Odbacivanje ustavne žalbe protiv rešenja o određivanju i produženju pritvora kao nedopuštene

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv više rešenja o pritvoru kao nedopuštenu. Sud je utvrdio da navodi žalbe o povredi prava na pravično suđenje i drugih ustavnih prava nisu ustavnopravno utemeljeni, već predstavljaju činjenično netačne tvrdnje ili subjektivnu ocenu podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloja Raičevića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Miloja Raičevića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Kio. 96/10 od 20. maja 2010. godine, rešenja Višeg suda u Kragujevcu Kv. 241/10 od 25. maja 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 750/10 od 31. maja 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 882/10 od 21. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloje Raičević iz Kragujevca, preko punomoćnika Gorana Simića i Vladimira Jankovića, advokata iz Kragujevca, podneo je Ustavnom sudu 30. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Kio. 96/10 od 20. maja 2010. godine, rešenja Višeg suda u Kragujevcu Kv. 241/10 od 25. maja 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 750/10 od 31. maja 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 882/10 od 21. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana člana 32. st. 1, člana 33. stav 7. i čl. 34. i 36. Ustava Republike Srbije.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenim rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Kio. 96/10 od 20. maja 2010. godine prema podnosiocu ustavne žalbe određen pritvor na osnovu odredbe člana 436. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku; da u vreme donošenja osporenog rešenja o određivanju pritvora podnosilac ustavne žalbe nije bio dostupan sudu, te mu je postavljen branilac po službenoj dužnosti kome je dostavljeno navedeno rešenje na koje branilac po službenoj dužnosti nije izjavio žalbu; da je po navedenom rešenju o određivanju pritvora podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 22. maja 2010. godine; da je 24. maja 2010. godine Viši sud u Kragujevcu doneo ispravku rešenja Kio. 96/10 od 20. maja 2010. godine i da je 24. maja 2010. godine angažovao branioce, advokate Vladimira Jankovića i Gorana Simića; da su izabrani branioci po prijemu rešenja o ispravci izjavili žalbu na rešenje o određivanju pritvora koja je odbijena rešenjem Višeg Suda u Kragujevcu Kv. 247/10 od 27. maja 2010. godine.

Dalje je utvrđeno: da je osporenim rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Kv. 241/10 od 25. maja 2010. godine prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor na osnovu odredbe člana 436. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku ; da je branilac podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora Kv. 241/10 od 25. maja 2010. godine izjavio žalbu u kojoj navedeno rešenje isključivo osporava, jer smatra „da je pobijano rešenje doneto uz bitne povrede postupka pošto prethodno rešenje o određivanju pritvora nije postalo pravnosnažno“; da je izjavljena žalba odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 750/10 od 31. maja 2010. godine.

Rešenjem Višeg suda u Kragujevcu K. 253/10 od 17. juna 2010. godine usvojen je predlog braniolaca podnosioca ustavne žalbe o prihvatanju jemstva i podnosilac je isti dan pušten na slobodu.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 882/10 od 21. juna 2010. godine preinačeno je rešenje Višeg suda u Kragujevcu K. 253/10 od 17. juna 2010. godine, te je odbijen zahtev za prihvatanje jemstva branioca podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan i prema podnosiocu je produžen pritvor. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, navedeno, da je u konkretnom slučaju povređen zakon, jer po pritvorskom osnovu iz člana 436. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku isključena mogućnost prihvatanja jemstva.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 22. maja do 17. juna 2010. godine i od 22. juna do 5. jula 2010. godine.

4. Povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe temelji na tvrdnji da mu je pritvor određen zbog opasnosti od bekstva, iako u tom trenutku nije bio saslušan kao osumnjičeni, da sve do 24. maja 2010. godine nije imao branioca, da njegovim izabranim braniocima nikada nije uručeno rešenje o određivanju pritvora i da mu je pritvor produžen iako prethodno rešenje o pritvoru nije postalo pravnosnažno . Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u osporene akte, priloženu i pribavljenu dokumentaciju, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe upravo određen iz razloga što je bio nedostupan sudu, te nije ni mogao biti saslušan prilikom donošenja navedenog rešenja, kao i da mu je bio postavljen branilac po službenoj dužnosti. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je 24. maja 2010. godine podnosilac ustavne žalbe angažovao nove branioce, kojima ne samo da je dostavljeno rešenje o određivanju pritvora, već je o njihovoj žalbi (iako je u međuvremenu rešenje o određivanju pritvora postalo pravnosnažno, jer podnosilac i branilac po službenoj dužnosti protiv istog nisu izjavili žalbu) koja je naknadno izjavljena, odlučivao Viši sud u Kragujevcu rešenjem Kv. 247/10 od 27. maja 2010. godine. Stoga je Ustavni sud konstatovao da izneti navodi ustavne žalbe ne samo da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, već i da ne odgovaraju utvrđenim činjenicama. Ustavni sud je imao u vidu i navod podnosioca da mu pritvor nije mogao biti produžen po drugom zakonskom osnovu od onog po kome je bio određen, ali je ovaj navod ocenio očigledno neosnovanim, polazeći od svog već zauzetog stava u dosadašnjoj praksi (videti Už. 493/2008 od 25. decembra 2008. godine). Konačno, Ustavni sud je posebno imao u vidu navode koji se odnose na rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu Kž2. 882/10 od 21. juna 2010. godine, kojim je, pored ostalog, određeno da se prema podnosiocu produži pritvor. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac i ovo rešenje osporava u suštini iz istih razloga iz kojih osporava i prethodno donete akte, a o kojima se Ustavni sud već izjasnio. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe svoje navode o povredi prava na pravično suđenje zasniva i na pogrešnom i zakonski neutemeljenom stavu da Apelacioni sud u Kragujevcu nije bio nadležan da odlučuje o produženju pritvora.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da u ovom delu nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe o tome da je osporenim aktima podnosiocu povređeno pravo iz člana 33. stav 7. i čl. 34. i 36. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovih prava. Naime, podnosilac ustavne žalbe povredu posebnih prava okrivljenog iz člana 33. stav 7. Ustava, obrazlaže činjenicom da je prema okrivljenom M.C. pritvor ukinut, jer je priznao izvršenje krivičnog dela, iz čega zaključuje da je prema njemu pritvor produžen zato što nije priznao krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Polazeći od toga da pravo iz člana 33. stav 7. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, sadrži jemstvo da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili prodiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu, to je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na povredu označenog ustavnog prava, već predstavljaju subjektivnu ocenu podnosioca, budući da su postupajući sudovi u svakom od osporenih rešenja ocenili i obrazložili postojanje zakonskih razloga za određivanje, odnosno produženje pritvora, a koji se ne mogu dovesti u vezu sa priznavanjem, odnosno nepriznavanjem krivice.

Povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže tako što iznosi svoje tumačenje navedene ustavne odredbe, navodeći „da princip pravne sigurnosti podrazumeva da lice protiv kojeg je pokrenut krivični postupak može da se pouzda u primenu zakonom predviđenih pravila na datu situaciju“. Polazeći od sadržine odredaba člana 34. Ustava, kojima je zajemčeno da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.), da se kazne se određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se krivična dela i krivične sankcije određuju se zakonom (stav 2.), da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.), da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 4.), da je izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod (stav 5.) i da krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (stav 6.), Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa sadržinom Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva.

Konačno, Ustavni sud je utvrdio da ni u odnosu istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi ovog prava. Ovo iz razloga što je uslov za postojanje povrede označenog ustavnog prava različito postupanje sudova, odnosno nadležnih državnih organa u bitno istim činjeničnim i pravnim situacijama, a ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se ukazivalo da su osporene radnje rezultat takvog različitog postupanja. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavljivao žalbe protiv prvostepenih osporenih rešenja, o kojima je odlučivao stvarno i mesno nadležan sud, iz čega nesporno proizlazi da je imao i iskoristio pravo na pravno sredstvo, pa se razlozi navedeni u ustavnoj žalbi, „da se u osporenim rešenjima krši princip jednakosti u krivičnom pravu, koji je takođe sadržan u pravu na pravnu sigurnost, jer je prema M.C. pritvor ukinut“, ne mogu smatrati ustavnopravnim.

Stoga je Sud utvrdio da i u ovom delu nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

5. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević