Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovane tvrdnje o povredi prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ocenivši da trajanje postupka nije bilo nerazumno. Takođe je odbacio žalbu protiv presude Upravnog suda, jer se svodi na preispitivanje zakonitosti bez ustavnopravnih razloga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Baletića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marka Baletića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko invalidsko osiguranje – Filijala Beograd u predmetu D. 540113.

2. Odbacuje se ustavna žalba Marka Baletića izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Uvp. II 200/10 od 20. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marko Baletić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 14. jula 201 1. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Uvp. II 200/10 od 20. maja 2011. godine , zbog povrede prava na jednakost, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalb i se navodi da je osporenom presudom „konačno, posle sedam godina“ odlučeno o zahtevu podnosioca za određivanje iznosa najviše penzije u skladu sa članom 78. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Podnosilac ustavne žalba ističe da je „nezakonita, jer je suprotna sadržini i smislu zakona“ praksa organa Republičkog fonda za penzijsko invalidsko osiguranje – koju je prihvatio i Upravni sud, da se navedena odredba Zakona ne primenjuje na osiguranike koji su to pravo ostvarili pre 10. aprila 2003. godine. Prema navodima ustavne žalbe, podnosilac je diskriminisan time što mu je onemogućeno da se najviši iznos njegove penzije odredi u skladu sa članom 78. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, „kao i podobnim korisnicima starosne penzije koji su to pravo ostvarili posle navedenog datuma“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo na naknadu štete nastale povredom tih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. marta 2003. godine podneo zahtev Republičkom fondu za penzijsko invalidsko osiguranje – Filijala Beograd da mu se visina starosne penzije, utvrđena rešenjem tog organa od 1. avgusta 2001. godine, odredi u najvišem iznosu na način utvrđen odredbom člana 78. Zakona o penzijskom i invalidskm osiguranju iz 2003. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd D. 540113 od 30. marta 2003. godine odbijen je zahtev podosioca ustavne žalbe, kao i njegova žalba izjavljena protiv tog rešenja. Podnosilac ustavne žalbe je zakonitost rešenja kojim je odlučeno o njegovoj žalbi osporavao u upravnom sporu, najpre po tužbi podnetoj 12. avgusta 2004. godine, a potom je zakonitost presude kojom je odlučeno u upravnom sporu pobijao zahtevom za vanredno preispitivanje sudske odluke, koji je uvažen presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 82/05 od 6. decembra 2006. godine. U izvršenju navedene presude doneto je novo konačno rešenje koje je, takođe, poništeno presudom Okružnog suda u Beogradu U. 827/07 od 13. jula 2007. godine. Nadležni sudovi su, ocenjujući zakonitost pobijane presude, odnosno rešenja, našli da su u postupku donošenja drugostepenog rešenja upravnog organa učinjene povrede pravila postupka u vezi sa ovlašćenjem za donošenje rešenja, odnosno obaveznim delovima rešenja.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija u Beogradu 02/1 167261 od 27. avgusta 2007. godine, donetim u izvršenju presude Okružnog suda u Beogradu U. 827/07 od 13. jula 2007. godine, ponovo je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd D. 540113 od 30. marta 2003. godine.

Okružni sud u Beogradu je presudom U. 535/08 od 5. decembra 2008. godine odbio tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu protiv novodonetog drugostepenog rešenja, kao neosnovanu, a u obrazloženju je, pored ostalog, naveo: da je odredbom člana 218. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik PC“, broj 34/03) propisano da korisnici prava iz penzijskog i invaliskog osiguranja koji su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, ta prava ostvarila po propisima koji su bili na snazi do tog dana, a koja su utvrđena novim zakonom, imaju prava i posle tog dana, u skladu sa propisima koji su važili do početka primene ovog zakona; da je članom 78. Z akona utvrđen novi način utvrđivanja najvišeg iznosa penzije, tako što se najviši iznos penzije određuje prema visini ličnog koeficijenta, koji ne može iznositi više od 4, a ne više u iznosu od 3,8 prosečne mesečne zarade svih zaposlenih, ostvarenih na teritoriji Republike u prethodnoj godini; da je pravilno od strane prvostepenog i drugostepenog organa zaključeno da se odredbe ovog člana primenjuju s amo kad se odlučuje o zahtevima osiguranika koji prvi put ostvaruju pravo na starosnu penziju i druga prava, a koje su takve zahteve podneli posle stupanja na snagu navedenog Zakona, a imajući u vidu i odredbe čl. 61. i 62. Zakona, kojim a je propisan način utvrđivanja visine starosne penzije. Taj sud je ocenio da je tuženi organ otklonio povrede postupka na koje mu je bilo ukazano i da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. februara 2009. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije zahtev za vanredno preispitivanje navedene presude Okružnog suda u Beogradu, o kome je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici, odlučio Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu osporenom presudom Uvp. II 200/10 od 20. maja 2011. godine. Navedenom osporenom presudom odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan, a u obrazloženju je ocenjeno da je pobijana presuda Okružnog suda u Beogradu doneta bez povreda pravila postupka koje bi mogli biti od uticaja pri rešavanju ove upravne stvari, da su ocenjena sva pitanja i okolnosti koji bi mogli biti od uticaja na zakonitost rešenja i da su za tu ocenu dati dovoljni i potpuni razlozi, koje je taj sud u svemu prihvatio.

4. Odredbom člana 32. stav 1 . Ustava, čiju povredu ističe podnosi lac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , jer je osporenom presudom „u sudskom postupku konačno, posle sedam godina“ utvrđeno da su pravilno postupili upravni organi kada su odbili njegov zahtev da mu se odredi iznos najviše penzije u skladu sa članom 78. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac osporava deo upravnog postupka koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd u predmetu D. 540113, koji je usledio nakon 12. avgusta 2004. godine, kada je podneo „prvobitnu tužbu Okružnom sudu u Beogradu“.

Pre ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja osporenog dela predmetnog postupka, koji je započeo 12. avgusta 2004. godine, podnošenjem tužbe Okružnom sudu u Beogradu radi poništaja rešenja kojim je konačno odbijen zahtev podnosioca za određivanje novog iznosa penzije, a okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Uvp. II 200/10 od 20. maja 2011. godine.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je postupak u delu koji se osporava ustavnom žalbom trajao šest godina i devet meseci može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a organa i sudova koji su vodili postupak, odnosno upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku uopšte nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni organ trebalo da utvrdi da li se odredba važećeg zakona o najvišem iznosu penzije primenjuje i na lica koja su pravo na penziju ostvarila po odredbama ranije važećeg zakona.

Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da je prvostepeni organ, odmah po prijemu zahteva podnosioca ustavne žalbe, doneo rešenje kojim je zahtev odbio kao neosnovan, ali da to rešenje nije postalo pravnosnažno sve do 5. decembra 2008. godine, jer su rešenjima kojima je drugostepeni organ odlučivao u postupku po žalbama podnosioca, učinjene povrede pravila postupka koje se odnose na ovlašćenje za donošenje rešenja, odnosno na obavezne elemente rešenja, što je imalo za posledicu poništavanje tih rešenja u upravnom sporu. Ustavni sud je, ispitujući postupanje nadležnih sudova, zaključio da su odluke o tužbi, odnosno zahtevu podnosioca za vanredno preispitivanje sudske odluke donete u rokovima koji se mogu oceniti razumnim.

Ispitujući značaj prava o kome se u postupku raspravljalo za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac imao određeni materijalni interes da nadležni organ u razumnom roku odluči o njegovom zahtevu za određivanje novog iznosa penzije u skladu sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine. Ovaj sud, međutim, ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe – koji je ostvario pravo na penziju u skladu sa ranije važećim zakonom, već po prijemu prvostepenog rešenja od 30. marta 2003. godine bio upoznat sa odredbama merodavnog materijalnog prava i razlozima za ocenu tog organa da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za određivanje novog iznosa njegove penzije. Imajući u vidu da je osporeni postupak isključivo zbog formalnih nedostataka u aktima drugostepenog organa pravnosnažno okončan tek 5. decembra 2008. godine, kao i to da je okončan na štetu podnosioca ustavne žalbe, jer njegov zahtev nije imao uporište u materijalnom pravu, Ustavni sud nalazi da navedene činjenice dodatno umanjuju značaj odluke o predmetnom zahtevu za podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ne može biti odgovoran zbog toga što je maksimalno koristio sva pravna sredstva koja je imao na raspolaganju. U konkretnom slučaju, međutim, osporeni postupak je nepotrebno produžen za dve godine i tri meseca , koliko je trajalo odlučivanje o vanrednom pravnom sredstvu kojim je podnosilac ustavne žalbe tražio preispitivanje pravnosnažne sudske odluke.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je zaključio da u osporenom delu upravnog postupk a koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd u predmetu D. 540113, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavnom žalbom je, takođe, osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Uvp. II 200/10 od 20. maja 2011. godine , zbog povrede prava na jednakost, prava na pravično suđenje i prava na imovinu.

Saglasno navedenoj odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, jer podnosilac ponavlja razloge o kojima se Upravni sud izjasnio dajući jasne razloge zbog čega su navodi podnosioca izneti u izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu neosnovani, pri čemu su, po oceni Ustavnog suda, ti razlozi Upravnog suda zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava. Stoga se od Ustavnog suda traži da nakon što je zahtev podnosioca za određivanje novog iznosa penzije razmatran u upravnom postupku, a potom i pred dve sudske instance, još jednom ispituje zakonitost odlučivanja nadležnih organa u redovnom postupku.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu iznetog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić