Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i utvrdio povredu prava na pravično i suđenje u razumnom roku. Podnosiocu nije omogućeno da se izjasni o dokazima na kojima je zasnovana odluka o prestanku službe, a postupak je trajao neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . L . iz Zrenjanina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2112/11 od 19. februara 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2112/11 od 19. februara 2014. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 4522 Batajnica int. broj 39-6 od 24. januara 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. L . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6834 Batajnica u predmetu int. broj 200-1 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L . iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu, 7. aprila 2014. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Zrenjanina, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2112/11 od 19. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da u upravnom postupku i upravnom sporu nije održana usmena rasprava, da podnosilac nije saslušan, da nije imao prilike da vidi dokaze koje je pribavljao drugostepeni organ, te da nisu izvedeni dokazi koje je predlagao. Ističe se da su nadležni sudovi u upravnom sporu tri puta poništavali konačna rešenja, sa nalogom da se u ponovnom postupku pravilno utvrdi činjenično stanje i izvedu predloženi dokazi, ali da je Upravni sud četvrti put odstupio od svojih naloga, nalazeći da su sve činjenice tačno utvrđene i da nije potrebno održavati usmenu raspravu. Podnosilac smatra da radno mesto na koje je bio postavljen nije ukinuto, već da je na njemu samo smanjen broj izvršilaca, kao i da je Vojska nakon njegovog otpuštanja zaposlila druga lica na istom radnom mestu.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, odredi da Upravni sud ponovo odluči u upravnom sporu na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi, te da podnosiocu odredi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe u opredeljenim novčanim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 4522 Batajnica int. broj 39-6, Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1408/06 i Upravnog suda U. 2112/11, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 6834 Batajnica int. broj 200-1 od 27. jula 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore zbog ukidanja radnog mesta, dana 31. avgusta 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 19. avgusta 2005. godine, VP 4522 Batajnica je rešenjem UP-2 broj 26-2 od 31. avgusta 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

O tužbi koju je podnosilac podneo Sudu Srbije i Crne Gore, nakon što je preuzeo nerešene predmete tog sud, odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 1408/06 od 28. februara 2008. godine, kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. Taj sud je naveo da na osnovu nepotpunih spisa predmeta upravnog organa nije u mogućnosti da ceni pravilnost primene procesnih i materijalnih propisa u postupku donošenja pobijanog rešenja.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je doneo rešenje int. broj 18-244 od 21. jula 2008. godine, kojim je ponovo odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 27. jula 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je naveo da je aktom Uprave za organizaciju Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane pov. broj 892-2 od 11. jula 2008. godine obavešten da je ukinuto formacijsko mesto radio-prisluškivač u 1. Odeljenju (radio-prislušno VF), u 2. vodu (radio-prislušni VF), u radio-prislušnoj četi "A", u 1. Centru za elektronsko izviđanje "A", na koje je podnosilac bio raspoređen.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 5654/08 od 28. maja 2009. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da drugostepeni organ ponovo nije na nesumnjiv način utvrdio sve odlučne činjenice za donošenje zakonite odluke u ovoj pravnoj stvari, jer iz Odluke ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine ne proizlazi da je radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen zaista ukinuto, niti akt Uprave za organizaciju od 11. jula 2008. godine, izdat nakon donošenja prvostepenog rešenja, može biti valjan osnov kojim se dokazuje činjenica o ukidanju radnog mesta. Isti sud je ponovo našao da u drugostepenom rešenju nisu navedeni akti iz kojih bi se utvrdilo da je podnosiocu pre donošenja prvostepenog rešenja pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje int. broj 49-63 od 4. decembra 2009. godine, kojim je po treći put odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene pisane izjave od D.M, tada komandira čete u kojoj je bio raspoređen podnosilac, i I.P, tada četnog starešine u četi u kojoj je bio raspoređen podnosilac, a iz kojih proizlazi da je podnosilac do 31. avgusta 2005. godine bio postavljen na formacijsko mesto čije ukidanje je predviđeno Odlukom ministra odbrane od 25. jula 2005. godine.

Upravni sud je presudom U. 14117/10 (2009) od 25. novembra 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, Upravni sud je našao da je ono zahvaćeno povredom odredbe člana 61. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, s obzirom na to da tuženi organ nije postupio u skladu sa primedbama u pogledu postupka iz ranije presude Vrhovnog suda Srbije.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje int. broj 39-6 od 24. januara 2011. godine, kojim je po četvrti put odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. Za razliku od ranije donetih rešenja u tom rešenju je naveo da je pribavio akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd broj 0110-101-230/09 od 22. decembra 2009. godine iz koga proizlazi da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2112/11 od 19. februara 2014. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta, našao da tužba nije osnovana. Po oceni tog suda, tuženi organ je pravilno odbio žalbu podnosioca, jer iz dokaza u spisima predmeta proizlazi da je ukinuto njegovo radno mesto i da nije bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se p re donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, te da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se p oseban ispitni postupak sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 132. stav 1.); da s tranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.); da s tranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, takođe, ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je s lužbeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci: da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.); kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da se o dredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno se primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da (..) ako je u istom sporu već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, sud može i sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti presudu, odnosno rešenje (član 38. stav 3.); da u slučaju iz stava 3. ovog člana, sud utvrđuje činjenično stanje na raspravi, ili preko jednog člana veća ili preko drugog suda, ili preko drugog organa , te da se na raspravu poziva i stranka (stav 4.); da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, te da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, dok je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.).

Odredbom člana 41. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09 ), koji je stupio na snagu 30. decembra 2009. godine, propisano je da zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe.

5. Ustavni sud je najpre konstatovao da podnosilac ustavnu žalbu, kao i tužbu u upravnom sporu, suštinski zasniva na tvrdnji da je u upravnom postupku pogrešno utvrđeno da je radno mesto na koje je bio postavljen ukinuto, umesto da je utvrđeno smanjenje broja izvršilaca na tom radnom mestu i, saglasno tome, sproveden odgovarajući komisijski postupak. Imajući u vidu da podnosilac, takođe, navodi da nije upoznat ni sa jednim dokazom koji je izveden u upravnom postupku, a da ostvarivanje cilja tog postupka zahteva da se stranci omogući da pruža potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese, Ustavni sud je smatrao da se radi o ustavnopravnom razlogu koji je potrebno prethodno ispitati prilikom ocene o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud i ovom prilikom ističe da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu proveravana zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u drugostepenom postupku, Ustavni sud smatra da ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u postupku pred drugostepenim organom i adekvatno ocenjeni u drugostepenom rešenju.

Ustavni sud je primetio da podnosilac u tužbi nije, kao što je to učinio u ustavnoj žalbi, posebno naveo da mu naknadno pribavljeni dokazi o bitnim činjenicama za odlučivanje nisu predočeni. Međutim, podnosilac je istakao povredu pravila postupka kao jedan od razloga za pokretanje upravnog spora, što je podrazumevalo da nadležni sud ispita da li su pre donošenja konačnog rešenja poštovane sve odredbe opšteg upravnog postupka koje su se primenjivale u konkretnom slučaju (videti Odluku Ustavnog suda Už-454/2013 od 8. oktobra 2015. godine).

Iako se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, Ustavni sud ukazuje da navedeno ovlašćenje iz člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ne oslobađa drugostepeni organ obaveze da dokaze koje je pribavio u dopunjenom postupku dostavi stranci radi izjašnjenja i da joj omogući učešće u postupku, budući da se odredbe o postupku donošenja prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 235. stav 1. Zakona, shodno primenjuju i u drugostepenom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už-4577/2010 od 6. novembra 2013. godine).

Izložena ocena je primenjiva na overeni izvod iz Odluke ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. 1615-2 od 25. jula 2005. godine, akt Uprave za organizaciju Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane pov. broj 892-2 od 11. jula 2008. godine , akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd broj 0110-101-230/2009 od 22. decembra 2009. godine i pisane izjave koje su dala lica postavljena, u vreme prestanka službe podnosioca, u istoj vojnoj pošti. Prema podacima u spisima predmeta i sadržini donetih akata, navedene isprave, ni u jednoj fazi postupka, nisu bile dostavljene podnosiocu na izjašnjenje, iako je za to bilo prilike u drugostepenom upravnom postupku, ali i u upravnom sporu. Stoga je podnosilac ustavne žalbe tek iz obrazloženja drugostepenih rešenja mogao da sazna da su u upravnom postupku izvedeni dokazi uvidom u pomenute isprave. Sledom iznetog, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac u predmetnom postupku bio sprečen da dobije potpune informacije koje bi mu omogućile da ospori tačnost činjenica koje proističu iz tih isprava, iako su isključivo na njima zasnovani razlozi o ispunjenosti svih Zakonom propisanih uslova za prestanak njegove službe.

Ustavni sud je našao da je značaj pružanja prilike podnosiocu da se upozna i izjasni o aktu Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd od 22. decembra 2009. godine bio utoliko veći što je podnosilac tokom postupka osporio činjenični zaključak drugostepenog organa da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, ističući da su ubrzo nakon prestanka njegove službe, na istom radnom mestu zaposlena druga civilna lica, koja je poimenično naveo, predlažući izvođenje dokaza saslušanjem određenih svedoka. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da se mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnosioca u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, mogla utvrditi na osnovu podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje. Sa druge strane, postojanje mogućnosti raspoređivanja podnosioca na odgovarajuće radno mesto, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci i Ministarstvu odbrane, u periodu do prestanka službe, mogla je, kao i u drugim predmetima, ispitati Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane. Uprkos tome, ocena drugostepenog organa i Upravnog suda o nemogućnosti obezbeđivanja podnosiocu nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona zasnovana je isključivo na pomenutom aktu Nacionalne službe za zapošljavanje, bez obrazlaganja kako je iz priloženog izveštaja utvrđeno da podnosilac u relevantnom periodu nije mogao da zasnuje radni odnos na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi.

U kontekstu izloženog, Ustavni sud je posmatrao i osnovnu tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da radno mesto na koje je postavljen nije ukinuto, već da je na istom samo smanjen broj izvršilaca. Budući da se rešenje o prestanku službe civilnog lica u Vojsci na osnovu člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije moralo doneti u posebnom ispitnom postupku, Ustavni sud smatra da se sve bitne činjenice za odlučivanje u konkretnom slučaju mogu utvrditi tek kada podnosiocu bude obezbeđeno pravilno učešće u postupku.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da ima mesta primeni stava tog suda da je ovde posebno dovedeno u pitanje "poverenje podnosioca u sprovođenje pravde", koje se, između ostalog, zasnivalo na njegovom uverenju da je imao priliku da izrazi svoje mišljenje o svakom bitnom dokumentu koji se nalazio u spisima predmeta, a na koji se, u ovom predmetu, pozvao drugostepeni organ u svom rešenju, kao i sud u osporenoj presudi (videti presudu ESLjP Nideröst-Huber protiv Švajcarske, 18990/91, stav 29, od 18. februara 1997. godine).

Kako je podnosilac pokrenuo upravni spor iz svih Zakonom propisanih razloga, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud trebalo da ispita da li su pravilno primenjene odredbe o postupku pre donošenja pobijanog rešenja, nezavisno od pojedinačnih navoda tužbe. S obzirom na to da osporena presuda ne sadrži razloge za navedenu ocenu, Ustavni sud smatra proizvoljnim stav Upravnog suda koji se odnosi na zakonitost drugostepenog rešenja sa stanovišta merodavnog procesnog prava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2112/11 od 19. februara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2112/11 od 19. februara 2014. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 4522 Batajnica int. broj 39-6 od 24. januara 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za prestanak službe u Vojsci podnosiocu ustavne žalbe, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu VP 6834 Batajnica int. broj 200-1 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 19. avgusta 2005. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu u upravnom postupku, do 19. februara 2014. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2112/11. Dakle, osam godina i šest mesec i.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen ukinuto ili je na njemu smanjen broj izvršilaca, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Pri tome, drugostepeni organ ni u naredna dva rešavanja po žalbi nije pribavio dokaze o odlučnim činjenicama, suprotno obavezujućim primedbama sudova u pogledu postupka. S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da nadležni sudovi nisu iskoristili svoja ovlašćenja propisana procesnim zakonom da spreče ovakvo odugovlačenje postupka. Citirane odredbe ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima davale su mogućnost sudu u slučaju kada je već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, da i sam utvrdi činjenično stanje i da na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja donese presudu, kojom će rešiti upravnu stvar.

Ustavni sud je primetio da su nadležni sudovi sporije odlučivali u prvom po redu, a posebno u četvrtom po redu upravnom sporu. Ustavni sud napominje da je produženi karakter osporenog postupka u kome je već vođeno više upravnih sporova nalagao Upravnom sudu da brže odluči o poslednjoj tužbi podnosioca.

Pri tome je Ustavni sud vodio računa o stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa, kao nedolotvorno i sporije odlučivanje sudova dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka i doprinos nadležnih upravnih organa i sudova . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 4100/2012: Odluka Ustavnog suda: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu
• Už 454/2013: Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku
• Už 6908/2012: Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom sporu
• Už 6597/2012: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku