Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i jednako suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo i odstupio od sopstvene prakse u identičnim sporovima, čime je podnosioca doveo u neravnopravan položaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-314/2012
13.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radeta Bogunovića iz Bečeja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radeta Bogunovića i utvrđuje se da su presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10355/2010 od 23. novembra 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9745/2010 od 15. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rade Bogunović iz Bečeja je 14. januara 2012. godine, preko punomoćnika, advokata Ane Jakab iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10355/2010 od 23. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti i da je prvostepeni sud doneo presudu kojom je usvojio njegov tužbeni zahtev; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužene, doneo osporenu presudu kojom je usvojio žalbu i pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosioca; da su predmet tužbenog zahteva podnosioca bila potraživanja po Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca i da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko – invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, te da je, u tom kontekstu, navedenim aktima izvršen prenov i da sporna potraživanja nisu zastarela; da su drugostepeni sudovi, postupajući po žalbama u predmetima sa istim činjeničnim i pravnim situacijama, zauzimali različite pravne stavove u pogledu prirode potraživanja tužilaca, tako što su najpre nalazili da je u pitanju potraživanje po osnovu neosnovanog obogaćenja ili zahtev za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze (pravno shvatanje Apelacionog suda u Novom Sadu od 23. juna 2010. godine), za koja važi opšti rok zastarelosti od 10 godina, a da je potom Apelacioni sud u Novom Sadu, u konkretnom slučaju, ocenio da potraživanje podnosioca predstavlja povremeno potraživanje za koje važi rok zastarelosti od tri godine prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, jer je drugostepeni sud presudio “na dijametralno suprotan način u odnosu na hiljade do sada presuđenih predmeta“; da je posebno zabrinjavajuće saopštenje Apelacionog suda u Novom Sadu prema kome je do promene pravnog shvatanja došlo nakon kontrole ovog suda od strane Vrhovnog kasacionog suda i da podnosilac ustavne žalbe smatra da je u ovoj parnici povređeno njegovo pravo na nepristrasno suđenje kao element prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava; da je drugostepeni parnični postupak nerazumno dugo trajao, imajući u vidu da je ova parnica jednostavna i tipska, te da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i da “naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da donese novu presudu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Rade Bogunović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. februara 2010. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti za period 1. februar 2000. – 31. mart 2006. godine.

Prvostepeni sud je 15. septembra 2010. godine doneo presudu P. 9745/2010, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da isplati razliku između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti u navedenom periodu u iznosu od 294.890,00 dinara, te da na ime zakonske zatezne kamate za period od dospelosti svake rate pa do 15. jula 2010. godine isplati iznos od 603.974,00 dinara, ili ukupno 898.864,00 dinara ,sa zakonskom zateznom kamatom od 16. jula 2010. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke oslobodio tužioca plaćanja troškova sudskih taksi; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovane prigovore stvarne i mesne nenadležnosti koje je istakla tužena. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Opštinske uprave Bečej od 1992. godine priznato tužiocu (kao ratnom vojnom invalidu VI grupe sa 60% invaliditeta) pravo na mesečna novčana primanja za vreme nezaposlenosti i da je rešenjem Opštine Bečej – Opštinska uprava – Odeljenje za opštu upravu i društvene delatnosti IV-01-586-185/06 od 26. maja 2006. godine tužiocu prestalo navedeno pravo zaključno sa 31. martom 2006. godine; da je tužena vršila umanjenu isplatu tužiocu po osnovu mesečnih novčanih primanja za nezaposlenost u periodu 1. februar 2000. – 31. mart 2006. godine i da neisplaćena razlika u ovom periodu iznosi 294.890,00 dinara; da ukupan dug sa kamatom na dan 15. jula 2010. godine iznosi 898.864,00 dinara, koliko je sud i dosudio tužiocu u skladu sa njegovim tužbenim zahtevom; da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, s obzirom da se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova za koji je predviđen opšti rok zastarelosti od 10 godina propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima.

U navedenoj prvostepenoj presudi primenjeno je Pravno shvatanje usvojeno na zajedničkoj sednici Građanskog odeljenja za radne sporove Apelacionog suda u Novom Sadu I-7-10/10 od 23 juna 2010. godine, u kome je, između ostalog, utvrđeno da je rok zastarelosti potraživanja za isplatu neisplaćenog dela mesečnih invalidskih primanja zasnovanih na odredbama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca 10 godina od dospelosti svakog mesečnog primanja, saglasno članu 371. u vezi sa članom 361. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je 23. novembra 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 10355/2010, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike invalidskih primanja za sporni period i obavezao tužioca da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke obavezao tužioca da naknadi tuženoj troškove drugostepenog parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da su osnovani žalbeni navodi kojima se ističe prigovor zastarelosti i da se, u konkretnom slučaju, radi o potraživanju naknade za vreme nezaposlenosti koja ima karakter povremenih potraživanja, jer se prema čl .28. i 51. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98 i 29/98) određuju u mesečnim iznosima, a prema članu 71. istog zakona se isplaćuju po isteku meseca za koji se isplata vrši; da na osnovu člana 372. stav 1. u vezi sa članom 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraće određenom vremenskom periodu (povremena potraživanja) zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja; da je prvostepeni sud pogrešno ocenio da je osnov odgovornosti tužene njeno neosnovano obogaćenje na račun tužioca i da potraživanje tužioca zastareva u roku iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je drugostepeni sud, imajući u vidu odredbu člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 26. februara 2010. godine, ocenio da su zastarela sva potraživanja koja su dospela pre 26. februara 2007. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi odstupio od svog utvrđenog Pravnog shvatanja usvojenog 23. juna 2010. godine primenivši pravni stav prema kome potraživanja mesečnih invalidskih primanja predstavljaju povremena potraživanja koja zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja, saglasno članu 372. stav 1. u vezi sa članom 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Takav pravni stav potiče iz dugogodišnje sudske prakse najviših sudova u Republici Srbiji – najpre Vrhovnog suda Srbije, a sada Vrhovnog kasacionog suda.

4. Ustavni sud je izvršio uvid u presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6401/2010 od 6. aprila 2011. godine i Gž. 9157/2010 od 24. maja 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Apelacioni sud u Novom Sadu je 6. aprila 2011. godine doneo presudu Gž. 6401/2010, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4565/09 od 12. novembra 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini i obavezana tužena da mu isplati razliku invalidskih primanja na ime nadoknade za vreme nezaposlenosti za period 1. septembar 2000. – 31. mart 2006. godine u iznosu od 290.036,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos; da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je rešenjem Opštine Mali Iđoš br. 586-1/2000-02 od 20. novembra 2000. godine priznato tužiocu, kao ratnom vojnom invalidu, pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti, da je navedeno pravo prestalo tužiocu zaključno sa 31. martom 2006. godine, na osnovu rešenja Opštine Mali Iđoš – Opštinska uprava – Odeljenje za opštu i upravnu delatnost br. 580-9-10/2006-02 od 1. juna 2006. godine, te da je tužena u spornom periodu isplaćivala tužiocu manje iznose na ime mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti; da se potraživanje tužioca za isplatu spornog neisplaćenog dela predmetnih novčanih primanja po osnovu nadoknade za vreme nezaposlenosti zasniva na Uredbi o pravima na dopunsku zaštitu vojnih invalida, korisnika porodične invalidnine i civilnih invalida rata u vezi sa Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, te na upravnom aktu – rešenju nadležnog organa uprave; da navedeno potraživanje tužioca predstavlja zahtev za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze tužene zasnovane na zakonu i upravnom aktu iz člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne predstavlja istovremeno i potraživanje naknade štete zbog delimične neisplate duga po stavu 2. istog člana u vezi sa članom 155. Zakona o obligacionim odnosima; da je s obzirom na to da u članu 279. Zakona o obligacionim odnosima nisu dati bilo kakvi elementi pomoću kojih bi se mogao odrediti opšti pojam povremenih potraživanja, drugostepeni sud našao da se iz člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima može zaključiti samo da je bitna osobina povremenih potraživanja da ona dospevaju godišnje ili u kraćim vremenskim razmacima, a da se odredbom člana 321. Zakona pravi razlika između povremenih potraživanja (npr. zakupnina) i drugih potraživanja koja se povremeno obračunavaju (npr. potraživanja nastala utroškom električne energije ili vode ili upotrebom telefona), a koja se, prema propisima koji ih regulišu, obračunavaju i dospevaju za naplatu jedanput mesečno; da iz navedenog proizlazi zaključak da povremeno dospevanje potraživanja u određenim vremenskim razmacima nije jedini kriterijum po kome se određuje pojam povremenog potraživanja, te da od svih potraživanja koja dospevaju u određenim vremenskim razmacima nisu povremena potraživanja, u smislu navedenih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, ona čija visina nije unapred poznata, nego se sukcesivno obračunava, a ni ona koja predstavljaju obročne otplate unapred utvrđene ukupne obaveze, bez obzira što je visina svake obročne otplate unapred poznata i da li otplate sadrže samo glavnicu ili glavnicu i kamatu; da iz odredaba člana 28. i 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, koji se primenjuje i na invalidska primanja priznata navedenom uredbom, proizlazi da ta potraživanja dospevaju svakog meseca i da njihova visina nije unapred poznata, jer se prema članu 28. u vezi sa čl. 29 . – 63 . istog zakona obračunavaju svakog meseca u određenim procentima od prosečne zarade u Republici Srbiji, koja nije unapred poznata i čija se visina menja gotovo svakog meseca; da je polazeći od navedenog , drugostepeni sud zaključio da potraživanja invalidskih primanja ne spadaju u povremena potraživanja koja zastarevaju u roku od tri godine i da se na njih primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji iznosi 10 godina od dospelosti svakog mesečnog primanja; da je pravilno prvostepeni sud našao da potraživanje tužioca nije zastarelo, imajući u vidu da je prvo utuženo potraživanje za septembar 2000. godine i da je tužba podneta 21. maja 2009. godine; da sud nije vezan pravnim osnovom po kome je tužilac tražio sporne isplate (sticanje bez osnova), pa to što je prvostepeni sud obavezao tuženu na isplatu po pogrešnom pravnom osnovu nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane prvostepene presude.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9841/07 od 7. novembra 2008. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je 24. maja 2011. godine doneo presudu Gž. 9157/2010, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike; u stavu drugom izreke delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu u stavu četvrtom izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da, pored ostalog, isplati tužiocu razliku invalidskih primanja na ime nadoknade za vreme nezaposlenosti za period 1. mart 2000. – 30. novembar 2002. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose. Drugostepeni sud je i u ovom predmetu zauzeo pravni stav da navedeno potraživanje tužioca nije povremeno potraživanje koje zastareva u roku od tri godine i da se, u konkretnom slučaju, primenjuje opšti rok zastarelosti od 10 godina propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužilac uživa sudsku zaštitu potraživanja razlika invalidskih primanja, jer je prvo utuženo potraživanje za mart 2000. godine a tužba je podneta 28. decembra 2007. godine.

5. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca (“Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i “Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 111/09), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da je osnovno pravo vojnog invalida, pored ostalog, naknada za vreme nezaposlenosti (član 21. tačka 6)); da ratni vojni invalid od I do IV grupe, kome je to svojstvo priznato po osnovu oštećenja organizma zadobijenog pod okolnostima iz člana 2. stav 1. tač. 1) i 5 ) i stav 2. ovog zakona, kao i u ratnom zarobljeništvu u vezi sa tim okolnostima, pod uslovom da nije u radnom odnosu, da nema prihod od druge delatnosti i da je prijavljen organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja, ima pravo na naknadu za vreme nezaposlenosti, te da pravo na naknadu iz stava 1. ovog člana trajno prestaje danom zasnivanja radnog odnosa ili osnivanja privatnog preduzeća, radnje ili druge organizacije, kao i u slučaju odbijanja zaposlenja obezbeđenog posredstvom organizacije nadležne za poslove zapošljavanja i da se naknada iz stava 1. ovog člana određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Saveznoj Republici Jugoslaviji iz prethodnog meseca (član 51.); da se naknada za vreme nezaposlenosti isplaćuje po isteku meseca za koji se vrši isplata (član 71.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti (član 366. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti i da, međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (član 379.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, propisano je: da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može po predlogu stranke ponoviti, pored ostalog, ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke (član 426. tačka 12)); da se predlog za ponavljanje postupka podnosi u roku od 60 dana i to u slučajevima iz člana 426. tač. 7), 8), 11) i 12) ovog zakona, od dana kada je stranka mogla da upotrebi pravnosnažnu odluku koja je razlog za ponavljanje postupka (član 428. stav 1. tačka 4)).

6. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje u drugostepenom parničnom postupku, Ustavni sud je ispitivao da li je Apelacioni sud u Novom Sadu proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava koje predstavlja povremeno potraživanje koje zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da, u tom smislu, podnosilac nema pravo da zahteva sudskim putem isplatu naknade za vreme nezaposlenosti (kao jednog od prava iz korpusa invalidskih primanja), jer je tužbu podneo 26. februara 2010. godine, a sva potraživanja dospela pre 26. februara 2007. godine se imaju smatrati zastarelim.

Imajući u vidu da se potraživanje naknade za vreme nezaposlenosti određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca i da navedeno davanje prema odredbi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca dospeva jednom mesečno, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da potraživanje podnosioca ustavne žalbe, koje je utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Opštinske uprave Bečej od 1992. godine, ima karakter povremenog potraživanja koje zastareva u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja. Na ovakvo pravno stanovište upućuju i odredbe člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je predviđeno da sva povremena potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja, odnosno u roku od tri godine koji je propisan odredbom člana 372. stav 1. istog zakona. Dakle, odluka organa jedinice lokalne samouprave doneta u upravnom postupku, po oceni Ustavnog suda, spada u odluke drugog nadležnog organa u smislu člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, kojima se utvrđuju određena potraživanja koja podležu različitim rokovima zastarelosti u zavisnosti od njihove prirode. Pravilo je da se na potraživanja koja su utvrđena navedenim pojedinačnim aktima primenjuje rok zastarelosti od 10 godina, sa izuzetkom povremenih potraživanja za koja važi rok zastarelosti od tri godine.

Međutim, Apelacioni sud u Novom Sadu je prilikom donošenja osporene presude imao saznanje o tome da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko – invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, što proizlazi iz Pravnog shvatanja usvojenog na zajedničkoj sednici Građanskog odeljenja i Odeljenja za radne sporove Apelacionog suda u Novom Sadu Su. I -7-10/10 od 23. juna 2010. godine, ali i pored toga ovu činjenicu, koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nije razmatrao. Odredbom člana 366. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđene su radnje dužnika u obligacionopravnom odnosu koje izazivaju određeno pravno dejstvo nakon proteka roka zastarelosti. Naime, obaveza dužnika da isplati dug poveriocu nakon proteka roka zastarelosti potraživanja prelazi u naturalnu obligaciju, te od tog momenta isključivo od njegove dobre volje zavisi ispunjenje obaveze. U tom kontekstu, dužnik može izvršiti pismeno priznanje zastarele obaveze koje ima za pravnu posledicu odricanje od zastarelosti i vraća obligacionopravni odnos u stanje u kome se nalazio pre početka toka zastarelosti, odnosno rok zastarelosti počinje teći iznova. S obzirom na to da je Republika Srbija dužnik obaveze isplate naknade za vreme nezaposlenosti (postupanje po zahtevima za ostvarenje prava po osnovu invalidskih primanja organi jedinica lokalne samouprave vrše kao povereni posao), a da navedena odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine ima karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, Apelacioni sud u Novom Sadu je, prilikom ocene osnovanosti žalbe tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, morao da ima u vidu pravne posledice navedene odluke koju je doneo ministar tuženog ministarstva. Propust drugostepenog suda da predmetnu odluku uzme u obzir kao relevantnu za zastarelost potraživanja, po oceni Ustavnog suda, posledično je doveo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je prav nosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za isplatu razlike invalidskih primanja za period na koji se odnosi Odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine.

Na osnovu izloženog, a uzimajući u obzir da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10355/2010 od 23. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu Unedic protiv Francuske , od 18. decembr a 2008. godine, § 74 .). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“ , odluka od 14. januara 2010. godine, § 38 .). Promena pravnog stava suda je nužna, naročito u svetlu složenih i dinamičnih društvenih odnosa, s tim da u upravnopravnim stvarima do nje može da dođe samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima (Odluke ustavnog sudaUž- 148/2008, 18. februar 2010. godine, tačka 5) obrazloženja..

Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu promenio Pravno shvatanje usvojeno na sednici od 23. juna 2010. godine uskladivši ga sa pravnim stavom i praksom najvišeg suda u Republici Srbiji, koji su zasnovani na pravilnom tumačenju odredaba člana 379. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, i pored prethodne konstatacije, a polazeći od okolnosti slučaja koje su utvrđene u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud nalazi da je odstupanje Apelacionog suda u Novom Sadu od postojeće sudske prakse kroz promenu pravnog shvatanja o zastarelosti potraživanja boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca po osnovu invalidskih primanja, načelno imalo za posledicu nastupanje pravne nesigurnosti korisnika navedenih primanja u ostvarivanju njihovih prava. Ovakav zaključak Ustavnog suda se zasniva na sledećim razlozima: prvo, broj korisnika boračko – invalidske zaštite kojima je Republika Srbija priznala dug na ime manje isplaćenih invalidskih primanja je veliki (u pitanju je više hiljada korisnika); drugo, Apelacioni sud u Novom Sadu je promenio pravno shvatanje koje je usvojeno juna 2010. godine već u toku naredne 2011. godine; treće, do promene ovog pravnog shvatanja je došlo u momentu kada se pred Apelacionim sudom u Novom Sadu i prvostepenim područnim sudovima vodilo više stotina parnica radi isplate razlike invalidskih primanja; četvrto, pre promene pravnog shvatanja je prav nosnažno okončano više desetina predmeta u kojima su usvojeni tužbeni zahtevi za isplatu razlike invalidskih primanja; peto, promena pravnog shvatanja koje ima za posledicu potpuno ili delimično odbijanje većine tužbenih zahteva, jer se kao rok zastarelosti uzima period od tri a ne 10 godina, nesumnjivo se odražava na legitimna očekivanja korisnika boračko – invalidske zaštite, kao posebno osetljive kategorije lica kojoj su invalidska primanja često jedini izvor prihoda.

Odstupanje od sudske prakse, odnosno promena pravnog shvatanja ne mora uvek dovesti do povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je trebalo ispitati da li u - konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u parnicama u kojima je Apelacioni sud u Novom Sadu postupao kao drugostepeni sud, te da li je navedeni sud doneo drugačije odluke o osnovanosti tužbenih zahteva u tim predmetima.

U tom smislu, Ustavni sud je našao da su Osnovni sud u Novom Sadu u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba i Opštinski sud u Novom Sadu u predmetima P. 9841/07 i P. 4565/09 utvrdili da su tužioci ratni vojni invalidi i da su oni tražili razliku invalidskih primanja na ime naknade za vreme nezaposlenosti, te da u ova tri predmeta nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Pri tome, Apelacioni sud u Novom Sadu je u parnici koja je prethodila podnošenju ustavne žalbe izveo pravni zaključak da potraživanje podnosioca ima karakter povremenog potraživanja iz člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koje zastareva u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa i da podnosilac nema pravo da traži prinudno ispunjenje obaveze dužnika, jer je podneo tužbu nakon roka propisanog navedenom zakonskom odredbom, a što je sve imalo za pravnu posledicu odbijanje njegovog tužbenog zahteva. Isti drugostepeni sud je u druga dva predmeta (presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6401/2010 od 6. aprila 2011. godine i Gž. 9157/2010 od 24. maja 2011. godine) ocenio da potraživanja tužilaca nemaju karakter povremenih potraživanja i da se na njih primenjuje opšti rok zastarelosti od 10 godina propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužioci imaju pravo na sudsku zaštitu potraživanja naknade za vreme nezaposlenosti, a što je imalo za pravnu posledicu usvajanje njihovih tužbenih zahteva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovetni tužbeni zahtev usvojen. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10355/2010 od 23. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 22. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca na sudsku zaštitu. Naime, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio pravo da podnese tužbu radi zaštite povređenih subjektivnih prava i nadležni prvostepeni i drugostepeni sud su odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da navedeno ustavno pravo ne podrazumeva i pozitivan ishod postupka za lice koje traži sudsku zaštitu.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je u drugostepenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je o podnetoj žalbi odlučio u roku od jedne godine i mesec dana, što se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je ova parnica prošla dve sudske instance i da je okončana nakon godinu dana i devet meseci. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na to da su povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9745/2010 od 15. septembra 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i jednako suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti