Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku dužem od deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra, umanjena zbog njegovog doprinosa odugovlačenju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Đ . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. Đ . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu K. 1/13 (ranije u predmetu K. 144/11 i K. 57/10 i pred Okružnim sudom u Kragujevcu u predmetu K. 1/09), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Đ . iz Čačka je 13. januara 2012. godine, preko punomoćnika I . V. Ć, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu K. 144/11 (ranije pred Okružnim sudom u Kragujevcu u predmetu K. 1/09).

Podnosilac navodi da je Okružno javno tužilaštvo u Kragujevcu protiv njega podnelo zahtev za sprovođenje istrage 2002. godine, da je optužnica stupila na pravnu snagu tokom 2009. godine, a da Viši sud u Kragujevcu u vreme podnošenja ustavne žalbe nije doneo „konačnu prvostepenu odluku u ovoj krivičnopravnoj stvari“, te zaključuju da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Kragujevcu K. 1/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Kragujevcu, koji je nakon podnošenja ustavne žalbe pravnosnažno okončan.

Okružno javno tužilaštvo u Kragujevcu je 10. jula 2003. godine podnelo Okružnom sudu u Kragujevcu zahtev za sprovođenje istrage Kt. 83/02 protiv podnosioca ustavne žalbe (zbog krivičnog dela prevare iz člana 171. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi sa st. 1. i 4. istog zakona) i još šest lica (zbog ukupno osam radnji izvršenja krivičnih dela i to: tri krivična dela nedozvoljena trgovina; tri krivična dela zloupotreba službenog položaja; dva krivična dela prevare).

Istražni sudija Okružnog suda u Kragujevcu je u periodu od 4. septembra 2003. godine do 5. aprila 2004. godine saslušavao okrivljene.

U odnosu na podnosioca ustavne žalbe krivični postupak je pokrenut 1. oktobra 2003. godine, kada je istražni sudija Okružnog suda u Kragujevcu doneo rešenje da prema njemu sprovede istraga (rešenje Kio. 117/03 od 1. oktobra 2003. godine).

U toku istrage ispitano je ukupno devet svedoka (18. maja, 3. juna i 24. decembra 2004. godine), s tim što su dva svedoka ispitana od strane Okružnog suda u Leskovcu 7. i 28. februara 2005. godine, po zamolnici od 25. januara 2005. godine. Takođe, tokom istage je obavljeno i veštačenje ekonomsko-finansijske struke (21. aprila 2005. godine), koje predstavlja poslednju preduzetu radnju u istražnom postupku. Iz spisa nije moguće utvrditi kada je predmet poslat Okružnom javnom tužilaštvu u Kragujevcu na dalju nadležnost.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Kragujevcu je 30. decembra 2008. godine protiv podnosioca ustavne žalbe (i još šest lica) podiglo optužnicu. Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa st. 1. i 4. istog zakonika. Ostalim optuženim licima stavljeno je na teret svakom po jedno krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi.

Optužnica je primljena u Okružnom sudu u Kragujevcu 8. januara 2009. godine i predmet je zaveden pod brojem 1/09, a od 1. januara 2010. godine krivični postupak je nastavljen pred Višim sudom u Kragujevcu pod brojem K. 57/10.

Viši sud u Kragujevcu je 14. septembra 2011. godine doneo presudu K. 57/10 kojom je prema podnosiocu ustavne žalbe odbio optužbu za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. Krivičnog zakonika, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Istom presudom, odbijena je optužba i prema svim ostalim okrivljenima zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Okružni, potom Viši sud u Kragujevcu je do donošenja presude K. 57/10 od 14. septembra 2011. godine glavni pretres zakazao ukupno 15 puta, s tim što glavni pretres nije održan 14 puta. Glavni pretres samo jednom nije održan zbog bolesti postuapjućeg predsednika veća, dok u preostalim slučajevima nije održavan zbog nedolaska jednog ili više okrivljenih, te je sud donosio naredbe o njihovom prinudnom dovođenju. Podnosilac ustavne tri puta nije pristupio na glavni pretres, i to: jedanput jer nije bilo dokaza da je uredno pozvan; dva puta zbog bolesti i oba puta je opravdao izostanak.

Nakon donošenja presude Višeg suda u Kragujevcu K. 57/10 od 14. septembra 2011. godine, krivični postupak je samo u odnosu na podnosioca ustavne žalbe nastavljen zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja i predmet je dobio novi broj K. 144/11.

Viši sud u Kragujevcu je potom glavni pretres zakazao 12 puta. Četiri puta je održan, a osam puta nije, i to: jedanput zbog sprečenosti predsednika veća; jedanput jer je podnosilac promenio branioca; dva puta zbog nedolaska svedoka, odnosno veštaka (sud je oba puta donosio naredbe o prinudnom dovođenju svedoka); četiri puta zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji je bio uredno pozvan (sud je dva puta donosio naredbe o prinudnom dovođenju).

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Viši sud u Kragujevcu je 12. septembra 2012. godine doneo presudu K. 144/11 kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa st. 1. i 4. Krivičnog zakonika i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci. Navedena presuda je ukinuta 19. decembra 2012. godine rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 5315/12 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Viši sud u Kragujevcu je glavni pretres zakazao sedam puta. Glavni pretres je tri puta održan (8. i 22. maja 2013. i 22. jula 2013. godine), a četiri puta nije i to zbog nedolaska svedoka, pri čemu je sud donosio naredbe o njegovom prinudnom dovođenju.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Viši sud u Kragujevcu je 22. jula 2013. godine doneo presudu K. 1/13 kojom je podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe (po preciziranoj optužnici od 24. maja 2013. godine) za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, jer nije dokazano da je isto izvršio.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 4486/13 od 13. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba Višeg javnog tužilaštva u Kragujevcu, a presuda Višeg suda u Kragujevcu K. 1/13 od 22. jula 2013. godine je potvrđena.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 1. oktobra 2003. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 13. novembra 2013. godine kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Kž1. 4486/13 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao deset godina i nešto više od dva meseca, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Naime, Ustavni sud ukazuje da je, sa jedne strane, u konkretnom slučaju, imajući u vidu krivična dela koja su stavljena na teret podnosiocu i drugim saokrivljenim licima (njih ukupno sedam), nadležni sud u krivičnom postupku trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja od kojih je zavisilo donošenje zakonite i pravilne odluke, kao i da je Viši sud u Kragujevcu glavni pretres zakazivao u primerenim rokovima, ali da iz objektivnih razloga pretres nije mogao da održi, budući da okrivljena lica nisu po pozivima pristupala, zbog čega su donošene naredbe o njihovom prinudnom dovođenju. Međutim, sa druge strane, Ustavni sud je utvrdio i postojanje perioda potpune neaktivnosti u trajanju od tri godine i osam meseci (od 21. aprila 2005. godine kada je obavljeno veštačenje ekonomsko-finansijske struke koje predstavlja poslednju preduzetu radnju u istražnom postupku, do 30. decembra 2008. godine kada je podignuta optužnica), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja, pri čemu se iz spisa predmeta Višeg suda u Kragujevcu nije moglo utvrditi kada je nakon sprovedene istrage predmet dostavljen nadležnom tužilaštvu na dalju nadležnost. Stoga je Ustavni sud ocenio da se ovakvo postupanje navedenog suda ne može smatrati delotvornim, budući da sudovi imaju obavezu da propisno i blagovremeno postupaju u predmetima koji su u njihovoj nadležnosti i imaju posebnu odgovornost da osiguraju da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, dok je doprinos podnosioca trajanju postupka uzet u obzir kod utvrđivanja iznosa naknade štete.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno činjenicu da je glavni pretres četiri puta odlagan usled nedolaska podnosioca ustavne žalbe, zbog čega je dva puta naređeno i njegovo privođenje, što predstavlja doprinos samog podnosioca ukupnoj dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka, nalazeći da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo u konkretnoj pravnoj stvari. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja.

5. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku dužem od deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti