Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je okončan nastupanjem apsolutne zastarelosti. Podnosiocima, kao oštećenima, dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja suda, što ih je onemogućilo u ostvarivanju imovinskopravnog zahteva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž. (1) i M. Ž (2) , oboje iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Ž (1) i M. Ž (2) i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu K. 262/10 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ž (1) i M. Ž (2) , oboje iz N, preko punomoćnika S. S, advokata iz B, podne li su Ustavnom sudu 2. jula 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu K. 262/10.

Podnosioci ustavne žalbe, pored ostalog, navod e:

- da je pred Osnovnim sudom u Nišu vođen krivični postupak protiv R.A. zbog krivičnog dela prevare, koji je započeo 2005. godine a okončan je presudom Apelacionog suda u Nišu Kž. 1837/10 od 30. aprila 2010. godine, kojom je optužba protiv okrivljenog odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja;

- da su u postupku donete tri osuđujuće presude, od kojih je dve presude ukinuo drugostepeni sud i predmet vratio na ponovni postupak, dok je treća preinačena i optužba odbijena;

- da je postupajući sud tolerisao „grubu zloupotrebu procesnih ovlašćenja“ od strane okrivljenog, čime je doprineo nastupanju apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja:

- da je podnosiocima kao oštećenima time onemogućeno da nadoknade materijalnu i nematerijalnu štetu od 339.373,15 dinara, koju su pretrpeli počinjenim krivičnim delom i vođenjem krivičnog postupka.

Podnosioci su predložili da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i pravo podnosilaca na naknadu štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- da je Opštinski javni tužilac u Nišu 22. aprila 2004. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo zahtev za sprovođenje istrage protiv okrivljenog R.A, a da je 17. novembra 2004. godine podnet zahtev za proširenje istrage protiv istog okrivljenog zbog krivičnih dela prevare i falsifikovanja isprave izvršenih na štetu podnosilaca ustavne žalbe;

- da su oštećeni 10. decembra 2004. godine, prilikom saslušanja pred istražnim sudijom Opštinskog suda u Nišu, istakli imovinskopravni zahtev;

- da je osporeni krivični postupak započeo 22. februara 2005. godine donošenjem rešenja istražnog sudije Opš tinskog suda u Nišu Ki. 479/04 o sprovođenju istrage protiv R.A. zbog više krivičnih dela prevare;

- da je optužnica protiv okrivljenog podignuta 7. aprila 2005. godine zbog sedam krivičnih dela prevare, jedno u sticaju s krivičnim delom falsifikovanje isprave;

- da je glavni pretres prvi put zakazan 6. oktobra 2005. godine;

- da je u osporenom krivičnom postupku ročište za glavni pretres zakazivano ukupno 19 puta, od čega je šest puta održano;

- da ročišta za glavni pretres nisu održavana uglavnom zbog odsustva okrivljenog ili njegovog branioca;

- da je postupajući sud dva puta doneo naredbe o privođenju okrivljenog;

- da je sud tri puta naredio dovođenje okrivljenog iz Okružnog zatvora u Leskovcu, gde se nalazio na izdržavanju kazne zatvora u periodu od 14. januara do 2. aprila 2010. godine, a da je uprava zatvora dva puta postupila po naredbi;

- da je Opštinski sud u Nišu 26. decembra 2006. godine prvi put doneo presudu K. 491/05, kojom je okrivljenog R.A osudio zbog produženog krivičnog dela prevare u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanja isprave na novčanu kaznu u iznosu od 500.000 dinara;

- da su žalbu protiv ove prvostepene presude izjavili Opštinski javni tužilac i oštećeni;

- da je Okružni sud u Nišu 16. januara 2008. godine doneo rešenje Kž. 1902/07 kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog toga što je prvostepeni sud u sprovedenom krivinom postupku „utvrdio tačan iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi, utvrđujući odštetne zahteve za svakog oštećenog pojedinačno kao vrednost štete koja je nastupila izvršenjem krivičnih dela, ali nije odlučio o imovinskopravnim zahtevima već je oštećene uputio na parnicu“, kao i zbog toga što „prvostepeni sud nije pravilno kvalifikovao radnje okrivljenog kao produženo krivično delo prevare, jer presuda ne sadrži razloge o postojanju zakonskih uslova za takvu pravnu kvalifikaciju“;

- da je, nakon ponovljenog postupka, Opštinski sud u Nišu 24. septembra 2008. godine drugi put doneo presudu u ovoj pravnoj stvari (K. 166/08), kojom je okrivljenog oglasio krivim za sedam krivičnih dela prevare, od kojih jedno u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanja isprave i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine, te kojom je ovde podnosiocima kao oštećenima usvojio imovinskopravni zahtev za naknadu štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti;

- da je žalbu protiv ove presude izjavio samo okrivljeni;

- da je Okružni sud u Nišu presudom Kž. 2461/08 od 3. februara 2009. godine ukinuo i ovu presudu, našavši da su nejasni razlozi za odlučne činjenice po pojedinim tačkama optužbe, za dela koja su okrivljenom stavljena na teret, te da prvostepeni sud nije ocenio sve dokaze izvedene u postupku kako bi utvrdio sve odlučne činjenice koje se odnose na pojedine tačke optužbe, pa je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak pred izmenjenim većem;

- da je Osnovni sud u Nišu rešenjem K. 262/10 od 8. februara 2010. godine obustavio krivični postupak protiv okrivljenog za neka od dela iz optužnice usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja;

-da je, nakon ponovljenog postupka, Osnovni sud u Nišu 16. februara 2010. godine treći put doneo presudu u ovom krivičnom postupku (K. 262/10), kojom je okrivljenog (za jedno krivično delo prevare, izvršeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe) osudio na novčanu kaznu u iznosu od 150.000 dinara, pri čemu je oštećenima dosudio imovinskopravni zahtev u dinarskoj protivvrednosti iznosa od 1.500 evra, dok je okrivljenog, za preostala dva krivična dela prevare koja su mu stavljena na teret, oslobodio od optužbe jer nije dokazano da ih je izršio;

- da su žalbu protiv ove presude izjavili Osnovni javni tužilac i okrivljeni;

- da je Apelacioni sud u Nišu, odlučujući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, 30. aprila 2010. godine doneo presudu Kž. 1837/10, kojom je optužbu prema okrivljenom za krivično delo prevare izvršeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe odbio usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a podnosioce uputio da imovinskopravni zahtev ostvaruju u parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povred u se poziva ju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud ukazuje da je u nizu donetih odluka dao svoje tumačenje prava na suđenje u razumnom roku, zaštićenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li i kada podnosilac ustavne žalbe ima aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe zbog povrede ovog prava, te da li povreda naveden og prava postoj i ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku vršenja takve ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Podnosioci istič u da im je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što je krivični postupak, u kome su imali status oštećenih, trajao toliko dugo da je došlo do zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, a radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem pravnosnažne odluke, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka. Prema navodima ustavne žalbe, osporeni krivični postupak je, do donošenja presude kojom se optužba odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, trajao preko pet godina.

Imajući u vidu da se, prema već utvrđenoj sudskoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, razumna dužina trajanja krivičnog postupka ne ocenjuje isključivo prema dužini trajanja samog postupka, već da ona zavisi i od drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca, ovi se činioci moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući navedene kriterijume radi utvrđivanja eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, u kome je trebalo saslušati veći broj svedoka - oštećenih i utvrditi okolnosti za više pojedinačnih krivičnih dela prevare koja su okrivljenom stavljena na teret. Međutim, Ustavni sud smatra da sve navedeno u konkretnom slučaju nije moglo bilo od takvog uticaja, niti valjano opravdanje da osporeni krivični postupak traje preko pet godina i da prema okrivljenom nastupi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Prvenstveni razlog zbog koga krivični postupak nije okončan pravnosnažnom meritornom presudom pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, po oceni Ustavnog suda, nalazi se u činjenici da sud vrlo često nije bio u mogućnosti da na glavnom pretresu obezbedi prisustvo okrivljenog. Iako je sud pozivao okrivljenog i potom donosio naredbe o njegovom privođenju, koje uglavnom nisu bile sprovođene zbog nemogućnosti policije da okrivljenog pronađe, sud nije preduzeo procesne mere koje je imao na raspolaganju kako bi obezbedio prisustvo okrivljenog i nesmetano odvijanje krivičnog postupka. Naime, sud je imao mogućnost da i bez predloga nadležnog javnog tužioca okrivljenom odredi pritvor u cilju održavanja glavnog pretresa, umesto čega je spise predmeta dostavio javnom tužiocu radi stavljanja pisanog predloga za određivanje pritvora i raspisivanja potrage za okrivljenim. Opštinski javni tužilac je spise zatim vratio bez formalnog predloga za određivanje pritvora, što je sve skupa dodatno i nepotrebno produžilo trajanje postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, Osnovni sud u Nišu je na celishodan i efikasan način iskoristio period kada se okrivljeni nalazio u Okružnom zatvoru u Leskovcu na izdržavanju kazne zatvora (od 14. januara do 2. aprila 2010. godine), pa je u tom periodu zakazao tri ročišta za glavni pretres i doneo treću po redu prvostepenu presudu u tom predmetu. Prvo ročište sud je zakazao za 8. februar 2010. godine i naredio dovođenje okrivljenog. Iako okrivljeni tada nije doveden iz zatvora, sud je glavni pretres nastavio sutradan, kada je okrivljeni doveden, pa je ročište moglo biti održano. Poslednje ročište je održano uz prisustvo okrivljenog 12. februara 2010. godine i doneta je presuda. Međutim, ova očita ažurnost suda nije bila dovoljna da nadoknadi prethodni zaostatak od skoro pet godina, kako bi se sprečilo, tada već neminovno, nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Pri svemu navedenom, oceni da je postupanje nadležnih sud ova bilo nedelotvorno, doprinosi i činjenica da su u ovom predmetu donete čak tri prvostepene osuđujuće presude. Razlozi zbog kojih je drugostepeni sud dva puta ukidao prvostepene krivične presude , govore u prilog tome da sudeće veće Opštinskog sud a u Nišu nije umelo da donese presude koje bi i činjenično i pravno bile dovoljno utemeljene, što je i bilo uzrok njihovog ukidanja i vraćanja na ponovni postupak, a što je u velikoj meri doprinelo trajanju osporenog krivičnog postupka izvan razumnog roka. Pri tome, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets v. Ukraine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

Ponašanje oštećenih u osporenom krivičnom postupku ni na koji način nije doprinelo njegovom trajanju preko razumnog roka, s obzirom na činjenicu da su oštećeni prisustvovali svim zakazanim pretresima, bilo lično, bilo preko punomoćnika.

Predmet raspravljanja za podnosioce ustavne žalbe je svakako bio materijalno značajan, s obzirom na to da se radilo o šteti nastaloj preuzimanjem neisplaćenog vozila u iznosu od 2.000 evra, koju je okrivljeni tokom postupka umanjio isplatom iznosa od 500 evra. Međutim, njihov interes se, pre svega, sadržao u mogućnosti da se u krivičnom postupku pravnosnažno odluči o postavljenom imovinskopravnom zahtevu, jer su za to bili ispunjeni svi zakonski uslovi, da ne bi naknadno vodili posebnu parnicu za naknadu štete, gde bi bilo još teže obezbediti procesne uslove za presuđenje, upravo zbog očigledno izraženih teškoća da se okrivljeni pronađe na dostupnim adresama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom krivičnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede Ustavom zajemčenog prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavn e žalbe, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, kao i činjenicu da su u krivičnom postupku imali jedinstveno svojstvo oštećenog, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku koju su podnosi oci pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećen ima pruža odgovarajuće zadovoljenje , pa je odlučio kao u tačk i 2. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti