Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je za podnosioca trajao preko 16 godina. Sud je ocenio da je trajanje postupka neopravdano dugo i dosudio naknadu nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P . iz V . O , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1096/93, kasnije pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 228/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz V . O . podneo je 17. aprila 2012. godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz V . P, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1096/93, kasnije pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 228/10. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudakih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je u predmetni parnični postupak stupio tužbom za glavno mešanje još 27. februara 1996. godine, a postupak je pravnosnažno okončan tek presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5641/11 od 15. decembra 2011. godine, iako je bezuspešno podnošeno više urgencija radi presuđenja. Kako je podnosiocu, zajedno sa drugim glavnim umešačem, navedenom drugostepenom presudom ukraćeno pravo na kupljenu nepokretnost, jer oni kupljenu površinu ne mogu namiriti iz katastarske parcele 3920 , KO V . O, pošto ista nije bila predmet kupoprodaje, to podnosilac ove ustavne žalbe, traži naknadu materijalne štete jer nije stupio u posed kupljene nepokretnosti do podnošenja ustavne žalbe, s obzirom na to da "sud nije odlučio o njihovom zahtevu", kao i naknadu nematerijalne štete zbog istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu čl ana 6 . Evropske konvencije, ali s obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski ne razlikuje od navedene odredbe Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu ovog prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u S mederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 228/10 (inicijalno predmet P. 978/85 ranijeg Opštinskog suda u Velikoj Plani), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Z. N . (u daljem tekstu: Z.N.) iz V . P . podneo je 20. avgusta 1985. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih R.B. i A.N, radi utvrđenja da je tužilac vlasnik nepokretnosti na kat astarskoj parceli 3919 , KO V . O, bliže određenih u tužbi, po osnovu usmenog ugovora o poklonu sa pok. S.N. (deda tužioca, a otac tuženih ćerki, koji su svi njegovi testamentalni nalednici), kao i savesne državine i sopstvene izgradnje, a i vlasnik kat astarske parcele 3920 , KO V . O . po osnovu istog ugovora i savesne državine. Presudom Opštinskog suda P. 978/85 je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik kat astarske parcele 3919 , KO V . O . od 20,03 ara i objekata na njoj, a u delu da se utvrdi da je vlasnik kat astarske parcele 3920 , KO V . O . tužba je odbačena, jer tužilac nema pravni interes za vođenje ove parnice. Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 104/87 od 10. februara 1987. godine je ukinuta navedena prvostepena presuda u delu kojim je odbačena tužba tužioca i u delu odluke o troškovima. U ponovnom delu postupka, predmet je zaveden pod brojem P. 209/87, ali je rešenjem Opštinskog suda P. 209/87 od 6. aprila 1993. godine postupak prekinut, jer je umrla prvotužena R.B. Postupak je nastavljen pod brojem P. 1096/93 i u parnicu je stupio na mesto prvotužene njen zakonski naslednik - sin T.I.

Podnosilac ustavne žalbe M. P, zajedno sa M . P, podneo je 27. februara 1996. godine tužbu za glavno mešanje, radi državine i činidbe protiv tužioca Z.N. i tuženih A.N. i T.I, navodeći da su glavni umešači vlasnici celokupne kat astarske parcele 3919 , KO V . O . od 20,03 ari i kuće po osnovu kupovine od tužene A.N. i pok. R.B, koja je realizovana 10. avgusta 1985. godine, te traže da im tuženi predaju u državinu navedene nepokretnosti. Do donošenja druge po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 1096/93 od 21. oktobra 1998. godine, održano je deset ročišta za glavnu raspravu (četiri nisu održana , i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno ročište jer prvotužena nije bila uredno pozvana, a jedno jer je punomoćnik glavnog umešača dostavio tužbu za glavno mešanje neposredno pred ročište), na kojima je sprovedeno građevinsko veštačenje i pribavljen dopunski nalaz veštaka, te saslušani u svojstvu parnične stranke tužilac, tuženi i glavni umešači.

Presuda Opštinskog suda P. 1096/93 od 21. oktobra 1998. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca Z.N, a odbijen zahtev glavnih umešača, ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1063/99 od 20. oktobra 1999. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa nalogom da se upotpuni činjenično stanje.

U ponovnom postupku, nakon tri održana ročišta, postupak je prekinut rešenjem P. 716/99 od 8. februara 2001. godine, jer je preminula drugotužena A.N. Punomoćnik glavnih umešača je tražio nastavak postupka u aprilu iste godine, označivši zakonske naslednike tužene A.N, i to: S.D, B.T, Lj.P. i B.P. U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 354/02. Nakon jednog održanog ročišta, zakazana je medijacija za 27. septembar 2002. godine i tužilac i tuženi su predložili da se zaključi poravnanje i glavnim umešačima isplati novac koji je dat prilikom kupovine nepokretnosti, što je odbijeno. Nakon tri održana ročišta, i sedam neodržanih ročišta zbog neuredne dostave poziva za tužene, doneta je presuda Opštinskog suda P. 354/02 od 10. novembra 2005. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca Z.N, a odbijen zahtev glavnih umešača. Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 909/06 od 16. maja 2007. godine ukinuta je navedena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer nisu raspravljena sva sporna pitanja na koja je ukazano ranijim drugostepenim rešenjem.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 432/07, ali je rešenjem od 12. juna 2007. godine postupak prekinut, jer je preminuo tužilac Z.N. Punomoćnik glavnih umešača je tražio nastavak postupka 13. septembra 2007. godine, označivši zakonskog naslednika tužioca, dok je u novembru iste godine urgirao za nastavak postupka, a u januaru 2008. godine je odbijen njegov zahtev za izuzeće postupajućeg sudije. Predmet je u nastavku postupka dobio novi broj P. 51/08, a Opštinski sud je, posle prvog zakazanog ročišta, doneo rešenje o prekidu postupka P. 51/08 od 17. marta 2008. godine, jer je preminuo T.I, jedan od tuženih. Po predlogu za nastavak postupka punomoćnika glavnih umešača od 17. marta 2008. godine, uz označavanje zakonskog naslednika tuženog pok. T.I, postupak je nastavljen pod brojem P. 203/08. Nakon dva održana ročišta, od pet zakazanih (jedno nije održano jer je punomoćnik glavnog umešača neposredno pred ročište predao podnesak, a dva puta je izostala uredna dostava za tužene) i dve urgencije punomoćnika glavnog umešača za postupanje u predmetu, zbog reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, ovaj postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u S mederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 228/10 i prvo ročište je bilo zakazano za 15. septembar 2010. godine. Nakon dva neodržana ročišta, jer nije bilo uredne dostave za tužene, Osnovni sud je doneo rešenje da se spisi predmeta ustupe Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti između Osnovnog suda u Smederevu i Apelacionog suda u Beogradu, ali su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 633/10 od 19. januara 2011. godine spisi vraćeni prvostepenom sudu, jer u konkretnom slučaju nije bilo postupanja Apelacionog suda u Beogradu nakon 29. decembra 2009. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" , broj 111/09). Nakon još jednog neodržanog ročišta pred prvostepenim sudom jer nije bilo uredne dostave za neke od tuženih, glavna rasprava je zaključena na prvom sledećem održanom ročištu.

Presudom Osnovnog sud a u S mederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 228/10 od 7. juna 2011. godine, između ostalog, usvojen je tužbeni zahtev glavnih umešača i utvrđeno da su oni vlasnici kat astarske parcele 3919 , KO V . O . od 20,03 ara po osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog 10. avgusta 1985. godine i overenog kod suda 1989. godine, što su tuženi dužni da priznaju i trpe i dozvole im da se upišu kao vlasnici nepokretnosti. Protiv navedene presude žalbu su izjavili tužilja i tuženi, pravni sledbenici A.N.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5641/11 od 15. decembra 2011. godine preinačena je prvostepena presuda, između ostalog, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev glavnih umešača da se utvrdi da su oni vlasnici nepokretnosti po osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog 10. avgusta 1985. godine između umešača, kao kupaca, i pok. A.N. i R.B, kao prodavaca, i overenog kod suda 1989. godine, u toku trajanja parnice, kao i kuće na toj parceli, što su tuženi dužni da priznaju i trpe. Takođe, odbijen je kao neosnovan i tužbeni zahtev glavnih umešača da se obaveže tužena B.N. (udova pok. Z.N.) da im preda u državinu i nesmetano korišćenje celu katastarsku parcelu 3919 , KO V . O . od 20,03 ara i ukloni bespravno sagrađene objekte. Ova presuda uručena je punomoćniku glavnih umešača 20. marta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava za podnosioca ustavne žalbe, kao jednog od glavnih umešača, započeo podnošenjem tužbe za glavno mešanje od 27. februara 1996. godine, u parnici koja je do tog trenutka trajala skoro 11 godina, a da je pravnosnažno okončan za glavne umešače donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5641/11 od 15. decembra 2011. godine, koja je uručena podnosiocu 20. marta 2012. godine, odnosno nakon više od 16 godina od dana podnošenja tužbe za glavno mešanje.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, pruža osnovu za zaključak da postupak po tužbi podnosioca nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ukupno trajanje parničnog postupka u ovom sporu ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Međutim, razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio značajno činjenično i pravno veoma složen, jer je trebalo raspraviti i utvrditi okolnosti koje se odnose na pravu nameru zaveštaoca S.N. iz testamenta (dede tužioca pok. Z.N. i oca tuženih pok. R.B. i A.N) i pored postojanja pravnosnažnog ostavinskog rešenja, kao i na mogućnost raspolaganja imovinom testamentalnih naslednika - tuženih pok. R.B. i A.N. Postupak je bio i procesno složen, jer se raspravljalo i o tužbi za glavno mešanje, a nekoliko puta je bio prekidan zbog smrti stranaka u ovoj parnici, koji je započela skoro 11 godina pre nego što je podnosilac podneo tužbu za glavno mešanje.

Ustavni sud nalazi da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju nesumnjivo bilo od materijalnog i moralnog značaja za podnosioca, te da je on u manjoj meri doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka , tako što dva ročišta nisu održana jer je tužbu za glavno mešanje i jedan podnesak predao neposredno pred zakazno ročište. Međutim, pored ovoga, stoji da je u toku trajanja postupka podnosilac ustavne žalbe uredno pristupao na sva ročišta, podnosio urgencije za ubrzanje postupka i samo je on, od svih stranka u postupku, blagovremeno tražio nastavak nekoliko puta prekinutog postupka, označavajući zakonske naslednike preminulih stranaka, što sve ukazuje na njegov krajnje proaktivan stav u ovom postupku.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda više puta ukidane od strane drugostepenog suda (tri puta u toku cele parnice, a dva puta nakon podnošenja tužbe za glavno mešanje), da bi postupak bio okončan tek preinačenjem četvrte po redu prvostepene presude. Pritom, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države . Na strani drugostepenih sudova nije bilo doprinosa trajanju postupka van okvira granica razumnog roka.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da iz sadržine navoda ustavne žalbe proizlazi da je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, iako to nije izričito navedeno u zahtevu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1096/93, kasnije pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 228/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka i njegovu složenost, kao i izvesni doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije pružio dokaze da je u osporenom postupku pretrpeo protivzakonitu materijalnu štetu, te da ovaj zahtev podnosioca predstavlja, u suštini, njegov izraz nezadovoljstva krajnjim ishodom parnice.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.