Usvojene ustavne žalbe zbog neadekvatne naknade za povredu prava na razumni rok

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe više podnosilaca, utvrdivši da je dosuđeni iznos od 500 evra neadekvatna naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Utvrđeno je pravo na naknadu od po 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Ćuka iz Bača, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Nikole Ćuka i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1654/11 od 8. juna 201 1. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Ćuk iz Bača je podneo 15. jula 2011. godine, preko punomoćnika Radomira Stojičića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1654/11 od 8. juna 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je drugostepeni sud protivno zakonu i sudskoj praksi odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, nalazeći da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan; da je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 5189/10 od 23. februara 2011. godine u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji tužiocu dosudio naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti; da parnični sud u slučaju kad krivični postupak protiv štetnika nije vođen, odnosno proveden, iz objektivnih razloga (štetnikova smrt, nedostupni organima gonjenja, nepoznat i u slučaju više izvršilaca) može i mora za svoje potrebe (krivica i duži rok zastarelosti) utvrditi koje je krivično delo objektivno izvršio štetnik iz određenog kruga lica; da je u konkretnom slučaju trebalo utvrditi da li je spornom prilikom i koje krivično delo izvršilo službeno lice lišavanjem slobode podnosioca, a tek u slučaju ako bi se utvrdilo da je u pitanju krivično delo lica protiv kojih iz objektivnih razloga nije bilo moguće voditi krivični postupak, onda bi se u pogledu zastarelosti potraživanja sporne naknade štete, koja je prouzrokovana krivičnim delom, umesto roka zastarelosti predviđenog članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, i u odnosu na tuženu državu kao odgovorno lice imao primeniti član 377. Zakona o obligacionim odnosima i da je rok za podnošenje tužbe u prekidu sve dok parnični sud ne utvrdi da je tužilac protivpravno lišen slobode od strane nepoznatog lica. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljene presude akte i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46275/10 od 26. maja 2010. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog protivpravnog lišenja slobode i povrede prava ličnosti isplati iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 26. maja 2010. godine do isplate ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 382.268,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. maja 2010. godine do isplate ; stavom trećim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. maja 2010. godine do isplate ; stavom četvrtim izreke je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 101.500,00 dinara, a stavom četvrtim izreke presude je tužilac oslobođen plaćanja sudskih taksi. Iz obrazloženja presude, proizlazi: da je potraživanje tužioca koje se odnosi na povredu prava ličnosti, slobode, ugleda i časti zastarelo, jer se tužilac na teritoriju Republike Srbije vratio avgusta 1995. godine, što znači da je tada prestala fizička i psihička tortura kojoj je bio izložen, a tužbu je podneo 6. marta 2003. godine, te da je protekao i subjektivni i objektivni rok iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je potraživanje tužioca na naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah takođe zastarelo, s obzirom na to da je strah kod tužioca trajao do povratka u Republiku Srbiju do kraja avgusta 1995. godine, a u skladu sa odredbama člana 376. st . 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da potraživanje tužioca koje se odnosi na naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja opšte životne aktivnosti koji za posledicu ima postojanje posttraumatskog stresnog poremećaja, nije zastarelo, s obzirom na to da tužilac boluje od navedenog poremaćaja i da parcijalni posttraumatski stresni poremećaj nije dobio konačan oblik, a kako lečenje još nije završeno, to prvostepeni sud nalazi da kod tužioca nije ni mogao da počne da teče rok zastarelosti za ovaj vid pretrpljene štete, pa je primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima dosudio tužiocu naknadu nematerijalne štete za duševni bol na ime umanjenja opšte životne aktivnosti.

Osporenim presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1654/11 od 8. juna 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46275/10 od 26. maja 2010. godine u stavu prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke osporene drugostepene presude je preinačena presuda prvostepenog suda u stavu trećem i četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. maja 2010. godine do isplate, kao i iznos od 101.500,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je u toku postupka utvrđeno da se tužilac vratio na teritoriju Republike Srbije u avgustu 1995. godine kada je prestao da trpi strah i duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i kada je za te vidove, za tužioca nastala šteta u punom obimu, a da je tužbu podneo 6. marta 2003. godine, zbog čega je pravilan zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužioca (zbog povrede slobode, prava ličnosti i pretrpljenog straha) zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da potraživanje naknade štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zastareva u rokovima propisanim navedenim članom; da je tužilac u parničnom postupku u smislu člana 220. Zakona o parničnom postupku bio dužan da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev; da je , prema nalaženju drugostepenog suda, prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti tužene u pogledu naknade nematerijalne štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti , na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo sadržano u čl . 360. i 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je imajući u vidu da se tužilac vratio sa ratišta u avgustu 1995. godine kada su se prema nalazu vešaka intenzivno pojavili prvi simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja, u vidu nametanja slika sa ratišta, a da je tužbu u ovoj parnici podneo 6. marta 2003. godine, prema nalaženju drugostepenog suda , potraživanje tužioca takođe zastarelo; da se saznanje oštećenog za štetu kao početak toka subjektivnog roka zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ne vezuje za završetak lečenja tužioca, već za nastanak, postojanje i oblike ispoljavanja bolesti tužioca; da kako su se simptomi bolesti kod tužioca javili po povratku sa ratišta, nastankom bolesti kao trajne posledice počeo je da teče objektivni rok zastarevanja od pet godina unutar kojeg se jedino i može računati subjektivni rok vezan za saznanje oštećenog za štetu i odgovorno lice, a istekom tog roka potraživanje naknade štete u smislu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u svakom slučaju zastareva.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.); da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, što takođe važi i za zastoj zastarevanja (član 377. st. 2. i 3.).

5. Polazeći od navoda podnosioca ustavne žalbe o postojanju različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je istaknutu povredu prava podnosioca cenio kroz ispitivanje povrede prava na pravnu sigurnost kao sastavnog de la prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo različitu presudu u odnosu na osporenu presudu istog suda, odnosno različito cenio prigovor zastarelosti potraživanja. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1654/11 od 8. juna 2011. godine je utvrđeno: da je prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti u pogledu potraživanja naknade nematerijalne štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, drugostepeni sud imao u vidu da se tužilac vratio sa ratišta u avgustu 1995. godine kada su se, prema nalazu veštaka, intenzivno pojavili prvi simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja, u vidu nametanja slika sa ratišta, a da je tužbu u ovoj parnici podneo 6. marta 2003. godine, te da je potraživanje tužioca zastarelo; da se saznanje oštećenog za štetu kao početak toka subjektivnog roka zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ne vezuje za završetak lečenja tužioca, već za nastanak, postojanje i oblike ispoljavanja bolesti tužioca; da kako su se simptomi bolesti kod tužioca javili po povratku sa ratišta, nastankom bolesti kao trajne posledice, počeo je da teče objektivni rok zastarevanja od pet godina unutar kojeg se jedino i može računati subjektivni rok vezan za saznanje oštećenog za štetu i odgovorno lice, a istekom tog roka potraživanje naknade štete, u smislu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, u svakom slučaju zastareva.

Međutim, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5189/10 od 23. februara 2011. godine je utvrđeno: da se prema nalaženju suda ima primeniti odredba člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je u postupku utvrđeno da je tužilac oboleo od bolesti rekurentnog depresivnog sindroma koji je dobio konačan oblik 15. marta 2005. godine, radi čega u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje tužioca na naknadu nematerijalne štete na ime umanjenja opšteživotne aktivnosti nije zastarelo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji na različit način cenio prigovor tuženog o zastarelosti potraživanja i doneo različitu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, te je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tužilac čiji je istovetni tužbeni zahtev usvojen. Kako je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud najviše instance u konkretnom slučaju, u periodu od četiri meseca doneo različite presude, koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev drugog tužioca na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti pravnosnažno usvojen, dok je u predmetnom slučaju istovetni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa navedenog drugostepenog suda u pogledu ocene zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beianprotiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitim pravnim stanovištem Apelacionog suda u Beogradu iznetim povodom iste činjenične i pravne situacije, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“. Ustavni sud ukazuje da je u odlukama Už-5116/2010 i Už-936/12, već zauzeo stav da, različitim odlučivanjem suda najviše pravne instance u više predmeta sa istim činjeničnim i pravnim stanjem, dolazi do povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući da li je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zbog proizvoljne primene materijalnog prava na njegovu štetu, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je predviđeno pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete i utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisani subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kad je šteta nastala. U slučaju kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. Zakona, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu, saglasno odredbi člana 377. stav 1. Zakona, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži rok zastarelosti potraživanja naknade štete od opšteg roka, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Međutim, saglasno odredbi člana 13. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka U S), merodavnim za konkretan spor, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja od opšteg roka propisanog odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima bi se mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako i iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, to se onda u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, primenjuju opšta pravila o zastarelosti, utvrđena odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo i u Odluci Už-225/2009 od 7. jula 2011. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporeno m presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1654/11 od 8. juna 2011. godine nije povređen o prav o podnosio ca ustavne žalbe na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na naknadu štete zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran Ilić

Usvojene ustavne žalbe zbog neadekvatne naknade za povredu prava na razumni rok

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti