Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o izručenju Republici Hrvatskoj

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja ministra pravde o izručenju podnosioca Republici Hrvatskoj radi izdržavanja kazne za ratni zločin. Utvrđeno je da su ispunjene pretpostavke za izručenje prema Evropskoj konvenciji o ekstradiciji i domaćem zakonu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3144/2012
09.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. R . iz P, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. R. izjavljena protiv rešenja Ministarstva pravde Republike Srbije broj 713-01-06455/2011-08 od 27. marta 2012. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. R . iz P, Republika Hrvatska je , 17. aprila 2012. godine, preko punomoćnika S . P, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za r atne zločine Kv.Po2. 12/12 od 25. januara 2012. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž2.Po2. 6/12 od 27. februara 2012. godine i rešenja Ministarstva pravde Republike Srbije broj 713-01-06455/2011-08 od 27. marta 2012. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 17, člana 32. stav 1. i člana 33. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Povredu označenog Ustavom utvrđenog načela i zajemčenih prava podnosilac ustavne žalbe zasniva na sledećim tvrdnjama:

- da su izbegla lica, saglasno članu 4. Zakona o izbeglicama, izjednačena sa građanima Republike Srbije, iz čega zaključuje da kao „izbeglo – proterano lice“ nije mogao biti izručen Republici Hrvatskoj;

- da je na njegovu štetu povređen „Ugovor zaključen 29. juna 2010. godine između Srbije i Hrvatske o međusobnom izručnju lica“, jer se saglasno tom ugovoru mogu izručiti samo lica koja su okrivljena i osuđena za organizovani kriminal i koripciju, ali ne i za krivična dela ratnog zločina, te da „u tom smislu ne postoji odgovarajući ugovor“;

- da je osnov za njegovo izručenje presuda Županijskog suda u Vukovaru, koja je doneta nakon suđenja u odsustvu, te smatra da su „Viši i Apelacioni sud u Beogradu morali sa potpunom sigurnošću utvrde valjanost te presude, a to je bilo moguće učiniti samo traženjem celokupnog krivičnog spisa na uvid, na čemu je ovde branilac insistirao, što nesporno nije učinjeno“;

- da mu je povređeno posebno pravo okrivljenog iz člana 33. stav 4. Ustava, jer je „u ovom slučaju nesporno da je okrivljeni R. boravio u selu B . do 1997. godine i da je tada bio dostupan organima gonjenja Hrvatske“, a da je „predmetnom presudom u odsustvu osuđen za dela koje je navodno izvršio u periodu od 1992. do svibnja 1995. godine“ i da je „postupak protivu njega i ostalih lica iz ove presude, pokrenut tek 2002 . godine“, te zaključuje da je „samo ova činjenica dovoljan razlog da ta i takva presuda ne može biti pravan osnov za izručenje“;

- da je na njegovu štetu povređen i Zakon o državljanstvu, jer „član 6. ovog Zakona predviđa da se državljanstvo Srbije stiče poreklom“, jer je „članom 7. predviđeno da se dražavljanstvo Srbije dobija ukoliko su oba roditelja Srbi i živeli su u bivšoj Jugoslaviji, jer se „saglasno članu 12. dete koje stiče državljanstvo poreklom“ smatra državljaninom Republike Srbije od rođenja, te da „konačno, okrivljeni ispunjava i sve uslove predviđene članom 23. istog Zakona, a kao pripadnik srpskog naroda rođen u drugoj republici, ranije SFRJ, kao izbeglo i proterano lice“;

- da su „shodno napred iznetim odredbama Zakona o državljanstvu, sudovi i Ministar pravde bili dužni - morali pre donošenja konačne odluke - da sačekaju donošenje odluke po zahtevu okrivljenog za prijem u državljanstvo, koji postupak je nesporno u toku“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2. 4/2011 i Ministarstva pravde broj 713-01-06455/2011-08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv podnosioca ustavne žalbe je vođen krivični postupak pred Županijskim sudom u Vukovaru u predmetu K. 28/02 i suđeno mu je u odsustvu.

Pravnosnažnom presudom Županijskog suda u Vukovaru K. 28/02 od 10. decembra 2004. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 120. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od tri godine.

Ministarstvo pravosuđa Republike Hrvatske je molbom, klasa: 720-04/05-01/93 Ur. 514-05-05-01-11-11 od 15. decembra 2011. godine, zatražilo, u skladu sa Evropskom konvencijom o ekstradiciji i dopunskim protokolima uz ovu konvenciju, izručenje podnosioca ustavne žalbe u cilju njegove predaje pravosudnim organima Republike Hrvatske radi izdržavanja kazne zatvora u trajanju od tri godine po navedenoj presudi Županijskog suda u Vukovaru.

Ministarstvo pravde Republike Srbije je molbu Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske za izručenje podnosioca ustavne žalbe sa propratnom dokumentacijom dostavilo Višem sudu u Beogradu - Odeljenje za ratne zločine, s molbom da utvrdi da li su ispunjene pretpostavke za njegovo izručenje.

Viši sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine je, nakon sprovedenog ekstradicionog postupka, 25. januara 2012. godine, doneo osporeno rešenje Kre.Po2. 4/2011 - Kv.Po2. 12/12 kojim je utvrdio da su ispunjene zakonske pretpostavke za izdavanje podnosioca ustavne žalbe pravosudnim organima Republike Hrvatske, na osnovu molbe za izručenje Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske Ur. 514-05-05-01-11-11 od 15. decembra 2011. godine, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 120. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske.

U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je veće „razmotrilo spise predmeta u smislu člana 27. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, te je donelo odluku kao u izreci rešenja utvrdivši da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za izdavanje okrivljenog R. R . propisani Evropskom konvenciojom o ekstradiciji od 13. decembra 1957. godine i njenim dodatnim protoko lima od 15. oktobra 1975, 17. marta 1978. i 10. novembra 2010. godine, kao i zakonske pretpostavke propisane Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima“; da bilateralni ugovor između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije o pomoći u građanskim i krivičnim stavrima od 15. septembra 1997. godine ne reguliše izvršenje krivičnih sankcija, niti izručenje okrivljenih, te da „vanpretresno veće nalazi da se u odnosu na odluku o izdavanju okrivljenog R. R . primenjuje Evropska konvencija o ekstradiciji od 13. decembra 1957. godine sa dodatnim protokolima, a u odnosu na pitanja koja njome nisu regulisana ima se primeniti Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima“. Takođe je istaknuto: da je molba Ministarstva pravosuđa podneta u skladu sa članom 12. Evropske konvencije o ekstradiciji (uz navođenje koji su dokazi dostavljeni); da su ispunjeni uslovi za idavanje stranca propisani odredbama čl. 6, 7, 8, 9, 10. i 11. Evropske konvencije o ekstradiciji i njenih dodatnih protokola (uz navođenje svih uslova); da su posebno cenjene odredbe Drugog dodatnog protokola uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji iz 1978. godine koje se odnose na suđenje u odsustvu, te da „veće nalazi da su navedene garancije date u molbi za izručenje Ministarstva pravde Republike Hrvatske od 15. decembra 2011. godine, s obzirom da je u samoj molbi navedeno da imenovani ima pravo da u roku od jedne godine od izručenja podnese zahtev za obnovu postupka, a kojem će biti udovoljeno bez preispitivanja razloga“ dovoljne; da je veće ocenilo da su ispunjene i pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima propisane članom 7. stav 1. tač. 1. do 3. i članom 16. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima (a koje nisu predviđene Evropskom konvencijom o ekstradiciji i njenim dodatnim protokolima (krivično delo za koje je podnosilac osuđen nije obuhvaćeno niti amnestijom niti pomilovanjem; krivično delo za koje je podnosilac osuđen propisano je i odredbama važećeg Krivičnog zakonika; krivično delo nije izvršeno protiv državljana Republike Srbije; dostavljena je pravnosnažna sudska odluka da je lice, čije se izručenje traži, učinilo krivično delo povodom koga se zahteva izručenje ).

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavio je žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Odeljenje za ratne zločine Kv.Po2. 12/12 od 25. januara 2012. godine, koja je odbijena, kao neosnovana, osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Odeljenje za ratne zločine Kž2.Po2. 6/12 od 27. februara 2012. godine.

U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da „žalbeni navodi branioca okrivljenog da je neprihvatljiv stav prvostepenog suda da je okrivljeni državljanin Republike Hrvatske, jer se suštinski radi o srpskom državljaninu s obzirom da su mu roditelji Srbi i da su sva njegova braća i sestre dobili srpsko državljanstvo, ističući da je zahtev za regulisanje državljanstva okrivljenog R. R . podnet 8. decembra 2011. godine i da je taj postupak u toku, ocenjeni su kao neosnovani, iz razloga što su navedeni podaci bez značaja kod činjenice da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni R . R . državljanin Republike Hrvatske, a što je detaljnije navedeno u pobijanom rešenju, pa su napred izneti žalbeni navodi bez uticaja na drugačiji zaključak suda u pogledu državljanstva ovde okrivljenog“; da je „sada članom 497. stav 2. Zakona o kaznenom postupku Republike Hrvatske predviđeno da okrivljeni ima pravo da u roku od jedne godine od kada je postao dostupan službenoj vlasti Republike Hrvatske, dakle od izručenja, podnese zahtev za obnovu postupka, a što može učiniti i njegov branilac“.

Osporenim rešenjem Ministarstva pravde broj 713-01-06455/2011-08 od 27. marta 2012. godine je:

- dozvoljeno izručenje podnosioca ustavne žalbe radi predaje pravosudnim organima Republike Hrvatske u cilju izdržavanja kazne zatvora u trajanju od tri godine koja mu je izrečena presudom Županijskog suda u Vukovaru K. 28/02 od 10. decembra 2004. godine, zbog izvršenog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 120. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske (stav prvi izreke);

- dozvoljeno izručenje pod uslovom da se osuđeni ne može bez saglasnosti nadležnih organa Republike Srbije goniti za druga pre izručenja učinjena krivična dela, da se prema njemu ne mogu bez saglasnosti nadležnih organa Republike Srbije izvršiti kazna izrečena za druga pre izručenja učinjena krivična dela i da se ne može bez saglasnosti nadležnih organa Republike Srbije izručiti trećoj državi radi gonjenja za krivična dela učinjena pre dozvoljenog izručenja (stav drugi izreke);

- dozvoljeno izručenje podnosioca pod uslovima predviđenim u članu 3. Drugog dodatnog protokola uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji iz 1978. godnne, s obzirom na to da je presudom Županijskog suda u Vukovaru K. 28/02 od 10. decembra 2004. godine osuđen u odsustvu, na kaznu zatvora u trajanju od tri godine (stav treći izreke);

- odloženo izručenje podnosioca dok se protiv njega ne okonča krivični postupak pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu Ki. 1636/10), zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo krađe iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika, odnosno dok ne izdrži eventualno izrečenu kaznu zatvora u predmetnom postupku (stav četvrti izreke);

- određeno da će ovo rešenje izvršiti Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije - INTERPOL Beograd, koji će pri izručenju imenovanog nadležnim organima Republike Hrvatske dati podatke o vremenu koje je isti proveo u pritvoru u okviru ekstradicionog postupka (stav peti izreke).

U obraloženju osporenog rešenja Ministarstva pravde je, pored ostalog, navedeno: „da je u toku ekstradicionog postupka utvrđeno da okrivljeni R. R . nije državljanin Republike Srbije, već da je državljanin Republike Hrvatske; da krivično delo zbog koga se traži izručenje nije izvršeno na teritoriji Republike Srbije, odnosno na mestu koje je izjednačeno sa njenom teritorijom, protiv nje ili njenih državljana; da se okrivljeni R . R . u Republici Srbiji ne goni za krivično delo povodom koga se traži izručenje; da imenovani nije u Republici Srbiji pravnosnažno osuđen zbog krivičnog dela zbog kojeg je traženo izručenje; da po domaćem zakonu nije nastupila zastarelost izvršenja kazne zatvora; da krivično delo za koje je okrivljeni osuđen nije obuhvaćeno niti amnestijom niti pomilovanjem; da krivično delo za koje je okrivljeni osuđen u Republici Hrvatskoj predstavlja krivično delo i po zakonu Republike Srbije i propisano je odredbom člana 372. stav 1. Krivičnog zakonika; da je utvrđena istovetnost lica čije se izručenje zahteva, kao i da je uz molbu Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske priložena presuda Županijskog suda u Vukovaru K. 28/02 od 10. decembra 2004. godine, kao dokaz da je R . R . izvršio krivično delo za koje se traži njegovo izručenje“. Dalje je navedeno da je ministar pravde Republike Srbije odlučio da odobri izručenje R . R . Republici Hrvatskoj, imajući u vidu da su „ispunjene sve pretpostavke za izručenje navedenog lica“, a da su „uslovi izručenja pod tačkom 2. dispozitiva rešenja postavljeni saglasno članu 14. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Republike Srbije, kao i članu 14. Evropske konvencije o ekstradiciji“ i da je „uslov izručenja pod tačkom 4. dispozitiva rešenja postavljen saglasno članu 34. Zakona o međunarodnrj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Republike Srbije i članu 19. Evropske konvencije o ekstradiciji“. Konačno, navedeno je da je „ministar pravde Republike Srbije odlučio da se izručenje R . R . odlaži, dok se protiv njega ne okonča krivični postupak pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici (predmet Ki. 1636/10), zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo krađe iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, odnosno dok ne izdrži eventualno izrečenu kaznu zatvora u predmetnom postupku“.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 10. aprila 2012. godine doneo rešenje o kažnjavanju K1. 15/12 od 10. aprila 2012. godine, koje je postalo pravnosnažno istog dana, kojim je prihvatio predlog Osnovnog javnog tužilaštva u Sremskoj Mitrovici za kažnjavanje okrivljenog R. R, ovde podnosica ustavne žalbe, bez održavanja glavnog pretresa i oglasio ga krivim zbog krivičnog dela krađe iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika i izrekao mu uslovnu osudu .

Iz spisa predmeta Ministarstva pravde 713-01-06455/2011-08 proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe ekstradiran 27. aprila 2012. godine iz Republike Srbije u Republiku Hrvatsku.

Iz dopisa Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje kriminalističe policije Pu-2636/11 od 2. decembra 2011. godine proizlazi da „podnosilac ustavne žalbe ne poseduje lična dokumenta, a nikada ih nije ni imao od kada boravi u Republici Srbiji od 1997. godine“.

Podnosilac ustavne žalbe je pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu – Veće za ratne zločine (zapisnik o saslušanju okrivljenog Kre.Po2. 4/2011 od 2. decembra 2011. godine) izjavio, pored ostalog, da se u Republici Srbiji nije prijavio za primanje „bilo kakve pomoći“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije (član 17.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (član 33. stav 4.).

Članom 1. Zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o ekstradiciji sa dodatnim protokolima („Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 10/01 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/10, 1/11, 13/13 i 4/14) propisano je da se potvrđuje Evropska konvencija o ekstradiciji, sačinjena 13. decembra 1957. godine u Parizu, Dodatni protokol uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji sačinjen 15. oktobra 1975. godine u Strazburu, i Drugi dodatni protokol uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji, sačinjen 17. marta 1978. godine u Strazburu, u originalu na francuskom i engleskom jeziku.

Članom 1. Evropske konvencije o ekstradiciji je utvrđeno da se strane ugovornice obavezuju da će, prema propisima i uslovima koji su navedeni u narednim članovima, izdavati jedne drugima lica koja se gone zbog počinjenog krivičnog dela ili se traže radi izvršenja kazne ili mere bezbednosti od strane pravosudnih organa strane molilje.

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. Evropske konvencije o ekstradiciji, izdavanje će se vršiti za dela za koja je, prema zakonima strane molilje i zamoljene strane, kao najveća kazna propisana kazna lišenja slobode ili mere bezbednosti, lišenja slobode od najmanje godinu dana ili stroža kazna, a kada se radi o kazni ili meri bezbednosti izrečenoj na teritoriji strane molilje, trajanje izrečene kazne mora da bude najmanje četiri meseca.

Odredbama člana 6. Evropske konvencije o ekstradiciji utvrđeno je: da svaka Strana ugovornica može da odbije izdavanje svojih državljana, da svaka Strana ugovornica može, u izjavi datoj prilikom potpisivanja ili polaganja svog ratifikacionog ili instrumenta o pristupanju, da odredi šta za nju znači pojam "državljani" u smislu ove konvencije i da će svojstvo državljana biti ocenjeno prilikom odlučivanja o izdavanju, međutim, u slučaju da se ovo svojstvo prizna samo u vremenu između donošenja odluke i datuma predviđenog za predaju, zamoljena strana će takođe moći da se pozove na odredbu stava (a) ovog stava (stav 1. tač. a), b) i c)); da u slučaju da zamoljena strana ne izruči lice koje ima njeno državljanstvo, ona treba, na zahtev Strane molilje, s tim da upozna nadležne organe ukoliko treba da se pokrene sudsko gonjenje i da u tom cilju, dosijei, informacije i predmeti vezani za krivično delo besplatno će se dostaviti na način predviđen u stavu 1. člana 12. Strana molilja biće obaveštena o odluci koja je doneta povodom njenog zahteva (stav 2.).

Prema članu 7. Evropske konvencije o ekstradiciji, zamoljena strana može da odbije da izruči lice koje se traži zbog krivičnog dela koje je, po njenom zakonodavstvu, u celini ili delimično izvršeno na njenoj teritoriji ili na mestu koje je izjednačeno sa njenom teritorijom (stav 1.), a u slučaju da je krivično delo zbog kojeg je podnet zahtev za izdavanje izvršeno van teritorije strane molilje, izdavanje se može odbiti samo ako zakonodavstvo zamoljene strane, ne dozvoljava krivično gonjenje zbog istog dela koje je počinjeno van njene teritorije ili ne odobrava izdavanje za krivično delo koje je predmet zahteva (stav 2.).

Ostalim relevantnim odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji utvrđeno je: da zamoljena strana može da odbije izdavanje lica koje se traži ako se ovo lice krivično goni za delo ili dela zbog kojih se traži izdavanje (član 8.); da se izdavanje neće odobriti ako su nadležni organi zamoljene strane već pravnosnažno osudili lice za delo ili dela zbog kojih se traži izdavanje i da se izdavanje može odbiti ako su nadležni organi zamoljene strane odlučili da ne pokrenu ili da obustave krivično gonjenje za isto ili ista dela (član 9.); da se izdavanje neće odobriti ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili izvršenja kazne prema zakonodavstvu strane molilje ili zamoljene strane (član 10.); da ukoliko je prema zakonu Strane molilje za delo za koje se traži izdavanje propisana smrtna kazna, a zakon zamoljene strane za to delo ne propisuje ovu kaznu, ili se ona u njoj uglavnom ne izvršava, izdavanje se može odobriti samo ako Strana molilja pruži garancije koje su po oceni zamoljene strane dovoljne da smrtna kazna neće biti izvršena (član 11.); da zamoljena strana može, pošto je donela odluku o izdavanju, da predaju lica koje se u toj državi goni ili je već osuđeno zbog nekog drugog krivičnog dela, a ne onog za koje je zatraženo izdavanje, da odloži dok protiv tog lica ne povede krivični postupak ili ono ne izdrži kaznu koja mu je izrečena na njenoj teritoriji (član 19. stav 1.).

Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) je propisano: da se ovim zakonom uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima (u daljem tekstu: međunarodna pravna pomoć), u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena (član 1.); da međunarodna pravna pomoć obuhvata: izručenje okrivljenog ili osuđenog, preuzimanje i ustupanje krivičnog gonjenja,izvršenje krivične presude i ostale oblike međunarodne pravne pomoći (član 2.); da se međunarodna pravna pomoć pruža u postupku koji se odnosi na krivično delo koje u trenutku kada je zatražena pomoć spada u nadležnost suda države molilje (član 3. stav 1.).

Odredbama člana 7. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima propisano je da su pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći: da krivično delo povodom kojeg se zahteva pružanje međunarodne pravne pomoći predstavlja krivično delo po zakonu Republike Srbije (tačka 1)); da za isto krivično delo nije pravnosnažno okončan postupak pred domaćim sudom, odnosno da krivična sankcija nije u potpunosti izvršena (tačka 2)); da krivično gonjenje, odnosno izvršenje krivične sankcije nije isključeno zbog zastarelosti, amnestije ili pomilovanja (tačka 3)); da se zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći ne odnosi na političko krivično delo ili delo povezano sa političkim krivičnim delom, odnosno na krivično delo koje se sastoji isključivo u povredi vojnih dužnosti (tačka 4)); da pružanje međunarodne pravne pomoći ne bi povredilo suverenitet, bezbednost, javni poredak ili druge interese od suštinskog značaja za Republiku Srbiju (tačka 5)).

Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima propisano je da su pored pretpostavki predviđenih članom 7. ovog zakona, pretpostavke za izručenje: da lice čije se izručenje zahteva nije državljanin Republike Srbije (tačka 1)); da delo povodom kojeg se zahteva izručenje nije izvršeno na teritoriji Republike Srbije, protiv nje ili njenog državljanina (tačka 2)); da se protiv istog lica u Republici Srbiji ne vodi krivični postupak zbog krivičnog dela povodom kojeg se zahteva izručenje (tačka 3)); da po domaćem zakonu postoje uslovi za ponavljanje krivičnog postupka za krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje lica protiv kojeg je pravnosnažno okončan postupak pred domaćim sudom (tačka 4)); da je utvrđena istovetnost lica čije se izručenje zahteva (tačka 5)); da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju odnosno da postoji pravnosnažna sudska odluka da je lice čije se izručenje traži učinilo krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje (tačka 6)); da država molilja da garancije da će u slučaju osude u odsustvu postupak biti ponovljen u prisustvu izručenog lica (tačka 7)); da država molilja da garancije da smrtna kazna koja je propisana za krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje neće biti izrečena, odnosno izvršena (tačka 8)).

Ostalim relevantnim odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima propisano je: da ako vanpretresno veće utvrdi da su ispunjene pretpostavke iz čl. 7. i 16. ovog zakona, doneće rešenje o tome, da je protiv rešenja iz stava 1. ovog člana dozvoljena žalba neposredno višem sudu u roku od tri dana od dana prijema rešenja i da će neposredno viši sud, nakon saslušanja javnog tužioca, lica čije izručenje se zahteva i njegovog branioca, potvrditi, ukinuti ili preinačiti rešenje iz stava 1. ovog člana (član 29.); da se pravnosnažno rešenje o ispunjenosti pretpostavki za izručenje dostavlja sa spisima ministru nadležnom za pravosuđe, da ministar nadležan za pravosuđe donosi rešenje kojim dozvoljava ili ne dozvoljava izručenje i da se rešenje dostavlja nadležnom sudu, licu čije izručenje je zahtevano, ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove i državi molilji (član 31.); da u rešenju kojim dozvoljava izručenje ministar nadležan za pravosuđe može usloviti izručenje u smislu člana 14. stav 1. ovog zakona, osim ako se izručeno lice izričito odreklo tih garancija i postaviti druge uslove za izručenje (član 32.); da ministar nadležan za pravosuđe može odložiti izvršenje rešenja iz člana 32. ovog zakona dok ne bude pravnosnažno okončan krivični postupak pred domaćim sudom koji se protiv lica čije izručenje je dozvoljeno vodi za drugo krivično delo i dok lice čije izručenje je dozvoljeno ne izdrži kaznu zatvora ili drugu krivičnu sankciju koja se sastoji u lišenju slobode (član 34.).

Zakonom o državljanstvu Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 135/04 i 90/07) propisano je: da pripadnik srpskog naroda koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije ima pravo da bude primljen u državljanstvo Republike Srbije bez otpusta iz stranog državljanstva, ako je navršio 18 godina života i nije mu oduzeta poslovna sposobnost i ako podnese pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom i da pod uslovima iz stava 1. ovog člana, u državljanstvo Republike Srbije može biti primljeno i lice rođeno u drugoj republici ranije SFRJ koje je imalo državljanstvo te republike ili je državljanin druge države nastale na teritoriji ranije SFRJ, koje kao izbeglo, prognano ili raseljeno lice boravi na teritoriji Republike Srbije ili je izbeglo u inostranstvo (član 23. st. 1. i 2.); da se državljanstvo Republike Srbije stiče prijemom danom dostavljanja rešenja o prijemu u državljanstvo Republike Srbije (član 25. stav 1.) .

Odredbama člana 1. Zakona o izbeglicama („Službeni glasnik RS“, broj 18/92, „Službeni list SRJ“, broj 42/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 45/02 i 30/10) propisano je: da se licima koja su usled događaja od 1991. do 1998. godine i njihovih posledica izbegla ili prognana iz bivših jugoslovenskih republika na teritoriju Republike Srbije, a ne mogu ili zbog straha od progona ili diskriminacije ne žele da se vrate na teritoriju sa koje su izbegla, uključujući i lica koja su se opredelila za integraciju (u daljem tekstu: izbeglice), obezbeđuje, u skladu sa odredbama ovog zakona, zbrinjavanje radi zadovoljavanja njihovih osnovnih životnih potreba i pruža pomoć u procesu integracije (stav 1.); da lice koje se opredelilo za integraciju, u smislu ovog zakona, jeste lice koje je podnelo zahtev za prijem u državljanstvo Republike Srbije (stav 2.); da se položaj izbeglice utvrđuje se u skladu s odredbama ovog zakona (stav 3.).

Saglasno odredbi člana 13. stav 1. Zakona o izbeglicama, o priznavanju i prestanku statusa izbeglica, kao i o pravu na zbrinjavanje, njegovom umanjenju i prestanku Komesarijat donosi rešenje.

Članom 14. Zakona o izbeglicama propisano je: da na osnovu rešenja o priznavanju statusa izbeglice ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove izdaje izbegličku legitimaciju, a uz prethodnu proveru da li je to lice već prijavljeno u nekoj drugoj opštini (stav 1.); da izbeglička legitimacija sadrži podatke utvrđene propisima o ličnoj karti i druge podatke utvrđene posebnim propisom (stav 2.); da je izbeglička legitimacija javna isprava kojom se dokazuje identitet i na osnovu koje izbeglica ostvaruje prava koja joj po zakonu pripadaju i dokazuje druge činjenice koje su u njoj sadržane (stav 3.); da se na izdavanje, čuvanje i zamenu izbegličke legitimacije shodno primenjuju propisi o ličnoj karti (stav 4.).

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojom je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavnu žalbu izjavljuje protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2. 4/2011 - Kv.Po2. 12/12 od 25. januara 2012. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž2.Po2. 6/12 od 27. februara 2012. godine i rešenja Ministarstva pravde Republike Srbije broj 713-01-06455/2011-08 od 27. marta 2012. godine, smatrajući da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i posebno pravo okrivljenog iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 4. Ustava i načelo iz člana 17. Ustava.

Imajući u vidu da je osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž2.Po2. 6/12 od 27. februara 2012. godine podnosilac primio 8. marta 2012. godine, a njegiv branilac 9. marta 2012. godine, a da je ustavna žalba podneta 17. aprila 2012. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

U odnosu na navode podnosioca kojima obrazlaže povredu prava iz člana 33. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se oni ne mogu dovesti u vezu sa osporenim aktima, već da se isključivo odnose na postupak koji je protiv podnosioca vođen u odsustvu pred Županijskim sudom u Vukovaru. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe kojima u odnosu na osporeno rešenje Ministarstva pravde ističe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud prethodno konstatuje da se suština navoda podnosioca o povredi označenog Ustavom zajemčenog prava zasniva na sledećim tvrdnjama: da ne postoji odgovarajući ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske na osnovu koga je mogao biti izručen i da je na njegovu štetu povređen „Ugovor zaključen 29. juna 2010. godine između Srbije i Hrvatske o međusobnom izručnju lica“, jer se saglasno tom ugovoru mogu izručiti samo lica koja su okrivljena i osuđena za organizovani kriminal i koripciju, ali ne i za krivična dela ratnog zločina; da kao „izbeglo – proterano lice“ nije mogao biti izručen Republici Hrvatskoj, te da da su nadležni organi koji su o odlučivali o izručenju „morali pre donošenja konačne odluke - da sačekaju donošenje odluke po zahtevu okrivljenog za prijem u državljanstvo, koji postupak je nesporno u toku“.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava čiju povredu podnosilac ističe, a imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice i okolnosti, kao i odredbe važećih konvencija i zakona kojima se uređuju pravila u postupcima izručenja, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Osporeno rešenje Ministarstva pravde (kao i rešenja nadležnih sudova koja su mu prethodila) doneto je na osnovu odredba Evropske konvencije o ekstradiciji i Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Ustavni sud ukazuje na to da je Evropska konvencija o ekstradiciji višestrani međunarodni sporazum zaključen između država članica Saveta Evrope i primenjuje se, kao i svaki drugi međunarodni sporazum, isključivo između strana ugovornica koje su je ratifikovale i koje su jedine ovlašćene i obavezane da ga primenjuju na način i u obimu predviđenom samim sporazumom i pravilima međunarodnog prava, što nedvosmisleno proizlazi i iz člana 1. ove konvencije gde se utvrđuje da će strane ugovornice izdavati „jedne drugima“ određena lica. Opštepoznata je činjenica da su Republika Srbija i Republika Hrvatska države članice Saveta Evrope, te stoga i strane ugovornice navedene Eevropske konvencije. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje i na odredbu člana 1. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, po kojoj se ovim zakonom uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je merodavno pravo za izručenje podnosioca ustavne žalbe upravo utvrđeno Evropskom konvencijom o ekstradiciji i Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, te je stoga Sud ocenio kao neosnovan navod podnosioca da ne postoji odgovarajući ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske na osnovu koga je mogao biti izručen.

Ustavni sud je navod podnosioca da kao „izbeglo – proterano lice“ nije mogao biti izručen Republici Hrvatskoj, te da da su nadležni organi koji su o odlučivali o izručenju „morali pre donošenja konačne odluke - da sačekaju donošenje odluke po zahtevu okrivljenog za prijem u državljanstvo, koji postupak je nesporno u toku“, ocenio neosnovanim. Naime, nije sporno da podnosilac ustavne žalbe u trenutku donošenja osporenog rešenja nije imao državljanstvo Republike Srbije. Kao sporno se jedino moglo postaviti pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe imao status izbeglice. Polazeći od odredbe člana 14. stav 1. Zakona o izbeglicama, prema kojoj ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove izdaje izbegličku legitimaciju na osnovu rešenja o priznavanju statusa izbeglice, te činjenice da podnosilac ustavne žalbe prilikom lišenja slobode nije imao lična dokumenta, niti ih je ikada imao od kada boravi u Republici Srbiji od 1997. godine, a da je pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu izjavio da se u Republici Srbiji nije prijavio za primanje bilo kakve pomoći, to je Ustavni sud utvrdio da podnosilac nije imao status izbeglog lica.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Ministarstva pravde nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu .

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o izručenju Republici Hrvatskoj

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti