Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao petnaest godina. Nedelotvorno postupanje sudova, uključujući višestruko ukidanje presuda, identifikovano je kao glavni razlog odugovlačenja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Krkljuša iz Šajkaša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Krkljuša i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 8102/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8102/02 od 4. aprila 2007. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5904/10 od 7. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Krkljuš iz Šajkaša je 1. jula 2010. godine , preko punomoćnika Ljubinke Krkljuš, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na naknadu štete zajemčenih odredb ama člana 32. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 8102/02 i protiv presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8102/02 od 4. aprila 2007. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5904/10 od 7. maja 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je parnični postupak pokrenuo 17. jula 1995. godine; da je prva presuda P. 3956/95 doneta 6. novembra 1996. godine; da je ukinuta presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 727/97 od 20. jula 1998. godine; da je druga presuda P. 4731/99 od 10. aprila 2002. godine ukinuta presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2885/02 od 17. oktobra 2002. godine; da je sudu trebalo još pet godina da donese treću po redu prvostepenu presudu, a onda još dve godine da donese treću po redu dr ugostepenu presudu, što znači da je postupak trajao 15 godina ; da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da mu je nezakonitim i nepravilnim radom državnih organa povređeno pravo na naknadu materijalne štete.

Od Ustavnog suda traži da „poništi osporene akte i naloži ponovno odlučivanje.“ Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 8102/02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. jula 1995. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo za unutrašnje poslove RS – SUP Novi Sad radi naknade materijalne štete koju je pretrpeo zbog nezakonitog postupanja radnika policije SUP Novi Sad, te je tužbom tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade materijalne štete plati iznos od 11.000, 00 dinara sa zakonskom kamatom .

Pred prvostepenim sudom je bilo održano je pet ročišta za glavnu raspravu. Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka, kao i veštačenjem od strane veštaka mašinske struke.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3956/95 od 6. novembra 1996. godine obavezana je tužena da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade materijalne štete plati iznos od 20.840,00 dinara sa zakonskom kamatom, kao i da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka.

Tužena je 4. februara 1997. godine protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3956/95 podnela žalbu.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 721/97 od 20. jula 1998. godine usvojio žalbu tužene i ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3956/95 i predmet vratio na ponovno suđenje.

U periodu od 27. oktobra 2000. godine do 10. aprila 2001. godine održano je tri ročišta, a dva su odložena.

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 4731/99 od 10. aprila 2002. godine obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 172.068,00 dinara, sa zakonskom kamatom, kao i da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka.

Tužena je 1. jula 2002. godine protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4731/99 podnela žalbu.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2885/02 od 17. oktobra 2002. godine usvojio žalbu tužene i ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4731/99 od 10. aprila 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U periodu od 17. oktobra 2002. godine do 4. aprila 2007 . godine održano je deset ročišta.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8102/02 od 4. aprila 2007. godine odbijen je zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da mu tužena na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 180.990,00 dinara sa zakonskom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 25.000,00 dinara, dok je stavom trećim odbijen zahtev tužene da se tužilac obaveže da joj na ime troškova parničnog postupka isplati, preko dosuđenog a do traženog iznosa , iznos od 17.800,00 dinara.

Protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8102/02 od 4. aprila 2007. godine tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je žalbu.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4705/07 od 6. februara 2008. godine vratio Opšštinskom sudu u Novom Sadu spise predmeta P. 8102/02 radi sređivanja spisa.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5904/10 od 7. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P . 8102/02 od 4. aprila 20 07. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez oduglovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jedn om ročištu (član 312. stav 2.).

5. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, s obzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da ocena suđenja u razumnom roku mora da obuhvati celokupni period trajanja postupka od momenta podnošenja tužbe sudu 17. jula 1995. godine do okončanja postupka .

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak okončan posle skoro petnaest godina od podnošenja tužbe, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao skoro petnaest godina, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi nisu preuzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bi li obavezni kako bi postupak završio u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno i neefikasno postupanje nadležnih sudova, koji nisu preduzimali sve neophodne mere da se parnični postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je godinu ipo dana, drugostepeni sud je odlučio posle dve godine, kada je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, zatim je nova prvostepena presuda doneta posle četiri godine, a drugostepeni sud je posle šest meseci ponovo ukinuo prvostepenu odluku, nova prvostepena odluka je doneta posle četiri i po godine i na kraju je drugostepeni sud odlučio posle tri godine. Dakle, parnični postupak je trajao 15 godina.

Po oceni Ustavnog suda, petnaestogodišnje trajanje postupka predstavlja nerazumno dug period kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Takođe i višestruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda je doprinelo dužini trajanja postupka.

Iako je prvostepeni sud zakazivao ročišta redovno, po oceni Ustavnog suda, vremenski intervali zakazanih ročišta doprineli su dužem trajanju postupka.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka, imajući u vidu da se uredno odazivao pozivima za ročišta za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tom nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o naknadi za njega značajnog novčanog iznosa. Iako je predmet imao određenu složenost i zahtevao izvođenje većeg broja dokaza saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane veštaka mašinske struke, to ne može biti opravdanje za nerazumno petnaestogodišnje trajanje postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 8102/02.

U pogledu osporavanja presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8102/02 od 4. aprila 2007. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5904/10 od 7. maja 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih Ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen ih ak ata.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS," br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti