Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu o dodeli stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu protiv presuda u parnici za poništaj rešenja o dodeli stana. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da tužilac nije imao pravni interes za vođenje spora, s obzirom na to da mu je stambeno pitanje rešeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Gligorića iz Lozničkog Polja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Gligorića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Loznici P. 226/06 od 4. jula 2006. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Gž.1. 599/06 od 18. aprila 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1165/07 od 6. decembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Gligorić iz Lozničkog Polja, je 8. marta 2008. godine, preko punomoćnika Dragana B. Filipovića, advokata iz Loznice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Loznici P. 226/06 od 4. jula 2006. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Gž.1. 599/06 od 18. aprila 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1165/07 od 6. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je istaknuto: da su navedena prava povređena jer se prvostepeni sud uopšte nije izjasnio o zakonitosti osporenog rešenja o dodeli stana, što je traženo tužbenim zahtevom, te da nije ni utvrdio činjenično stanje u vezi sa tim zahtevom; da drugostepeni sud nije ocenio žalbene navode, da je taj sud svoj stav zauzeo na osnovu činjeničnog stanja koje je sam utvrdio ocenom dokaza u spisima, a ne na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud, te da je tako povređeno načelo neposrednosti, kao i da taj sud nije ocenio navode žalbe u vezi sa razlozima osporavanja zakonitosti osporenog rešenja i u pogledu zastupanja tuženog i odluke o troškovima; da revizijski sud nije ocenio revizijske navode kojima su osporene nižestepene odluke u pogledu pravnog interesa podnosioca ustavne žalbe da osporava rešenje o dodeli stana i navode o povredi postupka u vezi zastupanja tuženog, kao i da se Vrhovni sud Srbije u svojoj odluci izjasnio o zakonitosti osporenog rešenja, ali samo u odnosu na jedan od tri razloga osporavanja tog rešenja.

2. Opštinski sud u Loznici je 26. jula 2008. godine dostavio Ustavnom sudu odgovor na navode iz ustavne žalbe i fotokopiju spisa predmeta tog suda P. 226/06. U odgovoru je navedeno da je taj sud mišljenja da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena navedena ustavna prava, jer je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe odbijen iz razloga što je sud našao da tužilac nema pravni interes za pobijanje rešenja Komisije za stambena pitanja.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u pismene dokaze priložene uz ustavnu žalbu i u fotokopiju spisa predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 226/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. oktobra 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Centar državne bezbednosti Valjevo, Odeljenje u Loznici, kojom je traženo da se poništi, kao nezakonito, rešenje tužene o davanju u zakup određenog stana u Loznici radniku tužene Zoranu Bogdanoviću, što je tužena dužna priznati, kao i da se obaveže tužena da predmetni stan raspodeli prema kriterijumima iz svog opšteg akta u roku od osam dana od dana prijema otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U tužbi je navedeno da je osporeno rešenje nezakonito jer nije doneto od strane ovlašćenog lica tužene, niti su pri donošenju tog rešenja poštovani akti tužene o dodeli stanova na korišćenje kao i lista prioriteta. Takođe je navedeno da tužilac nije imao prilike da se upozna sa sadržinom osporenog rešenja. Međutim, pošto je tužena uz odgovor na tužbu, kojim je osporila navode iz tužbe i istakla prigovor stvarne i mesne nenadležnosti Opštinskog suda u Loznici, dostavila i osporeno rešenje, tužilac je podneskom od 5. februara 2001. godine istakao da predmetno rešenje o dodeli stana osporava jer ono nije doneto od strane nadležne komisije, već od strane njenog predsednika, jer je dodeljen stan koji je pripadao stambenom fondu kojim nije mogao da raspolaže donosilac rešenja i jer je stan dodeljen bez potrebnog predloga ministra unutrašnjih poslova. S druge strane, tužena je podneskom od 25. jula 2001. godine istakla da je sporni stan dodeljen na osnovu člana 22. Odluke o zadovoljavanju stambenih potreba lica koja bira i imenuje Skupština Socijalističke Republike Srbije, Predsedništvo Socijalističke Republike Srbije i Izvršno veće Skupštine Socijalističke Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, broj 46/90), da je prilikom raspodele spornog stana ispoštovan postupak, da su cenjeni kriterijumi predviđeni navedenom odlukom, svaki pojedinačno i svi zajedno i to - stambeni uslovi zaposlenog, dužina čekanja na zadovoljavanje stambene potrebe, poslovi i zadaci koje obavlja, broj članova porodičnog domaćinstva, zdravstveno stanje, kao i kriterijumi koji su vrednovani u samom organu i to - broj radnika organizacione jedinice koji nema rešeno stambeno pitanje, dužina ukupnog efektivnog radnog staža i staža u ministarstvu, struktura i složenost poslova i zadataka koje radnik obavlja.

U toku postupka Opštinski sud u Loznici utvrdio je da je tužilac vlasnik porodične kuće, u kojoj živi sa suprugom, decom i majkom, a da je lice kome je stan osporenim rešenjem dodeljen stanovalo sa ćerkom i suprugom u neuslovnoj pomoćnoj kući supruginih roditelja, površine 32 metara kvadratnih.

Opštinski sud u Loznici je 31. jula 2001. godine doneo presudu P. 2040/2000 kojom je usvojio tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe i poništio osporeno rešenje Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije br. 360-3621/2000 od 16. oktobra 2000. godine i obavezao tuženu da predmetni stan raspodeli prema kriterijumima iz svog opšteg akta u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju ove odluke je navedeno da nije bilo osnova da se sporni stan raspodeli uz primenu člana 22. Odluke o zadovoljavanju stambenih potreba lica koja bira i imenuje Skupština Socijalističke Republike Srbije, Predsedništvo Socijalističke Republike Srbije i Izvršno veće Skupštine Socijalističke Republike Srbije, jer je taj stan bio u vlasništvu MUP Republike Srbije, što znači da je trebalo da se raspodeli u redovnom postupku. Takođe je navedeno da činjenica da tužena nije dostavila dokaz o tome kada je donela sporno rešenje i da li je postojao kvorum pri odlučivanju, ukazuje da osporeno rešenje „nije doneto u postupku koji predviđa Odluka, te da je rešenje o raspodeli spornog stana iz toga razloga nezakonito“.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 1844/01 od 20. juna 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Loznici P. 2040/2000 od 31. jula 2001. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je „prvostepeni sud propustio da u konkretnom slučaju rešenje o istaknutom prigovoru mesne i stvarne nenadležnosti ... unese u odluku o glavnoj stvari ... Osim toga, u presudi nisu dati razlozi o odlučnim činjenicama, a razlozi koje je prvostepeni sud izneo u obrazloženju pobijane presude su nejasni i protivrečni stanju u spisima. Ni činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, što je sve moglo dovesti i do pogrešne primene materijalnog prava“, pa je „za sada ... nepouzdan i preuranjen stav prvostepenog suda da je nezakonito rešenje br. 360-3621/2000“.

Nakon sprovedenog ponovnog postupka, Opštinski sud u Loznici je 23. novembra 2004. godine doneo presudu P. 1534/02, kojom je usvojen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe i poništeno kao nezakonito osporeno rešenje tužene, te obavezana tužena da predmetni stan raspodeli prema opštim aktima u roku od osam dana od dana prijema presude, dok su stavom dva izreke ove presude odbijeni kao neosnovani prigovori tužene o stvarnoj i mesnoj nenadležnosti Opštinskog suda u Loznici. U obrazloženju ove odluke navedeno je da je sud utvrdio da je osporeno rešenje nezakonito jer ga nije donela Komisija za stambena pitanja Vlade Republike Srbije, koja je bila nadležna da odlučuje, već da je rešenje samo potpisano, a da prethodno nije razmatrano na Komisiji. Ovu činjenicu, kako je navedeno, Opštinski sud je utvrdio jer u dokumentaciji Komisije ne postoji zapisnik sa sednice na kojoj je doneto osporeno rešenje, a u tom rešenju nije naveden datum održavanja sednice Komisije.

Okružni sud u Šapcu je, rešavajući o žalbi tužene, 10. januara 2006. godine doneo rešenje Gž. 828/05 kojim je ukinuta presuda Opštinskog suda u Loznici P. 1534/02 od 23. novembra 2004. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je pobijana presuda „zahvaćena bitnim povredama parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. tačka 14. ZPP, jer prvostepeni sud o odlučnim činjenicama nije dao dovoljno jasne, potpune i uverljive razloge a oni razlozi koji su dati u obrazloženju pobijane presude ovaj sud ne prihvata u svemu kao pravilne. Zbog toga što prvostepeni sud nije postupio po primedbama Okružnog suda iz rešenja Gž. 1844/01 od 20. juna 2002. godine, čime je povredio odredbu čl. 377 ZPP koja predviđa da je prvostepeni sud dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju. Ni činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno a što je sve i dovelo do pogrešne primene materijalnog prava“.

U drugom ponovnom postupku koji se vodio pod poslovnim brojem P. 226/06, Opštinski sud u Loznici je utvrdio da se u tabelarnom pregledu zahteva za rešavanje stambenog pitanja dodelom stana od 30. maja 1997. godine, tužilac nalazio pod rednim brojem 14, a na rang listi za rešavanje stambenog pitanja dodelom kredita pod rednim brojem 4. Takođe je utvrdio da je tužilac vlasnik kuće površine 160 kvadratnih metara, da živi u prizemlju te zgrade površine 80 kvadratnih metara, sa majkom, suprugom i dvoje dece, dok potkrovlje iste površine nije uređeno, te da je lice kome je dodeljen stan osporenim rešenjem živelo u neuslovnoj pomoćnoj zgradi svog tasta površine 30 kvadratnih metara, zajedno sa ženom i ćerkom, a koja se nalazi 30 kilometara od mesta gde radi. Opštinski sud u Loznici je 4. jula 2006. godine doneo ovde osporenu presudu P. 226/06, kojom su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kao i prigovori tužene o stvarnoj i mesnoj nenadležnosti Opštinskog suda u Loznici, jer je, kako se navodi u obrazloženju presude, zaključio da tužilac nema pravni interes za vođenje ovog spora. U obrazloženju presude su navedeni i svi dokazi koje je taj sud izveo i na osnovu kojih je utvrdio činjenično stanje.

Nezadovoljan ovom presudom, tužilac je izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Šapcu je 18. aprila 2007. godine doneo ovde osporenu presudu Gž. 599/06, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Opštinskog suda u Loznici P. 226/06 od 4. jula 2006. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da „pred prvostepenim sudom nisu počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka ... na koje ... sud pazi po službenoj dužnosti, niti povrede postupka na koje ukazuje žalba tužioca“ zbog kojih bi pobijanu presudu trebalo ukinuti. Po oceni drugostepenog suda „neosnovani su navodi žalbe da je pobijana presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i na pogrešnoj primeni materijalnog prava ... Polazeći od postavljenog tužbenog zahteva, prvostepeni sud je po shvatanju ovog suda, izvedenim dokazima nesumnjivo utvrdio sve odlučne činjenice za pravilno presuđenje ove pravne stvari, pa je nakon ocene izvedenih dokaza ceneći iste u smislu čl. 8. ZPP, a pravilno primenjujući materijalno pravo, pravilno zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Za takvu svoju odluku, prvostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao potpune, pravilne i jasne razloge“. Okružni sud je „prihvatio zaključak prvostepenog suda da tužilac nema nikakvog pravnog interesa za vođenje ovog spora za poništaj sporne odluke o dodeli stana ... Ceneći sve navode iz žalbe tužioca, ovaj sud je našao da je pobijana presuda pravilna i zakonita, a žalba tužioca neosnovana“.

Protiv navedene odluke Okružnog suda u Šapcu, podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. U reviziji je, između ostalog, navedeno: da se prvostepeni sud uopšte nije bavio pitanjima zakonitosti osporenog rešenja; da je drugostepeni sud, bez otvaranja glavne rasprave, iz spisa predmeta utvrdio činjenično stanje po pitanju izjašnjenja tužioca o rešavanju stambene potrebe, drugačije nego što je to uradio prvostepeni sud; da drugostepeni sud nije ocenio navode žalbe kojima je ukazivano na nezakonitost osporenog rešenja, te da se nije izjasnio u vezi bitne povrede postupka u pogledu zastupanja tuženog od strane neovlašćenog lica.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je 6. decembra 2007. godine doneo osporenu presudu Rev. 1165/07, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 599/06 od 18. aprila 2007. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da „u provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a i na koju se u reviziji ukazuje. Na odredbu iz člana 369. stav 2. tačka 9. ZPP može se pozvati samo ona stranka ukoliko se nedostaci iz tačke 9. odnose na stranku koja je izjavila žalbu, odnosno reviziju, a ne na suprotnu stranku, kako se to u reviziji tužioca ističe“. Prema oceni Vrhovnog suda „nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, jer nema protivrečnosti između sadržine isprava, izvedenih dokaza i činjenica utvrđenih u prvostepenoj presudi. Neosnovano je isticanje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 351. stav 1. u vezi člana 382. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud cenio žalbene navode koji su bitni za donošenje pravilne odluke o izjavljenoj žalbi“. Po pitanju revizijskih navoda da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev, Vrhovni sud Srbije smatra da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je osporeno rešenje zakonito.

5. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac poziva utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi, između ostalog, da ne postoji pravni interes tužioca za podizanje tužbe iz člana 188. ovog zakona (član 279. stav 1. tačka 6)). Odredbama člana 361. ovog zakona propisano je, između ostalog, da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (stav 1.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji, pored ostalog, ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno, ako se ovi nedostaci odnose na stranku koja je izjavila žalbu (stav 2. tačka 9)) i ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (stav 2. tačka 12)). Odredbom člana 375. ovog zakona propisano je da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, dok je odredbom član 382. stav 1. propisano da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Odlukom o zadovoljavanju stambenih potreba lica koja bira i imenuje Skupština Socijalističke Republike Srbije, Predsedništvo Socijalističke Republike Srbije i Izvršno veće Skupštine Socijalističke Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, broj 46/90) bilo je propisano: da je funkcioner koji dobije na korišćenje stan sa stanarskim pravom dužan da stan u svojini, bez obzira gde se nalazi, stavi na raspolaganje Komisiji, osim kada je u pitanju kuća za odmor van mesta prethodnog stanovanja funkcionera, radi izdavanja u zakup (član 21. stav 1.); da Komisija može, izuzetno na predlog funkcionera, dodeliti stan na korišćenje radniku u radnim zajednicama republičkih organa uprave, upravnih organizacija i stručnih službi Skupštine Socijalističke Republike Srbije, Predsedništva Socijalističke Republike Srbije i Izvršnog veća Skupštine Socijalističke Republike Srbije (član 22.).

Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 i 101/05) propisano je da se stambene zgrade i stanovi u državnoj svojini daju na korišćenje zaposlenim, izabranim i postavljenim licima u organima, javnim službama i drugim organizacijama iz člana 1. tačka 2) ovog zakona i drugim licima utvrđenim zakonom, po osnovu zakupa na neodređeno ili određeno vreme, i da Vlada Republike Srbije propisuje način i kriterijume davanja stambenih zgrada i stanova u zakup (član 9. st. 1. i 2.); da će se do donošenja propisa iz čl. 9. i 29. ovog zakona stambene potrebe izabranih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima i organizacijama, organima i organizacijama teritorijalnih jedinica, javnim službama i drugim organizacijama iz člana 1. tačka 2) podtačka (3), rešavati u skladu sa propisima i opštim aktima donetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i da se primenom propisa i opštih akata iz stava 1. ovog člana ne mogu rešavati stambene potrebe lica koja nisu navedena u članu 9. stav 1. ovog zakona (član 49. st. 1. i 2.).

6. Podnosilac ustavne žalbe se pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i na povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije, to je Ustavni sud postojanje povreda navedenih prava u postupku ustavnosudske kontrole cenio u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Ispitujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, Sud je u sprovedenom postupku utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena navedena prava.

Ustavni sud je pošao od činjenice da je podnosilac ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podneo deklaratornu tužbu. Saglasno odredbama člana 188. Zakona o parničnom postupku, procesna pretpostavka za podnošenje ove tužbe je, između ostalog, postojanje pravnog interesa. Na postojanje ove, kao i drugih procesnih pretpostavki sud pazi u toku celog postupka. Ukoliko sud nađe da tužilac nema pravni interes za podizanje tužbe za utvrđenje, saglasno odredbi člana 279. stav 1. tačka 6) Zakona o parničnom postupku, odbaciće tužbu. U konkretnom slučaju sudovi su u sprovedenom parničnom postupku utvrdili da podnosilac ustavne žalbe nije imao pravni interes da traži poništaj osporenog rešenja, jer živi u 80 kvadratnih metara porodične kuće, čiji je vlasnik, a osporenim rešenjem se dodeljivao na korišćenje stan od 60 kvadratnih metara, dok je lice kome je stan dodeljen živelo u 30 kvadratnih metara neuslovne tuđe kuće. Prema tada važećim propisima, lice koje dobije stan na korišćenje, ukoliko je bilo vlasnik nekog drugog stana, moralo je stan u svom vlasništvu staviti na raspolaganje davaocu stana, radi izdavanja u zakup. Činjenica da je prvostepeni sud pri ovakvom činjeničnom stanju, utvrdivši da podnosilac ustavne žalbe nema pravni interes za podizanje deklaratorne tužbe u predmetnom parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev, a ne odbacio tužbu, te da su takvu odluku višestepeni sudovi potvrdili, našavši da je pravilan zaključak prvostepenog suda, ne utiče na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je, s druge strane, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe data mogućnost da pred Opštinskim sudom u Loznici obrazloži svoj tužbeni zahtev i da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. Osporene presude su doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku po svemu sprovedenom na osnovu zakona, dajući, pri tom, ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima se one zasnivaju, tako da se ne može smatrati da je stanovište sudova u tim odlukama posledica proizvoljnog tumačenja suda i neprihvatljive primene materijalnog prava. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak, posmatrano u celiti, vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje.

U pogledu apostrofiranog prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da to pravo podrazumeva, pre svega, mogućnost preispitivanja odluke državnog organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, a kojom je odlučivano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podnosioca ustavne žalbe od strane višeg organa. Ova garancija podrazumeva da pravni lek bude delotvoran i dostupan, kao i da omogući uklanjanje posledica koje su eventualnom povredom nastale. Ispitujući postojanje povrede ovog prava, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da izjavi žalbu protiv osporene prvostepene odluke, kao i reviziju, što je on i iskoristio, te da su Okružni sud u Šapcu, odnosno Vrhovni sud Srbije doneli odluke po tim pravnim lekovima u kojima je odgovoreno na bitne žalbene, odnosno revizijske navode. Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim sudskim odlukama nije povređeno pravo na pravno sredstvo.

7. Saglasno izloženom i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

8. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić