Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Zbog značajnih perioda neaktivnosti suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T. iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1791/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T. iz Leskovca podneo je , Ustavnom sudu, 7. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 1791/12 od 5. septembra 2013. godine i presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 2120/13 od 4. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istim članom Ust ava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1791/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je privredno društvo „J.“ DOO iz Niša – E. Leskovac podnelo 4. decembra 2006. godine Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika; da je podnosilac protiv rešenja Iv. 4190/06, kojim je predlog usvojen, izjavio prigovor, te je postupak nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga; da je postupak pravnosnažno okončan tek nakon više od sedam godina, donošenjem osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 2120/13 od 4. marta 2014. godine, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je podnosilac u aprilu 2005. godine podneo tužbu protiv „J.“ DOO iz Niša i da je pravnosnažnom presudom u tom postupku (presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 2537/05 od 8. maja 2006. godine) utvrđeno da je tuženi neosnovano obustavio isporuku električne energije tužiocu; da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije ocenio žalbene navode, na taj način što „potpuno ignoriše pravnosnažnu presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2537/05 od 08. 05. 2006. godine… i pored toga što je u žalbi punomoćnik podnosioca ustavne žalbe upravo potencirao i ukazivao na navedenu pravnosnažnu presudu i njen značaj“. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 1791/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Privredno društvo „J.“ DOO iz Niša – E. Leskovac, u svojstvu izvršnog poverioca, podnelo je 4. decembra 2006. godine Opštinskog sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika M. T, ovde podnosioca ustavne žalbe, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Predlog je podnet na osnovu verodostojne isprave - računa za isporučenu električnu energiju broj 547-7030394.

Opštinski sud je rešenjem Iv. 4109/06 od 5. decembra 2006. godine odredio predloženo izvršenje. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio prigovor.

Rešenjem Opštinskog suda Ipv. Iv. 25/07 od 29. januara 2007. godine stavljeno je van snage rešenje tog suda Iv. 4109/06 od 5. decembra 2006. godine, te određeno da se postupak nastavi kao povodom prigovora protiv platnog naloga.

Postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom, a predmet je dobio broj P. 444/07. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 14. septembra 2007. godine. Do kraja 2007. godine održana su još dva ročišta i određeno sprovođenje ekonomsko – finansijskog veštačenja na predlog tužioca, rešenjem P. 444/07 od 20. decembra.

Veštak V. J. iz Leskovca je 16. marta 2009. godine dostavio nalaz i mišljenje. Naredno ročište u postupku održano je 14. aprila 2009. godine.

Presudom Opštinskog suda P. 444/07 od 10. septembra 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1582/10 od 1. marta 2012. godine, ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 444/07 od 10. septembra 2009. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Osnovnim sudom u Leskovcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) predmet je dobio broj P. 1791/12. Prvo ročište je održano 27. aprila 2012. godine, kada je određeno sprovođenje novog ekonomsko – finansijskog veštačenja. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio 14. juna iste godine. Sledeće ročište sud je održao 21. maja 2013. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda P. 1791/12 od 5. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je obavezan tuženi da tužiocu da na ime utrošene električne energije za mesec oktobar 2006. godine isplati iznos od 2.116,98 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu isplati iznos preko dosuđenog do traženog iznosa od 57.894,69 dinara, kao neosnovan. U stavu trećem izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 10.100,00 dinara. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi u periodu od 1. aprila 2004. do 17. oktobra 2006. godine bio isključen sa distributivne mreže; da je presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2537/05 od 8. maja 2006. godine utvrđeno da je tuženi „J.“ DOO iz Niša neosnovano obustavio isporuku električne energije tužiocu M. T, te je obavezan tuženi da objekat u svojini tužioca priključi na električnu mrežu; da je uplatom iznosa od 600.00 dinara od 14. novembra 2006. godine tuženi prekinuo zastarelost, te njegova obaveza iznosi 2.116,98 dinara; da je tuženi i za vreme dok je njegov objekat bio isključen sa elektroenergetske mreže bio u obligaciono – pravnom odnosu sa tužiocem.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 2120/13 od 4. marta 2014. godine, potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda P. 1791/12 od 5. septembra 2013. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da nisu osnovani navodi žalbe da tuženi nema nikakve obaveze prema tužiocu za vreme dok je bio isključen sa mreže, s obzirom na to da u cenu električne energije ulaze i tzv. fiksna zaduženja, kao što su PDV i kamate za vreme docnje, a koje tuženi nije isplatio. Presuda je 18. marta 2014. godine dostavljena punomoćniku tuženog.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak, pokrenut (kao izvršni postupak) 4. decembra 2006. godine podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Opštinskom sudu . Za ocenu da li postoji povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju je značajan period od decembra 2006. godine kada je izjavljivanjem prigovora protiv rešenja o izvršenju podnosilac stupio u postupa do donošenja osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 2120/13 od 4. marta 2014. godine. Dakle, postupak je trajao preko sedam godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila složena, niti zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj spor nije bio od naročitog značaja za podnosi oca ustavne žalbe, kao tuženog, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata određenog novčanog iznosa na osnovu verodostojne isprave – računa za utrošenu električnu energiju, a koji je pravnosnažnom presudom samo u malom delu usvojen. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da on nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje nadležnih sudova. Naime, Opštinski sud u periodu dužem od godinu dana, od 20. decembra 2007. godine do 14. aprila 2009. godine, a Osnovni sud od 14. maja 2012. do 21. maja 2013. godine, nisu održali nijedno ročište u prvostepenom postupku koji se vodio pred tim sudovima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1791/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti uticaja na odlučivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i značaj postupka za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući ustavnu žalbu podnosioca sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zbog toga što prvostepeni i drugostepeni sud nisu cenili navode podnosioca, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene procesnog i/ili materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova, ili ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su Osnovni sud i Viši sud u Leskovcu razmatrali navode podnosioce, te dali jasna i ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja za svoje odluke , kojima su delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca, sa obrazloženjem da je između tužioca i tuženog postojao obligacionopravni odnos i u periodu u kojem je tuženi neosnovano bio isključen sa elektroenergetske mreže, što je utvrđeno presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2537/05, kao i da je tuženi isplatom dela duga prekinuo zastarevanje . Stoga, Ustavni sud ocenjuje da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini traži da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost navedene drugostepene presude.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pr etpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti