Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko deset godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete od 200 evra i nalaže se okončanje postupka u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3150/2011
03.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . K . iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. K . i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 28557/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 4291/03) podno siocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K. iz Č. je 12. jula 201 1. godine, preko punomoćnika M. I, advokata iz Č, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmet u I. 28557/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni izvršni postupak pokrenut radi naplate troškova parničnog postupka i da je rešenje o izvršenju doneto 4. novembra 2003. godine, ali da to rešenje nije bilo dostavljeno Narodnoj banci Srbije kako bi se izvršila prinudna naplata, te izvršenje nije sprovedeno, iako je izvršni dužnik bio solventan u 2010. godini. Takođe je navedeno da su spisi predmeta bili izgubljeni te da je podnosilac kao izvršni poverilac 27. decembra 2010. godine podneo predlog za rekonstrukciju spisa. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom Ustavom zajemčenog prava, kao i za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmete Osnovnog suda u Čačku I. 28557/10 i utvrdio da su spisi ovog predmeta rekonsturisani. Iz rekonstruisanih spisa utvrđene su sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 740/02 od 29. maja 2003. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezan tuženi DP F. „C .“ Č. da tužiocu, na ime razlike između isplaćene zarade i zarade koja mu pripada po kolektivnom ugovoru za navedeni period od tri godine, isplati opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, tako što će 50% navedenih iznosa isplatiti u roku od 15 dana od dana prijema presude, a preostalih 50% navedenih iznosa istekom tri godine od zaključenja prinudnog poravnanja, odnosno 13. decembra 2003. godine. Istom presudom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 23.460,00 dinara.

Na osnovu navedene izvršne isprave podnosilac ustavne žalbe je Opštinskom sudu u Čačku podneo dva predloga za izvršenje radi namirenja duga na ime neisplaćenih zarada, povodom kojih su doneta rešenja I. 4292/03 i I. 7132/03. Potraživanja po ovim rešenjima izvršni poverilac je naplatio 30. i 31. marta 2010. godini, kada je odblokiran račun izvršnog dužnika, tako što su novčana sredstva prebačena sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca.

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, je 2. oktobra 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku predlog za izvršenje radi naplate troškova parničnog postupka P. 740/02 u iznosu od 23.460,00 dinara, kao i troškova izvršnog postupka. Predlogom je traženo da se izvršenje sprovede prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun punomoćnika izvršnog poverioca. Povodom ovog predloga formiran je predmet I. 4291/03, a Opštinski sud u Čačku je 4. novembra 2003. godine doneo rešenje I. 4291/03, kojim je odredio predloženo izvršenje, kao i troškove izvršnog postupka u iznosu od 3.000,00 dinara.

Izvršni poverilac je 31. maja 2005. godine podneo predlog za određivanje dopunskog sredstva izvršenja prodajom navedenih nepokretnosti izvršnog dužnika. U spisima nema dokaza da je odlučeno o ovom predlogu.

Punomoćnik izvršnog poverioca u predmetu I. 4291/03 je 27. decembra 2010. godine podneo Osnovnom sudu u Čačku, na koga je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, prešla nadležnost za postupanje u predmetnom izvršnom postupku, predlog za rekonstrukciju spisa predmeta, jer su spisi izgubljeni. Povodom ovog predloga održano je ročište 1. marta 2011. godine, na kojem je doneto rešenje kojim se dozvoljava rekonstrukcija spisa 4291/03, a ceo predmet je dobio novi broj I. 28557/10.

Osnovni sud u Čačku je više puta (1. marta, 18. maja, 14. septembra 2011. godine i 8. februara 2012. godine) uputio dopis Narodnoj banci Srbije sa zahtevom za obaveštenje da li je toj organizaciji dostavljeno rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 4291/03 od 4. novembra 2003. godine, kao i da li je sprovedeno izvršenje po označenom rešenju. Narodna banka Srbije je, dopisima od 27. maja 2011. godine i 20. februara 2012. godine, obavestila izvršni sud da predmetno rešenje o izvršenju nije primljeno u Narodnoj banci Srbije, te da nije moglo ni da se izvrši. Nakon toga, Osnovni sud u Čačku je 21. februara 2012. godine doneo zaključak I. 2855/10, kojim je naložio Narodnoj banci Srbije da na dostavljenom računu izvršnog dužnika izvrši plenidbu određenih novčanih sredstava i tako dobijena sredstva prenese na račun iz rešenja od 4. novembra 2003. godine. Narodna banka Srbije je, uz dopis od 24. februara 2012. godine, vratila dostavljeno rešenje, jer je navedeni tekući račun punomoćnika izvršnog poverioca neispravan. Nakon što su podaci o računu dostavljeni, izvršni sud je 29. marta 2012. godine doneo novi zaključak kojim je naložio Narodnoj banci Srbije da sprovede izvršenje na opisan način i da o toku sprovođenja obavesti sud. Zaključkom od 18. oktobra 2013. godine, izvršni sud je ponovio nalog Narodnoj banci Srbije da dostavi izveštaj da li je izvršenje sprovedeno. Dopisom od 22. oktobra 2013. godine Narodna banka Srbije je obavestila izvršni sud da nije sprovedeno izvršenje po dostavljenom rešenju, jer na računima dužnika nema dovoljno novčanih sredstava.

Osnovni sud u Čačku je 31. oktobra 2013. godine doneo zaključak I. 28777/13, kojim je obavestio punomoćnika izvršnog poverioca da određeno izvršenje nije sprovedeno, te da je potrebno da se, u roku od pet radnih dana od prijema zaključka, izjasni o daljem toku postupka, pod pretnjom primene odredbe člana 186. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pri čemu treba da ima u vidu odredbu člana 20. istog zakona, kojom je regulisana promena sredstava izvršenja, a ne proširenje sredstva izvršenja . Punomoćnik poverioca je, podneskom od 7. novembra 2013. godine, predložio da sud uzme izjavu o imovini izvršnog dužnika od direktora dužnika, na osnovu koje će, potom, predložiti novo sredstvo izvršenja.

Do dostavljanja spisa Ustavnom sudu 21. februara 2014. godine, u predmetnom izvršnom postupku nije više preduzeta nijedna radnja usmerena na izvršenje.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je izvršni postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja predloga ovde podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Čačku 2. oktobra 2003. godine, do odlučivanja Ustavnog suda, trajao deset i po godine, kao i da taj postupak još nije okončan .

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je izvršni postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje podnošenjem predloga, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog izvršnog postupka.

Navedeno trajanje izvršnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, se ne radi o činjenično i pravno složenom postupku.

Analizirajući postupanje izvršnog suda, Ustavni sud je ocenio da taj sud nije postupao u skladu sa zakonskom obavezom da postupak sprovede bez odugovlačenja. Naime, izvršni sud je propustio da dostavi rešenje o izvršenju Narodnoj banci Srbije radi prinudne naplate, usled čega izvršenje nije sprovedeno iako je u toku 2010. godine bilo sredstava na računu izvršnog dužnika, te je verovatno da bi izvršni poverilac i ovo potraživanje, koje se odnosilo na troškove parničnog postupka, naplatio, kao što je naplatio ostala svoja potraživanja na osnovu iste izvršne isprave, a koja su se odnosila na isplatu razlike zarade. Ustavni sud konstatuje i da je izvršni sud nakon rekonstrukcije spisa koju je tražio izvršni poverilac 27. decembra 2010. godini, preduzimao neophodne radnje u cilju sprovođenja izvršenja, a koje zbog insolventnosti izvršnog dužnika još nije sprovedeno.

Ustavni sud je ocenio i da je, s obzirom na visinu potraživanja, podnosilac ustavne žalbe imao određeni interes da se predmetni izvršni postupak efikasno okonča . Međutim, Ustavni sud ukazuje da je i sam podnosilac, kao izvršni poverilac, ispoljio određenu neaktivnost u dužem vremenskom periodu do 2010. godine. U ovom periodu je jedino 31. maja 2005. godine, preko advokata kao stručnog lica, uputio zahtev izvršnom sudu da odredi „dopunsko sredstvo izvršenja“, ali nije nikada, u skladu sa važećim zakonima koji uređuju postupak izvršenja, predložio promenu sredstva izvršenja.

6. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom izvršnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao i značaj istaknutog zahteva za njega. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve izrečeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti