Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao preko deset i po godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lidije Milić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lidije Milić i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6261/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4744/03), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lidija Milić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 6. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Miodraga Žikića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6261/10, kao i protiv presude Višeg suda u Zaječaru Gž. 1109/13 od 22. januara 2014. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6261/10 od 8. novembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak u kome je podnositeljka imala svojstvo tužene, pokrenut još 2003. godine; da je postupak okončan nakon više od deset godina donošenjem presude Višeg suda u Zaječaru Gž. 1109/13 od 2 2. januara 2014. godine, te da su postupajući sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na njenu štetu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka i na naknadu materijalne štete u iznosu od 2.454,20 evra sa kamatom i na ime parničnih troškova.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6261/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4744/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. Š. iz Stepojevca podnela je 2. juna 2003. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Lidije Milić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi naknade štete, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 4744/03. Do donošenja presude je zakazano 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih sedam ročišta nije održano, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zabog nedostatka procesnih pretpostavki, jedno radi pokušaja mirnog rešenja spora, jedno zbog nedostavljanja traženih sudskih spisa i dva zbog sprečenosti tužilje da pristupi na ročište iz zdravstvenih razloga. U sprovedenom dokaznom postupku, sud je saslušao tužilju i tuženu u svojstvu parničnih stranaka i izvršio uvid u obimnu pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4744/03 od 13. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 156.000 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 2.400 eura, sa zakonskom zateznom kamatom počev 2. juna 2003. godine, pa do konačne isplate i obavezana tužena da tužilji naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9660/08 od 26. novembra 2008. godine, ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4744/03 od 13. marta 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni prvostepeni postupak je najpre vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu pod brojem P. 652/09, a nakon 1. januara 2010. godine i reorganizacije sudova, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6261/10. Do donošenja presude je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog sprečenosti punomoćnika tužene i jedno zato što nisu dostavljeni traženi sudski spisi. Sud nije održao ročište u periodu od 14. jula 2009. do 16. septembra 2010. godine, više od godinu dana. Tužena je dva puta tražila prekid postupka do okončanja postupka koji se vodio radi utvrđenja prava svojine na kući u Stepojevcu, koje predloge je sud odbio.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6261/10 od 8. novembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade štete plati iznos od 2.454,20 evra, sa kamatom koju plaćaju poslovne banke prema mestu ispunjenja obaveze na devizne štedne uloge po viđenju, počev od 2. juna 2003. godine, pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po kursu koji propisuje Narodna banka Srbije na dan isplate i obavezana tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 138.000, 00 dinara.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 265/2013 od 29. jula 2013. godine određen je Viši sud u Zaječaru za postupanje u ovom predmetu, zbog izuzetne preopterećenosti parničnih sudija Višeg suda u Beogradu.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž. 639/13 od 18. oktobra 2013. godine vraćeni su nerazmotreni spisi predmeta Osnovnom sudu u Beogradu, radi ispravke očigledne greške koju je prvostepeni sud učinio prilikom određivanja datuma donošenja presude.

Osporenom presudom Višeg suda u Zaječaru Gž. 1109/13 od 22. januara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6261/10 od 8. novembra 2010. godine, čiji je sastavni deo rešenje o ispravci P. 6261/10 od 5. novembra 2013. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je pravilno postupio prvostepeni sud kad je usvojio tužbeni zahtev tužilje, a pravilnost primene materijalnog prava proizlazi iz utvrđenih činjenica da je ugovorom o poklonu koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 1196/97 od 1. aprila 1997. godine poklonodavac M. Š. poklonio svojoj kćeri Lidiji Milić, ovde podnositeljki ustavne žalbe, stan broj 3 u stambenoj zgradi u Beogradu u ulici Tadeuša Košćuška broj 62; da je zadržao pravo polodouživanja predmetnog stana do svoje smrti, a za slučaj da poklonodavac umre pre svoje supruge pravo plodouživanja ima njegova supruga M. Š, ovde tužilja, do svoje smrti; da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 450/2000 od 6. aprila 2000. godine, koje je postalo pravnosnažno 1. februara 2001. godine, utvrđeno da je tužena smetala tužilju u mirnom korišćenju predmetnog stana tako što je bez dozvole tužilje nasilno 4. januara 2000. godine ušla u stan obivši vrata; da se nakon zamene brave uselila u stan; da je tuženoj naloženo uspostavljanje pređašnjeg stanja; da je tužena iz navedenog stana iseljena u izvršnom postupku koji je vođen pod brojem I. 158/01; da je tužilja predmetni stan sve dok tužena nije promenila bravu izdavala u zakup i naplaćivala zakupninu u iznosu od 150 DEM mesečno, te je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužena bez dozvole i saglasnosti tužilje koristila predmetni stan od 4. januara 2000. do 31. oktobra 2002. godine, kada je u izvršnom postupku stan predat na nesmetano korišćenje tužilji, pa kako je tužena svojim radnjama onemogućila tužilju u dotadašnjem načinu korišćenja stana koji je tužilja izdavala u zakup za zakupninu od 150 DEM mesečno, pravilno zaključuje prvaostepeni sud da je tužena dužna da tužilji naknadi štetu koju je pretrpela, i to za 32 meseca, i to u iznosu po 150 DEM mesečno, te je pravilnom primenom materijalnog prava obavezao tuženu da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 2.454,20 evra sa traženom kamatom koji iznos je konvertovan iz nevažeće valute DEM u evro, što predstavlja opštepoznatu činjenicu.

U obrazloženju drugostepene presude navedeno je i da se navodima u žalbi tužene da je tužilja imala ličnu službenost koju nije mogla davati u zakup, a koji su već bili predmet pravilne ocene prvostepenog suda, ne dovodi u sumnju pravilnost ožalbene odluke, kao ni ostalim žalbenim navodima, zbog čega je žalba odbijena kao neosnovana. Naime, prvostepeni sud je ocenio da tužilja kao plodouživalac ima pravo na sve koristi koje daje stvar opterećena plodouživanjem, što znači da tužilja kao ploduživalac predmetnog stana ima pravo da upotrebljava predmetni stan i da pribira plodove bez povrede njene suštine, a što u konkretnom slučaju podrazumeva davanje stana u zakup i pribiranje plodova koji se sastoje u civilnim polodovima, odnosno zakupnini koja je iznosila 150 DEM, a što je utvrđeno na osnovu ugovora o zakupu koji je tužilja priložila u dokaznom postupku.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 7. marta 2014. godine dostavljen punomoćniku tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 2. juna 2003. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Zaječaru Gž. 1109/13 od 22. januara 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko deset i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 2. juna 2003. godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko deset i po godina, samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu prirodu postavljenog zahteva za naknadu štete.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno imajući u vidu da je prva presuda P. 4744/03 od 13. marta 2008. godine doneta nakon skoro pet godina od podnošenja tužbe. Pri tome, presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak. Pored toga, prvostepeni sud u ponovnom postupku nije održao ročište u periodu od 14. jula 2009. godine do 16. septembra 2010. godine, više od godinu dana. Ustavni sud konstatuje da je odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude P. 6261/10 od 8. novembra 2010. godine trajalo više od tri godine, što se ne može smatrati primerenim rokom za trajanje žalbenog postupka, ali je imao u vidu i da je, u međuvremenu, došlo do reorganizacije sudova, što je dovelo do izuzetne preopterećenosti parničnih sudija Višeg suda u Beogradu, odnosno do delegacije nadležnosti i određivanja drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovom predmetu.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena, imala legitiman interes da se predmetna parnica, koja je protiv nje vođena, okonča u razumnom roku, kao i da svojim ponašanjem nije bitnije uticala na dužinu trajanja postupka. Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da jedno ročište nije održano zbog izostanka punomoćnika tužene, jedno zbog pokušaja mirnog rešenja spora, kao i da je tužena dva puta tražila da sud prekine tekuću parnicu, do okončanja druge parnice koja je vođena između istih stranaka po tužbi za utvrđenje prava svojine na kući, kojim predlozima sud nije udovoljio. Naime, Sud nalazi da je postavljanje takvih predloga bilo procesno pravo tužene, ali nije vodilo bržem okončanju tekuće parnice.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6261/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4744/03).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, kao i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini iznosa koji je na ime naknade štete tužena obavezana da plati tužilji, kao i da joj naknadi troškove postupka, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice obaveze naknade štete i troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnositeljka bi imala i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Višeg suda u Zaječaru Gž. 1109/13 od 22. januara 2014. godine i istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Viši sud u Zaječaru u osporenoj presudi Gž. 1109/13 od 22. januara 2014. godine, dao detaljne, jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tužene odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog Osnovnog suda u Beogradu P. 6261/10 od 8. novembra 2010. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužene.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, kao i postavljeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti