Povreda prava na imovinu i suđenje u razumnom roku u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku nad društvenim preduzećem. Dosuđena je naknada materijalne štete. Takođe, utvrđena je i povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz Bojnika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1211/16 od 22. septembra 2016. godine i rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 86/16 od 21. aprila 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos e koji su po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 9/10 eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz Bojnika podnela je Ustavnom sudu, 18. aprila 2017. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10 kao i protiv rešenja navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da su joj u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10 nad stečajnim dužnikom DP „ E.“ iz Lebana utvrđena potraživanja iz radnog odnosa koja nisu namirena u celosti; da su redovni sudovi utvrdili da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku i da nije dobila odgovarajuću naknadu zbog utvrđene povrede tog prava. Podnositeljka je od Ustavnog suda tražila da utvrdi da joj je u predmetnom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu, da joj utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja priznatih u predmetnom stečajnom postupku, naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Iako podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz navoda ustavne žalbe i zahteva o kome Ustavni sud treba da odluči, proizlazi da podnositeljka navedena rešenja osporava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koje je sastavni deo označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je prijavila svoja potraživanja u postupku stečaja koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 5/09 od 29. aprila 2009. godine nad stečajnim dužnikom DP „E.“ iz Lebana. Podnositeljka nije namirila svoja potraživanja u stečajnom postupku koji nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 86/16 od 21. aprila 2016. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je predlagaču, ovde podnositeljki ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu pod brojem St. 9/10; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere i radnje kako bi se stečajni postupak u predmetu St. 9/10 okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno joj je pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 30.000,00 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka u iznosu od 6.780,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača u preostalom delu za utvrđenje prava na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 170.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja rešenja pa do isplate; u stavu petom izreke odbačen je zahtev predlagača u delu kojim je tražila namirenje novčanog potraživanja u iznosu od 438.003,50 dinara koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije, kao i da se utvrdi povreda prava na imovinu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1211/16 od 22. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je prvostepeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 86/16 od 21. aprila 2016. godine, u stavu trećem izreke, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i u stavovima četvrtom i petom izreke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. U vezi sa pritužbom podnositeljke o nepostupanju suda u stečajnom postupku i nemogućnosti da u celini namiri potraživanje koje ima protiv dužnika koji je preduzeće sa pretežnim državnim kapitalom, Ustavni sud ocenjuje da propust suda da obezbedi namirenje potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku podnositeljki ustavne žalbe, a protiv stečajnog dužnika DP „E.“ iz Lebana, koji je u vreme nastanka potraživanja poslovao sa pretežno državnim kapitalom, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (isti stav izražen je u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu, pored ostalog, i praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv osporenih rešenja, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnositeljka smatra da je visina primerene naknade koja joj je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnositeljke, a koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja ili kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora biti odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna i to shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je tuženi DP „E .“ iz Lebana obavezan prema podnositeljki ustavne žalbe pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Lebanu P1. 12/01 od 21. maja 2002. godine na isplatu potraživanja iz radnog odnosa. Nakon otvaranja stečajnog postupka rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu St. 5/09 od 29. aprila 2009. godine podnositeljka je prijavila svoja potraživanja u navedenom stečajnom postupku. Osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda je cenjena ukupna dužina trajanja stečajnog postupka u kome je podnositeljka pokušavala da ostvari svoja prava, s tim što je u trenutku odlučivanja sporni stečajni postupak trajao sedam godina. U navedenim rešenjima je konstatovano da su Privredni apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud našli da je podnositeljki u navedenom stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je postupanjem sudskih stečajnih organa postupak produžen usled čega podnositeljka još uvek nije ostvarila svoja prava. Ustavni sud dalje konstatuje da je podnositljki osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini od 30.000,00 dinara. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnositeljki, kao i da su tom prilikom vodili računa ne samo o dužini trajanja postupka u odnosu na koji se traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nego i o značaju dobra koje je povređeno, zbog čega je zakonodavac i ostavio ovlašćenje sudu da po slobodnoj oceni, a u skladu sa članom 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, proceni potrebu određivanja primerene naknade i njenu visinu. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda i/ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od značaja bila činjenica da su u pitanju predmeti koji se tiču neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da su u pitanju predmeti tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da je do momenta njihovog odlučivanja postupak podnositeljke trajao sedam godina, te da se iznos dosuđene naknade od 30.000,00 dinara ne može smatrati dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnositeljke i njena imovina biti suštinski namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnositeljka u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnositeljki zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljene povrede prava na suđenje u razumnom roku i da podnositeljka nije izgubila status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju stečajnog postupka i potrebi potpunog namirenja podnositeljke, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1211/16 od 22. septembra 2016. godine i rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 86/16 od 21. aprila 2016. godine, podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

8. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 9/10 eventualno već isplaćeni. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznos iz tačke 4. izreke ove odluke predstavlja adekvatan iznos naknade nematerijalne štete.

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na imovinu i suđenje u razumnom roku u stečaju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti