Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi D. A. iz I, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5516/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12214/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. A. iz I. podneo je 17. aprila 2012. godine, preko punomoćnika G. M, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5516/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12214/10.

Podnosilac smatra da mu povređeno označeno pravo, zbog toga što je predmetni postupak, u kome je imao svojstvo tužioca, okončan za preko osam godina od podnošenja tužbe, iako nijedno pravno pitanje nije bilo toliko složeno da se može opravdati ova dužina trajanja postupka. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu koju je pretrpeo zbog povrede označenog prava, kao i troškove za sastav ustavne žalbe. Podnoslac je urgirao za okončanje ustavnosudskog postupka podneskom od 30. oktobra 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 12214/10 Prvog o snovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. A, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. avgusta 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete po više vidova, a koju je pretrpeo vršeći vojnu službu u periodu od 16. septembra 1991. do 15. januara 1992. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 5516/03.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 5516/03 od 12. maja 2006. godine, zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano sedam (jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Na održanim ročištima saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke, svedok i veštak neuropsihijatar, te obavljeno medicinsko veštačenje, po pribavljenom izveštaju Medicinskog centra M.

Prvostepena presuda Opštinskog suda P. 5516/03 od 12. maja 2006. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9521/06 od 20. aprila 2007. godine u usvajajućem delu i povodom odluke o troškovima, a potvrđena u odbijajućem delu. Predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa nalogom da se upotpuni činjenično stanje i pribavi kompletna medicinska dokumentacija o lečenju tužioca posle 1992. godine, a nakon što je otpušten sa Neurološke klinike V.

U ponovnom postupku, nakon šest održanih ročišta, od deset zakazanih, doneta je druga po redu prvostepena presuda Opštinskog suda P. 4437/07 od 13. novembra 2009. godine, kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i dosuđena mu naknada nematerijalne štete u određenom iznosu na ime pretrpljenog straha i na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, a odbijen tužbeni zahtev ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova. Takođe, odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih iznosa, kao neosnovan, a tužena obavezana da mu naknadi troškove postupka. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili jedan izostanak tužioca sa ročišta, iako je uredno bio pozvan radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, nedostavljanje medicinskog kartona za tužioca iz Doma zdravlja I, te jer su svedoci i veštak izostali, a za njih nije bilo uredne dostave poziva. Protiv navedene presude žalbu je izjavila tužna 11. decembra 2009. godine, ali je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž. 11456/10 od 15. aprila 2010. godine, vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka, jer u spisima predmeta nije bilo punomoćja za tužiočevog punomoćnika. Predmet je pred Prvim osnovnim sduom u Beogradu zaveden pod brojem P. 12214/10 i nakon dopune postupka, data je naredba 8. juna 2010. godine da se spisi predmeta vrate Apelacionom sudu u Beogradu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12721/10 od 15. decembra 2011. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati određeni iznos, ali je preinačena u preostalom delu u pogledu visine naknade štete na ime pretrpljenog straha, kao i u pogledu odluke o troškovima. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 24. januara 2012. godine. Punomoćniku tužioca je navedena presuda uručena 6. marta 2012. godine, tek posle njegovog obaveštenja o promeni sedišta advokatske kancelarije, posle tri neuspešne dostave presude, jer sud nije raspolagao tačnom adresom punomoćnika.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio , a krećući se u granicama zahteva postavljenog ustavnom žalbom, da je postupak čije se trajanje osporava započeo 29. avgusta 2003. godine i da je pravnosnažno okončan nakon osam godina i skoro četiri meseca, donošenjem drugostepene presude od 15. decembra 2011. godine, što bi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak nije bio pravno i činjenično složen.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku, te da je predmet spora za njega imao poseban značaj i u psihološkom i materijalnom smislu.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac, odnosno njegov punomoćnik nisu doprineli dužem trajanju postupka. Uredno su se odazivali pozivima suda, osim u jednom navratu kada je tužilac izostao sa ročišta, iako je uredno bio pozvan radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Međutim, stoji i da punomoćnik tužioca uz tužbu, a ni kasnije u postupku, nije dostavio punomoćje za zastupanje tužioca, što je uticalo na vraćanje spisa prvostepenom sudu i produžavanje postupka za skoro šest meseci.

Ispitujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud konstatuje da na strani Drugog opštinskog suda u Beogradu, prevashodno stoji odgovornost za trajanje postupka van granica razumnog roka. U prilog neefikasnog postupanja suda govori to da je prva prvostepena presuda, iako doneta posle nepune tri godine od podnošenja tužbe, delimično ukinuta i vraćena na ponovni postupak, radi dopune dokaznog postupka, te da je osporeni postupak pravnosnažno okončan preinačujućom presudom Apelacionog suda u Beogradu, preko pet godina kasnije, nakon jednog vraćanja spisa prvostepenom sudu radi dopune postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnog prvostepenog suda dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od osam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5516/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12214/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i izvesni doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. ta čka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti