Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Sud odbacuje deo žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje i zahtev za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavice Ilić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavice Ilić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 43325/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavica Ilić iz Beograda je 24. januara 2011 . godine , preko punomoćnika Vukašina B. Grčića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4867/10 od 12. oktobra 2010. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4325/03 od 27. maja 2008. godine, zbog povrede prava iz pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok postupka koji je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula tužbom protiv HK „Komgrap“ d.d. (sada a.d.) iz Beograda, a koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu; navodi se da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu odbijena žalba podnositeljke i potvrđena osporena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, kojom je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke da se tuženi obaveže da tužilji na ime naknade štete zbog docnje u izvršenju ugovora isplati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom; da su „izneti razlozi iz presude Apelacionog suda međusobno protivrečni, suprotni sadržini izjava i isprava u spisu, nedostaju razlozi o odlučnim činjenicama, iskrivljavanjem sadržine zahteva tužilje, što predstavlja grubu povredu člana 361. st. 1. i 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku i neskrivenu pristrasnost u korist tuženog“; da je time tužilji povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava; da je u ovom postupku povređeno i pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku zajemčeno navedenim članom Ustava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnog prava podnositeljke i poništi osporene presude. Dopunom ustavne žalbe primljenom u Ustavnom sudu 10. avgusta 2011. godine predloženo je da Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da podnositeljki isplati naknadu nematerijalne štete od 100.000 dinara, troškove parničnog postupka od 650.000 dinara i troškove sastava ustavne žalbe od 62.500 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4325/03, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnositeljka ustavne žalbe je 16. februara 1997. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv tuženog HK „Komgrap“ d.d. (kasnije a.d.) iz Beograda radi izvršenja ugovora.

Prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 2518/98, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo 25. maja 1998. godine i njome usvojio tužbeni zahtev tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe i obavezao tuženog da tužilji preda dvosoban stan u naselju Medaković III po predugovoru broj 14 od 3. februara 1997. godine, da na ime razlike u vrednosti između stana u naselju Medaković III i stana na Bežanijskoj kosi koji je tuženi trebalo da preda po osnovu ugovora broj 23 od 20. januara 1992. godine plati iznos od 91.000 dinara sa pripadajućom kamatom bliže opredeljenom u izreci presude i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 22. septembra 1998. godine, a Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10498/98 od 22. decembra 1998. godine usvojio žalbu, ukinuo ožalbenu presudu P. 2518/98 od 25. maja 1998. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da u sprovedenom postupku činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, zbog čega se ne može ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava.

Nakon sprovedenog ponovnog postupka, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 1757/99 od 13. septembra 2000. godine, kojom je ponovo usvojio tužbeni zahtev, s tim što je tužilja precizirala tužbeni zahtev u pogledu visine iznosa koji potražuje na ime razlike u vrdnosti stanova.

Rešavajući o žalbi tuženog od 15. decembra 2000. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2029/01 od 21. juna 2001. godine ukinuo ožalbenu presudu P. 1757/99 od 13. septembra 2000. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je našao da je ožalbena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, jer je izreka presude nerazumljiva – protivreči sama sebi i razlozima presude, odnosno dokazima izvedenim radi utvrđenja odlučnih činjenica, činjenično stanje na kome je zasnovana nije potpuno i pravilno utvrđeno, a ni zauzeti pravni stav se, s obzirom na nedostatke u pogledu činjeničnog osnova presude, ne može smatrati adekvatnim za ovu pravnu situaciju.

Trećom prvostepenom presudom u ovom sporu P. 4052/01 od 9. maja 2002. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da zbog docnje u izvršenju ugovora broj 23 od 20. januara 1992. godine plati tužilji iznos od 2.923.646,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. januara 2002. godine do isplate (stav prvi izreke), konstatovano da je tužilac povukao tužbu u delu kojim je tražio predaju stana na Bežanijskoj kosi iz navedenog ugovora (stav drugi izreke), odbio prigovor kompenzacije tuženog (stav treći) i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove (stav četvrti izreke).

Rešavajući o žalbi tužilje protiv ove presude, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13118/02 od 26. juna 2003. godine ukinuo ožalbenu presudu P. 4052/01 od 9. maja 2002. godine u st. 1. i 4. izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Okružni sud u Beogradu je našao da je prvostepeni sud učinio bitne povrede odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da, pored ostalog, u ponovnom postupku nije izveo sve parnične radnje i raspravio sva sporna pitanja na koja je ukazao Okružni sud svojim rešenjem Gž. 2029/01 od 21. juna 2001. godine, a zbog bitnih povreda postupka je došlo do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Nakon toga, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo međupresudu P. 4325/03 od 17. decembra 2004. godine, kojom je utvrdio da je osnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da zbog docnje u izvršenju ugovora broj 23 od 20. januara 1992. godine plati naknadu štete sa kamatom.

Žalbu protiv ove međupresude tuženi je izjavio 4. avgusta 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4597/06 od 13. septembra 2006. godine ukinuo međupresudu P. 4325/03 od 17. decembra 2004. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je našao da je presuda zasnovana na apsolutno bitnoj povredi odredaba parničnog postupka, budući da ista ima takvih nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama.

Nakon sprovedenog ponovnog postupka, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo osporenu presudu P. 4325/03 od 25. maja 2008. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete zbog docnje u izvršenju ugovora broj 23 od 20. januara 1992. godine isplati iznos od 1.905.517,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. maja 2007. godine (stav prvi izreke) i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove (stav drugi izreke).

U provedenom parničnom postupku je utvrđeno sledeće činjenično stanje: da su tužilja i tuženi zaključili ugovor broj 23 od 20. januara 1992. godine o kupoprodaji jednosobnog stana u izgradnji u naselju Bežanijska kosa, kojim se tuženi obavezao da izgradi stan do kraja 1992. godine; da je tužilja uplatila ugovorenu fiksnu cenu stana u celini u skladu sa ugovorom 4. februara 1992. godine; da tuženi nije ispunio svoju obavezu izgradnje i predaje stana; da su tužilja i tuženi zaključili predugovor broj 14 od 3. februara 1997. godine o kupoprodaji dvosobnog stana u naselju Medaković III, ali da tužena nije u predviđenom roku, niti kasnije uplatila kupoprodajnu cenu predviđenu ugovorom; da su na osnovu odluke tuženog tužilji 6. avgusta 1998. godine predati ključevi predmetnog stana u naselju Medaković III „na čuvanje od dana predaje ključeva do okončanja spora koji se vodi po njenoj tužbi“; da su tužilja i tuženi zaključili sporazum o razmeni nekretnina od 13. septembra 2001. godine, kojim je konstatovano napred izneto, kao i da su strane potpisnice saglasne da se izvrši razmena nekretnine na taj način što tužilja prihvata kao predmet izvršenja ugovora broj 23 od 20. januara 1992. godine predmetni stan u naselju Medaković III, a stan u naselju Bežanijska kosa stavlja na slobodno raspolaganje tuženom; da s obzirom na to da stan u naselju Medaković III ima veću površinu pitanje plaćanja razlike u površini će biti regulisano naknadnim sporazumom; da prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka S. L. od 21. maja 2007. godine mesečni iznos tržišne zakupnine za predmetni stan konvertovan u dinare za period od 1. januara 1993. godine pa do 6. avgusta 1998. godine sa kamatom iznosi 1.905.517,78 dinara; da je ovo veštačenje sud odredio na zahtev tužilje koja je preko svoga punomoćnika istakla da je to način da se utvrdi visina naknade štete koju je ona imala zbog docnje u izvršenju ugovora broj 23 od 20. januara 1992. godine. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je ceneći izvedene dokaze utvrđeno da je tužbeni zahtev neosnovan; da sud smatra da bi tužilja imala pravo na naknadu štete u visini mesečnog iznosa tržišne zakupnine za predmetni stan konvertovan u dinare za period od 1. januara 1993. godine do 6. avgusta 1998. godine da je u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku dostavila dokaze da je u spornom periodu od 1. januara 1993. godine pa do 6. avgusta 1998. godine bila podstanar i da je plaćala zakupninu za takav ili sličan stan, o čemu ona nije dostavila nikakav dokaz; da s obzirom da to da tužilja nije sudu dostavila dokaze u skladu sa citiranim članovima zakona, i na taj način se izjasnila o tome konkretno koju štetu je pretrpela, sud je stao na stanovište da tužilja nije te činjenice dokazala, jer sud nije mogao da utvrdi tu štetu u skladu sa nalogom iz rešenja Okružnog sud u Beogradu, pa je stoga i doneta odluka kojom je zahtev za naknadu materijalne štete zbog docnje u izvršenju predmetnog ugovora odbijen kao neosnovan; da se, imajući u vidu ovakav stav suda o osnovanosti zahteva, sud nije posebno izjašnjavao o nalazu i mišljenju sudskog veštaka S. L. preko koga je tužilja odredila i visinu svog zahteva za naknadu štete, smatrajući da je to suvišno i bez uticaja na drugačiju odluku suda.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedene presude 26. juna 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4867/10 od 12. oktobra 2010. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4325/03 od 27. maja 2008. godine u prvom stavu izreke i preinačio rešenje o troškovima u drugom stavu izreke, tako što je obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 55.600 dinara.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je u rešenju Okružnog suda u Beogradu Gž. 4597/06 od 13. septembra 2006. godine jasno, detaljno i pravilno obrazloženo da tužilja s obzirom na detaljno iznete okolnosti slučaja ima pravo da traži od tuženog naknadu štete za period od 4. februara 1992. godine do 6. avgusta 1998. godine, kada se uselila u stan u naselju Medaković III u smislu člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ali da tužilja ima obavezu da dokaže postojanje štete i njenu visinu; analizira se tužbeni zahtev tužilje iznet u podnesku od 28. novembra 2006. godine (greškom navedeno 1996. godine) i podnesku od 29. maja 2007. godine i zaključuje da do zaključenja glavne rasprave tužilja nije ni pokušala da dokaže da je pretrpela štetu bilo zbog toga što je bila onemogućena da izdaje ugovoreni i plaćeni stan, bilo zbog toga što je ona u periodu docnje sa porodicom plaćala zakupninu; navodi da je teret dokazivanja bio na tužilji, koja se dokazivanjem postojanja štete i njene visine nije uopšte bavila, pa kod ovakvog stanja stvari prvostepeni sud drugu mogućnost objektivno nije imao nego da tužbeni zahtev koji nije dokazan, kao neosnovan odbije; da je za ovakav zaključak prvostepeni sud dao dovoljno razloga, koji se navodima žalbe ne dovode u sumnju; da činjenica što je veštak izvršio obračun moguće štete tužilje, ne znači automatski i da je zahtev za naknadu štete kada postojanje štete nije dokazano trebalo usvojiti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povred i prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 16. februara 1997. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 12. oktobra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja osporenog parničnog postupka podnošenjem tužbe do njegovog okončanja proteklo 13 godina i osam meseci i našao je da ovakvo trajanje parničnog postupka očigledno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom postupku nisu zahtevala sprovođenje složenijeg dokaznog postupka i nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva koji se odnosio na ispunjenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, na strani podnositeljke morao postojati interes za efikasno odvijanje parničnog postupka i donošenje pravosnažne odluke o tužbi, kao i da je podnositeljka samo u maloj meri doprinela dužem trajanju postupka, imajući u vidu da je nekoliko ročišta odloženo iz razloga na strani tužilje.

Ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao nadležni prvostepeni sud, pre svega, svojim nedelotvornim postupanjem. Naime, u toku predmetnog postupka prvostepena presuda je u postupku po žalbi ukidana četiri puta iz svih žalbenih razloga predviđenih Zakonom o parničnom postupku, uključujući i propust prvostepenog suda da izvede sve parnične radnje i raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud svojim rešenjem, kao što je navedeno u obrazloženju rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 13118/02 od 26. juna 2003. godine. U vezi sa ovim, Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine br. 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije br. 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine) .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4235/03, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4867/10 od 12. oktobra 2010. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4325/03 od 27. maja 2008. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje pr evashodno zasniva na navodima kojima se iznosi subjektivni stav podnositeljke o tome kako je nadležni sud u konkretnom slučaju trebalo da ceni izvedene dokaze i primeni materijalno pravo i izražava nezadovoljstvo osporenim presudama. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku , a takvo obrazlože nje Ustavni sud ne smatra arbitrernim ili proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnositeljke, već se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda .

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen. Naime, prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može podneti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, a prema članu 85. stav 1. istog zakona, ustavna žalba mora da sadrži opredeljen zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, uz isticanje visine i osnova naknade materijalne ili nematerijalne štete kada se naknada zahteva. Članom 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11) je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Kako je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava podnositeljke stavljen u podnesku primljenom u Ustavnom sudu 11. avgusta 2011. godine, a pravnosnažna presuda kojom je osporeni postupak okončan dostavljena punomoćniku podnositeljke 30. decembra 2010. godine, to je navedeni zahtev očigledno neblagovremen. Stoga je Ustavni sud, saglasno navedenim odredbama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2). Zakona, odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao u tački 2. izreke.

8. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove . S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata . Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević