Odluka Ustavnog suda o povredi prava oštećenog na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnosioca, kao oštećenog, na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Postupak je trajao šest godina i okončan je obustavom zbog zastarelosti, čime je onemogućeno odlučivanje o imovinskopravnom zahtevu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Ivanića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Ivanića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 15441/10 (ranije pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 184/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Ivanić iz Beograda podneo je 30. juna 201 0. godine, preko punomoćnika Željka M. Ivanića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 15441/10 (ranije pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 184/06). U ustavnoj žalbi podnosilac je istakao i povredu načela zabrane diskriminacije i povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz čl. 21. i 23, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe bio oštećeni u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 15441/10, koji je vođen po optužnom aktu Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu; da je postupajući sudija propustio da pre zastare predmeta održi dovoljan broj glavnih pretresa i presudi, pa je tako tokom 2008. godine održan jedan, a tokom 2009. godine nijedan pretres; da je veštačenje trajalo više od osam meseci, za koje vreme se u predmetu nije postupalo; da su se spisi predmeta nakon veštačenja nalazili na razmatranju u tužilaštvu duže od godinu dana.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih načela i prava i dosudi mu naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 18. avgusta 2004. godine svojim aktom Kt. 1575/2004 podnelo zahtev za sprovođenje istrage Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv M.M, zbog postojanja osnovane sumnje da je na štetu Miloša Ivanića, ovde podnosioca ustavne žalbe , 31. maja 2004. godine izvršio krivično delo teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije .

Nakon sprovedene istrage, tokom koje su saslušani osumnjičeni, oštećeni i četiri svedoka, te obavljeno sudsko-medicinsko veštačenje vrste i težine telesnih povreda i mehanizma nastanka povreda koje je zadobio oštećeni, Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 26. decembra 2004. godine podiglo optužnicu za navedeno krivično delo, koja je u Drugom opštinskom sudu u Beogradu primljena 27. januara 2005. godine.

Tokom trajanja krivičnog postupka pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, glavni pretres je zakazan sedam puta (pet puta je održan, a dva puta nije). Obavljeno je i novo medicinsko veštačenje u periodu od 17. oktobra 2008. godine do 7. novembra 2008. godine. Spisi predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu su se nalazili u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu na razmatranju u dva navrata (prvi put od 11. februara 2008. godine do 23. jula 2008. godine, a drugi put od 7. novembra 2008. godine do 10. novembra 2009. godine). Drugo opštinsko javno tužilaštvo je nakon drugog razmatranja spisa predmeta, a imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka, preciziralo optužni akt, te je okrivljenom M.M. stavljeno na teret krivično delo teška telesna povreda iz člana 53. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Nakon reforme pravosuđa, krivični postupak se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 15441/10. Glavni pretres je zakazivan pet puta i nijednom nije održan .

Prvi osnovni sud u Beogradu je 31. maja 201 0. godine doneo rešenje K. 15441/10 (koje je postalo pravnosnažno 8. juna 2010. godine) kojim je, pored ostalog, obustavio krivični postupak protiv M.M, zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 53. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, u osporenom krivičnom postupku imao svojstvo oštećenog lica, kao i da je krivični postupak obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbama Ustava na čije povrede se u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (član 221. tač. 6)).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už - 261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6 . obrazloženja, Už. 408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Už – 452/2009 od 14. jula 2011. godine, t ačka 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Ristić protiv Srbije“ od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se o njegovim pravima i obavezama u tom postupku odlučuje. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude „Atanasova protiv Bugarske” od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bio optužen, već je imao svojstvo oštećenog. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev 20. decembra 2004. godine , iz čega proizlazi da je jasno izrazio svoju nameru da traži naknadu štete prouzrokovane telesnom povredom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 20. decembra 20 04. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev, pa do 31. maja 201 0. godine, kada je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje K. 15441/10 koj im je obustavio krivični postupak prema M.M. zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Razumnost dužine trajanja sudskog postupka mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju, prvenstveno imajući u vidu sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe i postupanje nadležnih organa vlasti, kao i koja je važnost predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom krivičnom predmetu nije bilo posebno složenih pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, a takođe ni kompleksnost činjeničnog stanja nije zahtevala da dokazni postupak traje duže vreme.

Podnosilac ustavne žalbe je nesumnjivo imao interes da sud u postupku u kome je imao svojstvo oštećenog lica zbog teške telesne povrede i u kojem je istakao imovinskopravni zahtev, meritorno odluči.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo dužem trajanju sudskog postupka.

Ustavni sud nalazi da je do okončanja predmetnog postupka donošenjem rešenja koj im je obustavljen krivični postupak zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, došlo usled odugovlačenja postupka od strane prvostepenog suda. Ovaj zaključak nedvosmisleno proizlazi iz činjenice da za sve vreme trajanja postupka, dakle za šest godina, nije meritorno odlučeno o ovoj krivičnopravn oj stvar i. Stoga Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja, da spreči svaku zloupotrebu prava od strane učesnika u krivičnom postupku i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da se donošenjem odluka u razumnom roku obezbeđuje delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda i jača poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br . 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 23, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

Ustavni sud ukazuje da se, polazeći od Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret. U tom smislu, jedino je sud nadležan da odluči da li ima mesta pokretanju krivičnog postupka, a ukoliko je postupak pokrenut – da odluči o krivičnoj optužbi. Stoga se lice koje u krivičnom postupku ima položaj privatnog tužioca, oštećenog ili oštećenog koji ima svojstvo tužioca, ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija.

Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i procesni položaj podnosioca u osporenom krivičnom postupku koji je okončan donošenjem rešenja o obustavi postupka, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i povredu načela zabrane diskriminacije zapravo zasniva na povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ova prava i načelo.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava oštećenog na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti