Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodno nezakonitog pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu Gorana Kljajevića, smatrajući da mu nije povređeno pravo na slobodu i bezbednost. Sud je utvrdio da ukidanje rešenja o produženju pritvora ne čini pritvor automatski nezakonitim do donošenja novog rešenja, već mera traje kontinuirano.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Kljajevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. aprila 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Kljajevića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje za postupanje u predmetima sa elementima organizovanog kriminala Kž. II O.K. 65/07 od 12. aprila 2007. godine i radnji državnih organa „nezakonito zadržavanje u pritvoru bez pravnog osnova i bez mogućnosti da se nakon nezakonitog postupanja ispita zakonitost lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Kljajević iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 31. decembra 2007. godine, preko punomoćnika Vladimira Beljanskog, advokata iz Novog Sada, blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje za postupanje u predmetima sa elementima organizovanog kriminala Kž. II O.K. 65/07 od 12. aprila 2007. godine i radnji državnih organa „nezakonitog zadržavanja u pritvoru bez pravnog osnova i bez mogućnosti da se nakon nezakonitog postupanja ispita zakonitost lišenja slobode“, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost zajemčenog odredbom člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je 4. decembra 2008. godine Ustavnom sudu dostavio podnesak, uz koji je priložio rešenje Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II O.K. 146/08 od 30. jula 2008. godine kojim je prema njemu ukinut pritvor.

2.U ustavnoj žalbi se navodi:
- da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 12. aprila 2006. godine, da mu je pritvor više puta produžavan i da su njegovi branioci protiv rešenja o određivanju pritvora i svakog rešenja o produženju pritvora izjavljivali žalbe;
- da je optužnica podignuta 11. oktobra 2006. godine, da je stupila na pravnu snagu i da se krivični postupak vodi protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje pod brojem K.P. 11/06;
- da je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž. II O.K. 35/07 od 14. marta 2007. godine usvojio žalbe branilaca i ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv. P. 43/07 od 8. februara 2007. godine kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor, te da je od 14. marta 2007. godine, kada je rešenje o produženju pritvora ukinuto, do 19. marta 2007. godine, kada je doneto novo rešenje o produženju pritvora, podnosilac bio u pritvoru bez pravnog osnova;
- da su branioci podnosioca ustavne žalbe podneli Okružnom sudu u Beogradu zahtev za ispitivanje zakonitosti njegovog lišenja slobode koji je rešenjem Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine odbačen kao nedozvoljen;
- da je žalbu na navedeno rešenje Vrhovni sud Srbije odbio kao neosnovanu rešenjem Kž. II O.K. 65/07 od 12. aprila 2007. godine;
- da su Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije svojim rešenjima o odbacivanju zahteva za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode i odbijanjem žalbe protiv prvostepenog rešenja, zauzeli stav da takav pravni lek ne postoji i da kao takav nije dozvoljen, a da se kontrola zakonitosti vrši kroz žalbe protiv rešenja o određivanju i produženju pritvora tj. kroz drugostepene odluke;
- da su odredbe člana 5. stav 1. tačka 8) Zakonika o krivičnom postupku i člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije jasne i da ukazuju na mogućnost pokretanja posebnog postupka radi ispitivanja zakonitosti lišenja slobode, a ne podnošenja žalbe protiv prvostepenih rešenja o pritvoru;
- da je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž. II O.K. 65/07 od 12. aprila 2007. godine odbio žalbu branilaca i u obrazloženju rešenja naveo razloge o neosnovanosti podnetog zahteva, iako zahtev smatra nedozvoljenim;
- da je Vrhovni sud Srbije izneo stav, koji je za podnosioca ustavne žalbe potpuno neprihvatljiv, koji se sastoji u tome da iako je ukinuto rešenje o produženju pritvora, a novo nije doneto u narednih 5 dana, to ne znači da su prestali razlozi za pritvor, te da takvim stavom ukazuje da pritvor može biti određen ili produžen na osnovu apstraktne pretpostavke o postojanju razloga za pritvor, bez da je o tome doneo zakonito sudsko rešenje;
- da pritvor može da postoji samo na osnovu zakonito donetog rešenja u kome su navedeni razlozi zbog kojih je pritvor određen i produžen, te da bez sudske odluke nema zakonitog pritvora i da razlozi za pritvor mimo rešenja ne postoje, te da se na osnovu njih kao apstraktnog pojma neprihvatljivog za pravni poredak moderne države ni jedno lice ne može lišavati slobode;
- da je neustavnim postupanjem protivno pravima iz člana 27. stav 3. Ustava podnosilac ustavne žalbe uskraćen za proveru zakonitosti pritvora, čime je dalje postojanje pritvora nezakonito i neustavno.
Predloženo je da Ustavni sud odloži izvršenje pojedinačnih akata - rešenja o produženju pritvora i radnje sprovođenja trajanja pritvora, i da nakon sprovedenog postupka utvrdi da su navedenim aktima i radnjama povređena i uskraćena podnosiočeva ljudska prava, da poništi pojedinačne akte kojima su povrede izvršene i naredi puštanje na slobodu podnosioca ustavne žalbe.
3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.
Članom 27. Ustava zajemčeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.).
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Protiv podnosioca ustavne žalbe u toku je krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala, u predmetu K.P. 11/06, po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu-Odeljenje za suzbijanje organizovanog kriminala-Specijalno tužilaštvo Kt.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, krivično delo kršenje zakona od strane sudije iz člana 360. stav 1. Krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZ RS, tri krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.
Podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki.P. 14/08 od 15. aprila 2006. godine, koji mu se računa od 12. aprila 2006. godine kada je lišen slobode, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 2. i 5. Zakonika o krivičnom postupku. Pritvor mu je produžavan tokom trajanja istražnog postupka.
Nakon podizanja optužnice 11. oktobra 2006. godine, a pre njenog stupanja na pravnu snagu, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjima Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 249/06 od 11. oktobra 2006. godine i Kv.P. 273/06 od 10. novembra 2006. godine za trideset dana, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 1) 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž. II O.K. 124/06 od 29. novembra 2006. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.P.273/06 od 10. novembra 2006. godine.
Nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan rešenjima Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine - za najviše dva meseca i Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine - za najviše dva meseca. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž. II ok. 133/06 od 26. decembra 2006. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine, a rešenjem Kž.II O.K. 35/07 od 14. marta 2007. godine uvažio žalbe i po službenoj dužnosti ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, iz razloga što „se za sada ne mogu ispitati činjenični i pravni zaključci prvostepenog suda za zadržavanje okrivljenih u pritvoru po navedenim zakonskim osnovama, jer su dati razlozi nejasni, a što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11) Zakonika o krivičnom postupku.“ Spisi predmeta KP. 11/06 primljeni su u Okružnom sudu u Beogradu 16. marta 2007. godine, koji je 19. marta 2007. godine doneo novo rešenje Kv.P.85/07 kojim je ponovo produžen pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe za najviše dva meseca. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž.II O.K. 64/07 od 12. aprila 2007. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine.
Branioci podnosioca ustavne žalbe podneli su 19. marta 2007. godine vanpretresnom veću Okružnog suda u Beogradu zahtev za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode, na osnovu člana 5. stav 1. tačka 8) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da se utvrdi nezakonitost i naredi puštanje podnosioca na slobodu. U navedenom zahtevu naveli su da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 43/06 od 08. februara 2007. godine prudužen ppitvor podnosiocu za najviše dva meseca, na koje rešenje su branioci uložili žalbu, te je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž.II O.K. 35/07 od 14. marta 2007. godine uvažio žalbu i ukinuo prethodno rešenje, tako da je 14. marta 2007. godine prestao da postoji pravni osnov za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru. Od 14. marta 2007. do 19. marta 2007. godine podnosilac je bio lišen slobode bez pravnog osnova.
Okružni sud u Beogradu je odlučujući o podnetom zahtevu doneo rešenje Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine, kojim je odbacio kao nedozvoljen zahtev za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode podnosioca. U rešenju je citiran stav 1. tačka 8) i stav 3. odredbe člana 5. Zakonika o krivičnom postupku i navedeno je da: „Krivično veće nalazi da je smisao napred navedenih odredbi da se garantuje sudska kontrola lišenja slobode, a u situaciji kada je do lišenja slobode nekog lica došlo bez odluke suda, odnosno kada je do lišenja slobode došlo postupanjem ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova. Kako je iz spisa predmeta utvrđeno da je optuženom pritvor određen rešenjem istražnog sudije, a da je pritvor kasnije i produžavan odlukama suda, to je u situaciji kada se predmet nalazi u fazi glavnog pretresa, te kada je o produženju pritvora protiv optuženog odlučivano više puta odlukama suda, predmetni zahtev za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode u ovoj fazi postupka je nedozvoljen“.
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž.II O.K. 65/07 od 12. aprila 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu branilaca podnosioca izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine. U rešenju je, između ostalog, navedeno: „Prvostepeni sud je pravilno postupio kada je zahtev branilaca optuženog za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode odbacio kao nedozvoljen jer je tekstom pomenute odredbe predviđeno pravo lica lišenog slobode u fazi istrage da pokrene postupak u kome će nadležni istražni sudija ispitati zakonitost lišenja slobode“. Takođe je navedeno: „U situaciji kada se predmet nalazi u fazi glavnog pretresa, a optuženi se pritom nalazi u pritvoru po rešenju istražnog sudije, a pritvor je prema njemu kasnije i produžavan odlukama suda, to je predmetni zahtev za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode optuženog u ovoj fazi postupka nedozvoljen i da činjenica da je ukinuto rešenje o produženju pritvora ne znači da su prestali da postoje osnovi po kojima se optuženi do tada nalazio u pritvoru, s obzirom da rešenjem Vrhovnog suda nije prema optuženom ukinut pritvor, već samo rešenje o produženju pritvora i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, a da je nakon ukidanja tog rešenja doneto novo rešenje o produženju pritovora koje je, rešenjem Vrhovnog suda Srbije K.ž.II.O.K. 64/07 od 12. aprila 2007. godine potvrđeno“.
Podnosiocu ustavne žalbe je potom pritvor produžavan rešenjima Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 144/07 od 18. maja 2007. godine za najviše dva meseca, Kv.P. 205/07 od 18. jula 2007. godine za najviše dva meseca, Kv.P. 248/07 od 27. avgusta 2007. godine za najviše dva meseca, Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine za najviše dva meseca, Kv.P. 380/07 od 26. decembra 2007. godine za najviše dva meseca, Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine za najviše dva meseca, Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine za najviše dva meseca, Kv.P. 191/08 od 24. juna 2008. godine za najviše dva meseca i Kv.P. 228/08 od 16. jula 2008. godine za najviše dva meseca.
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž.II O.K. 146/08 od 30. jula 2008. godine prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuo pritvor.
5. Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list Savezne Republike Jugoslavije“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005 i 49/2007) propisano je: da lice lišeno slobode mora biti odmah obavešteno, na svom jeziku ili jeziku koji razume, o razlozima lišenja slobode i o svemu što mu se stavlja na teret, kao i o svojim pravima da pokrene postupak pred sudom radi ispitivanja zakonitosti lišenja slobode, a da lice koje je lišeno slobode bez odluke suda, mora biti odmah sprovedeno nadležnom istražnom sudiji i da lice lišeno slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će nadležni istražni sudija hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito (član 5. stav 1. tačka 8), st. 2. i 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u toku celog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).
Odredbama člana 142. stav 2. Zakonika propisano je da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti: ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godine i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).
Ostalim relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku propisano je: da se posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučije drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.);
6. Ustavni sud je, prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, ceneći navedene odredbe Ustava i Zakonika o krivičnom postupku, pošao od činjenice da je pravo na slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Ustavom je utvrđeno da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega se nameću dva merila zakonitosti lišenja slobode. Prvo, da lišenje slobode mora biti samo iz razloga predviđenim zakonom, i drugo, u skladu sa zakonom propisanim postupkom. O zakonitosti lišenja slobode odlučuje nadležni sud ili po žalbi lica lišenog slobode na rešenje o određivanju pritvora, odnosno rešenje o produženju pritvora, ili po predlogu lica lišenog slobode za ukidanje pritvora i dužan je da hitno odluči o zakonitosti tog rešenja i naredi hitno puštanje na slobodu ukoliko je lišenje slobode bilo nezakonito. Osnovni cilj ovakve ustavne odredbe je da se spreči samovoljno i nezakonito lišenje slobode nekog lica.
Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. Zakonika, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Pritvor se može odrediti i ukinuti samo rešenjem nadležnog suda, iz čega proizlazi da je odluka o određivanju pritvora konstitutivna, te da pritvor kao mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka traje sve do donošenja odluke suda o ukidanju pritvora. Dakle, prema zakonskim rešenjima, pritvor nastupa donošenjem rešenja o određivanju pritvora i prestaje donošenjem rešenja o ukidanju pritvora, dok se rešenjem o produženju pritvora kontroliše da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru.
Trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 146. stav 2. Zakonika, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti, i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, te ukoliko i dalje razlozi postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Posle stupanja optužnice na pravnu snagu, rok za ispitivanje razloga za pritvor je po isteku svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu. Iz navedenog proizlazi da ukoliko sud oceni da i dalje postoje razlozi za pritvor i s tim u vezi ne donese odluku o njegovom ukidanju, pritvor kao mera i dalje traje sve do donošenja odluke kojom se pritvor ukida.
Protiv rešenja o produženju pritvora dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja, o kojoj odlučuje viši sud. Prilikom odlučivanja o žalbi, viši sud je ovlašćen da, ukoliko utvrdi da rešenje o produženju pritvora ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, a dati razlozi su nejasni, svojim rešenjem ukine rešenje o produženju pritvora i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Donošenjem ovakvog rešenja od strane drugostepenog suda, ne znači da je pritvor ukinut, jer drugostepeni sud nije ni bio u mogućnosti da ispituje da li postoje zakonom propisani razlozi za dalje preduzimanje mere pritvora prema okrivljenom.
Ustavom je utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.). Ustavni sud je sledom navedenog, prilikom ocene navoda i donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je izneo mišljenje da: „Kada je nalog za lišenje slobode kasnije poništen od strane višeg suda to nije automatski retroaktivno uticalo na valjanost pritvora“ (videti, između ostalih, Bozano v. France, od 18. novembra 1986. godine, stav 55. i Douiyeb v. Holland, od 8. avgusta 1999. godine, st. 44. do 45.). Iz navedenog proizlazi da, u konkretnom slučaju, činjenica da je prvostepeno rešenje u navedenom kontekstu bilo ukinuto po žalbi, ne znači da je dalje trajanje pritvora bilo nezakonito, jer vremensko trajanje pritvora od stupanja optužnice na pravnu snagu do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupka nije ograničeno, a nadležni sud je osnovanost pritvora kontrolisao u Zakonikom propisanom roku od dva meseca koji se računa od pravnosnažnosti poslednjeg rešenja o produženju pritvora.
Redovni sudovi su odnedavno uveli praksu da u izreci rešenja o produženju pritvora navode da se „pritvor produžava za dva meseca“ ili „da po ovom rešenju pritvor može trajati najduže dva meseca“. Međutim, ovakva praksa sudova je pogrešna jer je rok od dva meseca rok u kome je sud po službenoj dužnosti u obavezi da kontroliše pritvor, i to od dana pravnosnažnosti poslednjeg rešenja koje je doneto o pritvoru, a ne i rok maksimalnog trajanja pritvora. Sud koji je ovlašćen da produži pritvor, može ga produžavati u granicama određenim Zakonikom, u konkretnom slučaju do završetka glavnog pretresa. Pritvor se rešenjem ne produžava na unapred tačno određeno vreme, već samo označavanjem maksimalnog mogućeg trajanja u skladu sa zakonskim rokovima, jer se potreba trajanja pritvora ne zna nikad unapred.
7. Polazeći od svega navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Kv.P. 88/07 od 21. marta 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje za postupanje u predmetima sa elementima organizovanog kriminala Kž.II.O.K. 65/07 od 12. aprila 2007. godine, Ustavni sud je najpre imao u vidu da se citirana odredba člana 5. Zakonika o krivičnom postupku nalazi u prvom delu Zakonika, u glavi jedan, u kojoj su propisana osnovna načela krivičnog postupka. Ova odredba propisuje prava lica koje je prvi put lišeno slobode. Ispitivanje zakonitosti lišenja slobode, u kontekstu navedene odredbe Zakonika, odnosi se isključivo na prava lica koja su uhapšena odnosno lišena slobode od strane organa unutrašnjih poslova. Ispitivanje zakonitosti lišenja slobode u fazi glavnog pretresa odvija se kroz odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora i kroz odlučivanje po predlogu za ukidanje pritvora od strane okrivljenog i njegovog branioca, kao i po službenoj dužnosti od strane nadležnog suda, a ne kroz podnošenje i odlučivanje o zahtevu za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode u smislu navedenog člana Zakonika o krivičnom postupku. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja Okružnog i Vrhovnog suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su sudovi postupili u skladu sa Zakonikom kada su zauzeli stav da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za ispitivanje zakonitosti lišenja slobode u smislu odredbe člana 5. stav 1. tačka 8) ZKP nedozvoljen. Imajući u vidu navedeno, kao i da je podnosilac ustavne žalbe izjavljivao žalbe na rešenja o produženju pritvora o kojima je nadležni sud odlučivao, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na slobodu i bezbednost zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava.
8. Iz navoda ustavne žalbe kojima se osporavaju radnje državnih organa koje se sastoje u nezakonitom zadržavanju u pritvoru bez pravnog osnova i bez mogućnosti da se nakon nezakonitog postupanja ispita zakonitost lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe, proizlazi da se navedene radnje osporavaju kao posledica osporenih pojedinačnih akata. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo, to ni osporenim radnjama nije došlo do povrede ili uskraćivanja prava na slobodu i bezbednost zajemčenog odredbom člana 27. stav 3. Ustava.
9. Stoga je Ustavni sud, na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodno nezakonitog pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti