Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana. Postupak, pokrenut 1994. godine, nije bio okončan ni nakon skoro 14 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Leposave Jovanović iz Novog Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Leposave Jovanović i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 1. 329/2006 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluka će se objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

O b r a z l o ž e nj e

1. Leposava Jovanović iz Novog Beograda je 13. marta 2008. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 1. 329/2006.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je Viša medicinska škola u Zemunu neosnovano odbila njen zahtev za otkup stana. Dalje, navodi: da je u svojstvu stalno zaposlene u Višoj medicinskoj školi 1990. godine dobila stan na trajno korišćenje, na adresi sadašnjeg stanovanja; da je zahtev za otkup stana podnela Višoj medicinskoj školi, kao vlasniku; da je škola odbila njen zahtev, sa obrazloženjem da nije u mogućnosti da završi finansijsku konstrukciju stana prema Fondu solidarnosti od koga je stan dobijen; da se povodom toga obratila nadležnom ministarstvu i od istog dobila odgovor da nije od uticaja na otkup stana činjenica da preduzeće nije do kraja izmirilo svoje obaveze po osnovu uplate sredstava iz kojih je finansirana izgradnja predmetnog stana; da škola nije uvažila takvo mišljenje, te da je, nakon toga, 26. maja 1994. godine pokrenula vanparnični postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, sa predlogom da sud donese rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana. Postupak pred nadležnim sudom do dana podnošenja ustavne žalbe nije okončan.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je dopisom od 7. oktobra 2009. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08 i 27/08), od Četvrtog opštinskog suda u Beogradu zahtevao da dostavi na uvid spise predmeta R. 1. 329/2006. Traženi predmet dostavljen je Ustavnom sudu 26. oktobra 2009. godine.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 1. 329/2006 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, Leposava Jovanović iz Novog Beograda, kao predlagač je 6. maja 1994. godine vanparničnom odeljenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu podnela predlog da sud donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana. Kao protivnika predlagača je označila Višu medicinsku školu u Zemunu.

Sadržina predloga je bila da sud donese rešenje u kome će izrekom – dozvoliti Leposavi Jovanović iz N. Beograda, ul. Dr Ivana Ribara br. 84/08 da na osnovu tog rešenja, koje zamenjuje ugovor o otkupu stana u smislu Zakona o stanovanju, po zahtevu za otkup br. 2237 od 17. septembra 1992. godine, otkupi stan u Novom Beogradu, ul. Dr Ivana Ribara br. 84 na 4. spratu, po strukturi dvosoban, površine 59 metara kvadratnih, od vlasnika - Više medicinske škole iz Zemuna, ul. Cara Dušana br. 254 i to u celosti, odjedanput, a nakon izvršenog obračuna cene uplatom na žiro račun vlasnika.

Postupajući po predlogu, nakon održanih ročišta za javnu raspravu (2. septembra, 18. novembra, 16. decembra 1994. godine i 2. februara 1995. godine), Četvrti opštinski sud u Beogradu je 2. februara 1995. godine doneo rešenje P. 1. 256/94 kojim je uputio predlagača da u roku od 15 dana pokrene parnični postupak radi utvrđenja ko je vlasnik predmetnog stana.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je izjavila predlagač, ovde podnositeljka ustavne žalbe. Rešavajući o toj žalbi, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9713/95 od 29. septembra 1995. godine ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 1. 256/94 od 2. februara 1995. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da zaključak prvostepenog suda da je sporno vlasništvo na predmetnom stanu ne proizlazi iz dokaza koji se nalaze u spisima predmeta, te nije bilo mesta za upućivanje na parnični postupak; da se odredbom člana 12. aneksa ugovora od 15. jula 1991. godine, na koju se pozvao prvostepeni sud u obrazloženju pobijanog rešenja zaključujući da je sporno pitanje vlasništva, ne dovodi u pitanje vlasništvo protivnika predlagača na predmetnom stanu, već samo posledice eventualnog otuđenja stana pre isteka određenog vremenskog perioda, što ne utiče na pravo i ovlašćenje predlagača na otkup stana; da navedena odredba može biti od značaja samo za odnose koji mogu nastati između Društvenog fonda za finansiranje izgradnje stanova solidarnosti i protivnika predlagača u slučaju da nastupi situacija predviđena odredbom člana 12. aneksa ugovora od 15. jula 1991. godine; da je prvostepeni sud u ponovnom postupku dužan da oceni osnovanost predloga za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana i da o tome meritorno odluči.

U daljem postupku, na ročištu od 12. februara 1996. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu je naložio da se sprovede veštačenje od strane Gradskog zavoda za veštačenje. Posle dostavljanja nalaza veštaka i izjašnjenja stranaka na ovaj nalaz, predlagač Leposava Jovanović je 14. marta 1997. godine precizirala predlog.

Protivnik predlagača se izjasnio o preciziranom predlogu, nakon čega je 2. aprila 1997. godine Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje R. 1. 638/95 kojim je delimično usvojio predlog i utvrdio da je predlagač Leposava Jovanović podnela pismeni zahtev za otkup stana protivniku predlagača, da protivnik predlagača nije zaključio ugovor o otkupu stana u roku od 30 dana od dana podnetog zahteva i da nije bilo smetnji da predlagač otkupi predmetni stan, dok je u preostalom delu predlog odbio, kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja predlagač je 23. juna 1997. godine izjavila žalbu. Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o podnetoj žalbi, 19. novembra 1997. godine rešenjem Gž. 9340/97 ukinuo osporeno rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je nejasno zašto prvostepeni sud, u situaciji kada je našao da predlagač ima pravo na otkup stana, nije u celini odlučio o predlogu i to iz razloga što ne prihvata metodologiju obračuna cene, obzirom da je to pitanje zakonom regulisano i da se otkupna cena utvrđuje putem veštačenja u zakonom propisanom postupku, te da prvostepeni sud u ponovnom postupku treba da utvrdi otkupnu cenu stana.

Postupajući prema datom nalogu, Četvrti opštinski sud u Beogradu je na ročištu od 24. februara 1998. godine naložio da se spisi predmeta dostave Gradskom zavodu za veštačenje.

Dopisom od 24. februara 1998. godine protivnik predlagača, Viša medicinska škola u Zemunu je obavestila Četvrti opštinski sud u Beogradu da je njen zakonski zastupnik Republičko javno pravobranilaštvo, te da se sva pismena ubuduće dostavljaju Republičkom javnom pravobranilaštvu. Gradski zavod za veštačenje je 27. marta 1998. godine dostavio nalaz veštačenja. Dopisom od 21. maja 1998. godine Republičko javno pravobranilaštvo je tražilo od suda da im se dostavi predlog predlagača i on je dostavljen 5. juna 1998. godine.

Posle dva odložena ročišta (8. maja i 12. juna 1998. godine), Četvrti opštinski sud je 8. septembra 1998. godine doneo rešenje R. 1. 483/97, kojim je predlog usvojio i utvrdio otkupnu cenu stana.

Protiv tog rešenja, žalbu je 8. oktobra 1998. godine izjavilo Republičko javno pravobranilaštvo, kao zastupnik protivnika predlagača.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi, 14. septembra 1999. godine doneo rešenje Gž. 4739/99 kojim je ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 1. 483/97 od 8. septembra 1998. godine i predmet vratio istom sudu na dalje postupanje. U obrazloženju rešenja Okružni sud je dao uputstvo prvostepenom sudu da u ponovnom postupku utvrdi ko je vlasnik spornog stana - da li je vlasnik istog Viša medicinska škola ili Republika Srbija, te s tim u vezi da oceni da li je protivnik predlagača pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari.

Posle dva odložena ročišta (26. januara i 22. februara 2000. godine), sud je na ročištu od 22. marta 2000. godine, pošto je utvrdio da nisu prisutne vanparnične stranke, doneo rešenje R. 1. 260/99 da se predlog smatra povučenim. Punomoćnik predlagača je 29. marta 2000. godine sudu podneo zahtev za povraćaj u pređašnje stanje, koji je Četvrti opštinski sud na ročištu od 18. maja 2000. godine uvažio i ukinuo svoje rešenje R. 1. 260/99 od 22. marta 2000. godine.

Posle dostavljanja nalaza Gradskog zavoda za veštačenje, Četvrti opštinski sud u Beogradu je na ročištu od 20. oktobra 2000. godine zaključio raspravu i doneo rešenje R. 1. 270/2000 kojim je predlog usvojio.

Protiv tog rešenja Republičko javno pravobranilaštvo, kao zastupnik protivnika predlagača, je 9. februara 2001. godine izjavilo žalbu.

Rešavajući o podnetoj žalbi, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4225/2001 od 30. maja 2001. godine naložio da se spisi predmeta vrate Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na dopunu postupka, jer je utvrdio da rešenje R. 1. 270/2000 od 20. oktobra 2000. godine nije uručeno direktoru protivnika predlagača - Više medicinske škole iz Zemuna, već Republičkom javnom pravobranilaštvu koje nema punomoćje, a nema ni položaj zakonskog zastupnika protivnika predlagača.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisima od 12. juna, 8. oktobra i 25. decembra 2001. godine i 1. jula 2002. godine, koji su uredno primljeni, nalagao Republičkom javnom pravobranilaštvu da dostavi punomoćje za zastupanje.

Punomoćje kojim je Viša medicinska škola ovlastila Republičko javno pravobranilaštvo da je zastupa pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu koji se vodi pod brojem P. 1. 270/2000 je 4. oktobra 2002. godine dostavljeno sudu.

Rešavajući u daljem postupku, Okružni sud u Beogradu je 25. decembra 2002. godine doneo rešenje Gž. 10851/2002 kojim je ukinuo osporeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 270/2000 od 20. oktobra 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu. U obrazloženju rešenja je navedeno da prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio ko je vlasnik predmetnog stana, te da je predlagač kao protivnika morala obuhvatiti i Vladu Republike Srbije, obzirom da je za otkup stana potrebna i njena saglasnost.

Podneskom od 15. aprila 2003. godine predlagač je postupila po nalogu Okružnog suda i kao protivnika predlagača označila i Republiku Srbiju, čiji je zastupnik Republičko javno pravobranilštvo. U daljem postupku, na ročištu od 22. februara 2004. godine, sud je zaključio raspravu i doneo rešenje R. 1. 34/2003 kojim je predlog usvojio.

Žalbu protiv navedenog rešenja su izjavili Viša medicinska škola u Zemunu i Republičko javno pravobranilaštvo.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14909/05 od 2. marta 2006. godine predmet vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni sud očiglednom omaškom prilikom izrade pismenog otpravka, u uvodu pobijanog rešenja označio da je isto doneto na glavnoj raspravi održanoj 24. februara 2004. godine, rasprava je zaključena 22. februara 2005. godine, a osim toga, da u pobijanom rešenju nedostaje odluka u odnosu na Republiku Srbiju kao protivnika predlagača.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. juna 2006. godine rešenjem R. 1. 34/2003 od 29. juna 2006. godine, u smislu istaknutih primedbi, ispravio rešenje R. 1. 34/2003 od 22. februara 2004. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14960/06 od 2. novembra 2006. godine ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R 1. 34/2003 od 24. februara 2004. godine, ispravljeno rešenjem istog suda R 1. 34/2003 od 29. juna 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da je pobijano rešenje zasnovano na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, jer je izreka rešenja nejasna i suprotna datom obrazloženju, zbog čega se ni pravilnost primene materijalnog prava ne može ispitati; da je u prvom stavu izreke pobijanog rešenja utvrđeno da je ugovor o otkupu predmetnog stana zaključen u odnosu na oba protivnika predlagača, Višu medicinsku školu i Republiku Srbiju, a u stavu drugom i trećem izreke nije označeno koji protivnik predlagača je u obavezi da primi otkupnu cenu, kao i da podnese zahtev za uknjižbu; da je prvostepeni sud dužan da u ponovnom postupku otkloni propuste na koje mu je ukazano ovim rešenjem, što podrazumeva obavezu suda da, ceneći sve dokaze u spisima, o osnovanosti predloga odluči u odnosu na oba protivnika predlagača; da se, zbog proteka vremena, izvrši dopunsko veštačenje revalorizacijom utvrđene otkupne cene na dan presuđenja, pa da se potom ponovo odluči o podnetom predlogu.

Tokom daljeg postupka, obavljeno je novo veštačenje od strane Gradskog zavoda za veštačenje, ročišta su zakazivana u intervalima do dva meseca, ali su uglavnom odlagana, jer su vanparnične stranke obaveštavale sud da su u toku pregovori o mirnom rešenju. Na ročištu od 6. maja 2008. godine, punomoćnik predlagača je izjavio da povlači predlog u odnosu na protivnika predlagača drugog reda – Republiku Srbiju.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 6. maja 2008. godine doneo rešenje R. 1. 329/2006 kojim je konstatovao da je predlog predlagača u odnosu na protivnika predlagača drugog reda – Republiku Srbiju povučen.

Protiv navedenog rešenja, punomoćnik predlagača prvog reda je izjavio žalbu, koju je Okružni sud u Beogradu odbacio rešenjem Gž. 2875/09 od 16. jula 2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da, po nalaženju Okružnog suda, Viša medicinska škola u Zemunu kao protivnik predlagača nije ovlašćena za podnošenje ovakve žalbe, zbog čega je ista odbačena.

U spisima predmeta nema dokaza o urednoj dostavi poslednjeg navedenog rešenja vanparničnim strankama.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda podnositeljke ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o stanovanju (“Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05), kojima je propisano: da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom, kao i da ako nosilac prava raspolaganja odbije zahtev za otkup toga stana ili ne zaključi ugovor o otkupu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, lice iz st. 1. i 2. ovog člana može da podnese predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu (član 16. st. 1. i 4.); da je nosilac prava raspolaganja dužan da nosiocu stanarskog prava omogući zaključenje ugovora o otkupu stana u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za otkup i da je u slučaju zahteva za otkup stana koji su podneti do dana stupanja na snagu ovog zakona, nosilac prava raspolaganja dužan da nosiocu stanarskog prava omogući zaključenje ugovora o otkupu stana u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 18a st. 1. i 2.); da ako nosilac stanarskog prava, koji je to pravo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, ne zaključi ugovor o otkupu stana do 31. decembra 1995. godine, nastavlja da koristi stan kao zakupac stana na neodređeno vreme (u daljem tekstu: zakupac društvenog stana), kao i da zakupac društvenog stana iz stava 1. ovog člana može taj stan da otkupi po odredbama ovog zakona (član 31. st. 1 i 2.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom vanparničnom postupku pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu R. 1. 329/2006 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembara 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 6. maja 1994. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula vanparnični postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu.

Ustavni sud je konstatovao da je predmetni vanparničani postupak od dana pokretanja do podnošenja ustavne žalbe trajao gotovo 14 godina i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje vanparničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan postupak. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je podnela predlog da sud u vanparničnom postupku donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana. U odnosu na postavljeni predlog, sud je trebalo da utvrdi da li su ispunjeni uslovi propisani Zakonom o stanovanju da donese predloženo rešenje i da pri tome utvrdi otkupnu cenu stana.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u vanparničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da su u predmetnom postupku postupali Četvrti opštinski i Okružni sud u Beogradu i da je odgovornost za dugo trajanje postupka podeljena između ova dva suda. Naime, odgovornost prvostepenog suda se ogleda u činjenici da je taj sud pogrešno uputio predlagača na parnični postupak donošenjem rešenja R. 1. 256/94 od 2. februara 1995. godine, te što je posle više od dve godine, rešenjem R. 1. 638/95 od 2. aprila 1997. godine propustio da u potpunosti odluči o predlogu predlagača.

Okružni sud u Beogradu je najznačajnije doprineo dužini trajanja predmetnog vanparničnog postupka tako što je tokom postupka, donošenjem rešenja Gž. 4739/99 od 14. septembra 1999. godine, izmenio prethodni pravni stav. Navedenim rešenjem, drugostepeni sud, u izmenjenom sastavu sudskog veća, ukinuo je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 1. 483/97 od 8. septembra 1998. godine i u obrazloženju rešenja naveo da u ponovnom postupku prvostepeni sud treba da utvrdi ko je vlasnik stana u otkupu, a naime da li je vlasnik istog Viša medicinska škola u Zemunu ili Republika Srbija. Okružni sud je pre toga, rešenjem Gž. 9713/95 od 29. septembra 1995. godine, već utvrdio da iz spisa predmeta proizlazi da nije sporno vlasništvo prvobitnog protivnika predlagača na predmetnom stanu, što se u daljem toku postupka i potvrdilo kao tačno.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, potvrđuje da je u konkretnom slučaju neopravdano dugo trajanje vanparničnog postupka posledica neefikasnog postupanja i Četvrtog opštinskog i Okružnog suda u Beogradu. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže istance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ona svojim postupcima nije doprinela neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Podnositeljka ustavne žalbe je prisustvovala svim zakazanim ročištima za raspravu, osim u jednom slučaju, kada je Četvrti opštinski sud 22. marta 2000. godine doneo rešenje R. 1. 260/99 da se predlog smatra povučenim. Predlagač je naknadno, već 29. marta 2000. godine, u zahtevu za povraćaj u pređašnje stanje opravdala svoj izostanak, što je prvostepeni sud uvažio na ročištu od 18. maja 2000. godine, tako da iz ovog razloga nije došlo do značajnog produženja trajanja postupka. Nekoliko ročišta za glavnu raspravu (od 24. oktobra, 2. novembra i 30. novembra 2007. godine) odloženo je na zajednički predlog stranaka, zbog pokušaja mirnog okončanja postupka, ali se po oceni Suda, ni to ne može oceniti kao okolnost na strani podnositeljke ustavne žalbe koja je značajnije doprinela dužini predmetnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je blagovremeno rešavanje konkretnog vanparničnog postupka od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe. Postupak se vodi kako bi nadležan sud u vanparničnom postupku doneo rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana u kojem podnositeljka ustavne žalbe stanuje sa svojom porodicom, suprugom i dvoje dece. Ovakvi predmeti, po oceni Suda, zahtevaju efikasno vođenje vanparničnog postupka, jer pitanje prava svojine na stanu ima i svoj nesumnjiv materijalni značaj za predlagača.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 1. 329/2006 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije zahtevala naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se njeno pravično zadovoljenje zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije”, kao i da se naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se vanparnični postupak okončao u najkraćem roku.

8. Shodno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti