Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda kojom je odbijen zahtev za novčanu naknadu ratnom vojnom invalidu. Sud je ocenio da navodi žalbe predstavljaju ponavljanje tužbenih navoda i izraz nezadovoljstva ishodom spora, bez dokaza o povredi ustavnih prava.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-3150/2010
27.10.2010.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslova Paunovića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Miroslova Paunovića izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 15147/10 od 6. maja 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Miroslov Paunović iz Sombora je 30. juna 2010. godine, preko punomoćnika – Advokatske kancelarije Katanić iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv sudske odluke navedene u izreci, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava Republike Srbije i prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je su upravni organi i Upravni sud, u postupku u kome je pravnosnažno odlučeno o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, pogrešno i nepotpuno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primenili materijalno pravo. Podnosilac ukazuje da je zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida podneo 20. februara 2006. godine, u vreme važenja Uredbe o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, a da je rešenje kojim mu je retroaktivno priznato navedeno svojstvo doneto nakon prestanka važenja navedene Uredbe. Ističe da mu je zbog neblagovremenog rešavanja po navedenom zahtevu od strane prvostepenog organa, onemogućeno da ostvari pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti kao priznati ratni vojni invalid, zbog čega je doveden u neravnopravan položaj sa drugim licima koja ostvaruju to pravo i naneta mu nenadoknadiva šteta. Takođe, smatra da je ostvario pravo na navedenu novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti na osnovu same činjenice da mu je svojstvo ratnog vojnog invalida priznato za vreme važenja ranije Uredbe. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i predmet vrati prvostepenom organu na ponovno rešavanje.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 15147/10 od 6. maja 2010. godine odbijena kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv rešenja Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku u Novom Sadu broj 107-580-01629/2006-03 od 23. maja 2007. godine, donetog u ponovnom postupku po primedbama Okružnog suda u Novom Sadu iznetim u presudi tog suda U. 629/06 od 4. maja 2007. godine, a kojim je kao neosnovana odbijena njegova žalba izjavljena protiv rešenja Odeljenja za društvene delatnosti Opštinske uprave opštine Sombor broj 580-244/2006-VI od 23. oktobra 2006. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac 16. oktobra 2006. godine podneo zahtev za priznavanje prava na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti kao nezaposleni ratni vojni invalid IX grupe, koji ne ostvaruje prihode; da su neosnovani navodi tužioca da je stekao pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti na osnovu rešenja Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku u Novom Sadu broj 107-580-01378/2006-03 od 25. septembra 2006. godine, kojim mu je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida IX grupe sa 30% invaliditeta počev od 1. marta 2006. godine do 31. januara 2008. godine, jer je članom 1. Uredbe o pravu na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti ratnih vojnih invalida od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine („Službeni glasnik RS", broj 42/06) propisano da pravo na mesečno novčano primanje pripada samo onim ratnim vojnim invalidima koji su to pravo ostvarili na osnovu Uredbe o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine („Službeni glasnik RS", br. 7/92, 20/92, 31/92, 45/93, 75/93 i 8/94), koja je prestala da važi donošenjem Uredbe o prestanku važenja određenih uredbi u oblasti boračko invalidske zaštite („Službeni glasnik RS", broj 35/06); da je tužiocu navedenim rešenjem priznato svojstvo ratnog vojnog invalida, ali mu nije priznato i pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti; da je tuženi organ pravilno ocenio da tužilac u vreme podnošenja zahteva za navedenu novčanu naknadu nije bio korisnik tog prava, te je stoga pravilno odbijen tužiočev zahtev.
4. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi označenog ustavnog načela i prava zasniva na uverenju da mu nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava nije priznato pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti kao priznatom ratnom vojnom invalidu IX grupe.
Ustavni sud je utvrdio da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu se moralo prizanti pravo na navedenu novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, zbog toga što mu je retroaktivno priznato svojstvo ratnog vojnog invalida i što ne može da snosi posledice neblagovremenog rešavanja po njegovom zahtevu za priznavanje tog svojstva, predstavljaju izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava.
Ustavni sud ocenjuje da su upravni organi i Upravni sud izneli jasne i razumljive razloge zbog čega podnosilac ustavne žalbe nije ispunio uslov za priznavanje prava na navedenu novčanu naknadu propisan članom 1. Uredbe o pravu na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti ratnih vojnih invalida od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, polazeći u svojoj oceni od odlučne činjenice da u vreme podnošenja zahteva za priznavanje navedenog prava, 16. oktobra 2006. godine, podnosilac nije ostvario to pravo na osnovu ranije Uredbe o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, koja je prestala da važi 28. aprila 2006. godine. Takođe, Ustavni sud konstatuje da iz sadržine upravnih rešenja i osporene presude nesporno proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti podneo 16. oktobra 2006. godine, te su stoga očigledno kontradiktorni navodi podnosioca da je 20. februara 2006. godine podneo zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida i zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti kao priznati ratni vojni invalid.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi ukazivali na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u utvrđivanju činjeničnog stanja i primeni materijalnog prava od strane upravnih organa i Upravnog suda u ovoj upravnoj stvari, već podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom upravnog postupka, odnosno upravnog spora, od Ustavnog suda traži da još jednom ispita zakonitost akata donetih u postupcima koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe u celini ponavlja navode iznete u tužbi koje je Upravni sud već razmotrio i ocenio.
Kada je reč o pozivanju podnosioca ustavne žalbe na povredu odredaba člana 69. st. 2, 4. i 5. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se tim ustavnim odredbama ne jemči nijedno konkretno pravo, već se u okviru zajemčenog prava na socijalnu zaštitu utvrđuje da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom, da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom i da se fondovi socijalnog osiguranja osnivaju u skladu sa zakonom.
U pogledu isticanja povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe ostvario pravo na uklanjanje posledica nezakonitog rešenja tuženog organa upravo time što je drugostepeno rešenje od 23. maja 2007. godine, protiv koga je pokrenut upravni spor, doneto u ponovnom postupku po primedbama Okružnog suda u Novom Sadu iznetim u presudi tog suda U. 629/06 od 4. maja 2007. godine, kao i da je podnosilac ustavne žalbe u upravnom sporu pokrenutom protiv konačnog rešenja imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi.
5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić