen na rad iz Priboja u Užice, već je radni odnos zasnovao u Poli cijskoj upravi u Užicu, gde je ostao da radi sve do prestanka radnog odnosa.

4. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe, poziva je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), koji se na radne odnose u državnim organima primenjivao do 1. jula 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova: za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život , kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade, dok je članom 71. st. 1, 2, 3. i 6. tog zakona bilo propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora, da se, ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbama Zakona o državnim službenicima (“Službeni glasnik RS“, broj 79/05), koji je stupio na snagu 1. jula 2006. godine, je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i družnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihov ih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgov ornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.) ; da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05 i 95/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, je bilo propisano: da odvojeni život od porodice, u smislu ove uredbe, postoji kada zaposleni u državnom organu i izabrano, odnosno postavljeno lice koje ima porodicu nema rešeno stambeno pitanje u mestu u kome radi, a članovi njegove uže porodice žive odvojeno van tog mesta, da se za odvojeni život od uže porodice, u smislu stava 1. ovog člana, mesečna naknada troškova isplaćuje u iznosu 75% prosečne zarade po zaposlenom u privredi Republike isplaćene prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate, te da se naknada troškova za odvojeni život od uže porodice za jedan radni dan obračunava tako što se prosečna mesečna zarada po zaposlenom u privredi Republike podeli sa brojem radnih dana u mesecu (član 17.); da je naknada troškova prevoza pripada zaposlenom u državnom organu i izabranom, odnosno postavljenom lidu, radi posete užoj porodici od koje, u smislu člana 17. stav 1. ove uredbe, živi odvojeno i to četiri putovanja mesečno, u visini stvarnih troškova, a najviše do visine cene autobuske karte (član 18.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenog prava, a polazeći od konkretnih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Polazeći od odredaba čl. 17. i 18. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica proizlazi da su prava na naknadu troškova za odvojeni život i naknadu troškova prevoza radi pose te užoj porodici od koje živi odvojeno , prava koja su zaposlenom pripada la samo kada se za to steknu propisani uslovi - da zaposleni ima porodicu, da u mestu u kome radi nema rešeno stambeno pitanje i da članovi njegove uže porodice žive odvojeno van mesta u kome zaposle ni radi. Ustavni sud ukazuje da su se ova prava, u smislu odredbi Zakona o radnim odn osima u državnim organima, odnosno Zakon a o opštem upravnom postupku, na koji upućuje Zakon o državnim službenicima ostvarivala na osnovu pismenog zahteva zaposlenog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Istim zakonima bio je propisan postupak odlučivanja o podnetim zahtevima zaposlenih za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, koji je obuhvatao i pravo na prigovor , odnosno žalbu kao pravno sredstvo protiv prvostepene odluke kojom je odlučeno o zahtevu.

Dakle, i ako je drugostepeni sud u osporenoj presudi zauzeo stanovište da je podnosilac ustavne žalbe ostvarivanje navedenih prava na naknadu mogao tražiti samo pod uslovom da je premešten iz mesta u kome je imao prijavljeno prebivalište zbog potreba posla i da je isti odvojen od svoje porodice upućivanjem na rad van mesta gde je radio, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva bilo, pre svega, od značaja činjenica da li se, u smislu navedenih zakona , pre podnošenja tužbe, podnosilac ustavne žalbe o braćao nadležnom organu da mu prizna pravo na naknadu troškova za odvojeni život i naknadu troškova prevoza radi pose te užoj porodici od koje živi odvojeno .

Kako ni sam podnosilac ustavne žalbe ne osporava činjenicu da se nije obraćao tuženom sa zahtevom da mu se priznaju navedena prava, to je Ustavni sud ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 6 0. stav 4. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je u predmetu Už-4941/2010 od 9. juna 2011. godine zauzeo stav da je za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva, kojim zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zahteva o da mu se prizna pravo na odvojeni ži vot, bila, pre svega, od značaja činjenica da li se, u smislu člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, pre podnošenja tužbe, zaposleni obraćao nadležnom organu da mu se prizna navedeno pravo .

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu troškova za odvojen život

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti