Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupcima za povraćaj zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni, vanparnični i izvršni postupak za povraćaj zemljišta i naknadu, posmatrani kao celina, trajali su preko 18 godina, što je posledica neefikasnosti organa uprave i sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Nikolića, Velimira Nikolića, Snežane Nikolić, Marije Nikolić i Jelene Nikolić, svih iz Gornjeg Matejevca, i Borke Milovanović iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Nikolića, Velimira Nikolića, Snežane Nikolić, Marije Nikolić, Jelene Nikolić i Borke Milovanović i utvrđuje da je u postupcima koji su se vodili pred Komisijom za vraćanje zemljišta Grada Niša u predmetu broj 465-196/91-04, kao i pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetima 1R. 500/05 i I. 5237/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Zoran Nikolić, Velimir Nikolić, Snežana Nikolić, Marija Nikolić i Jelena Nikolić, svi iz Gornjeg Matejevca, i Borka Milovanović iz Niša su 2. marta 2009. godine, preko punomoćnika Ratomira M. Savića, advokata iz Bojnika, podneli ustavnu žalbu, dopunjenu 2. aprila 2009. godine, protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu I. 5237/06 od 25. oktobra 2006. godine, „radnje propuštanja Opštinskog suda u Nišu da po njihovom zahtevu od 15. septembra 2008. godine obustavi postupak izvršenja protiv izvršnog dužnika u predmetu I. 5237/06“, rešenja Opštinskog suda u Nišu I. 7561/08 od 5. decembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 229/09 od 27. januara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupcima koji su vođeni pred upravnim organima, kao i pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetima 1R. 500/05 i I. 5237/06.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni je navedeno da je u vanparničnom postupku rešenjem Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine utvrđeno pravo na novčanu naknadu za zemljište koje se ne može vratiti, a oduzeto je podnosiocima ustavne žalbe, te da kako krajnji korisnik (PIK „NIŠ“ iz Niša) predmetnog zemljišta nije izvršio svoju obavezu dobrovoljno, podnosioci su pokrenuli izvršni postupak protiv PIK „NIŠ“ iz Niša, u predmetu I. 5237/06. Dalje je navedeno da se podnosioci u toku postupka nisu mogli namiriti zbog nelikvidnosti dužnika, kao i da je dužnik brisan iz registra. Zbog te činjenice, podnosioci su predložili da Opštinski sud u Nišu obustavi postupak izvršenja. Međutim, sud je takav predlog odbio. Dalje je navedeno da je u drugom izvršnom postupku I. 7561/08 sud odbio predlog za izvršenje koji su podnosioci podneli protiv Grada Niša, kao supsidijarnog dužnika iz predmeta Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05, uz obrazloženje da postupak protiv PIK „NIŠ“ iz Niša i dalje traje i da se stoga ne može voditi i protiv Grada Niša. Podnosioci smatraju da su na taj način diskriminisani i da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, jer je sud morao da obustavi postupak u predmetu I. 5237/06. Pored navedenog, podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer upravni i sudski postupci traju duže od 18 godina. Nisu tražili naknadu nematerijalne štete zbog istaknutih povreda Ustavnom zajemčenih prava.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom stava 2. istog člana je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 i I. 5237/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravni sledbenici pok. Mladena Nikolića iz Niša i pok. Nikole Nikolića i Radomira Nikolića, obojice iz Gornjeg Matejevca, su krajem jula i početkom avgusta 1991. godine podneli zahteve Komisiji za vraćanje zemljišta Grada Niša da im se vrati u svojinu zemlja oduzeta domaćinstvu pok. Mladena Nikolića, Nikole Nikolića i Radomira Nikolića po rešenju Komisije PZF NO Sreza Niškog broj 6020/1-64 od 19. marta 1961. godine, kao višak obradivog zemljišta.

Postupajući po navedenim zahtevima, Komisija za vraćanje zemljišta Grada Niša je donela rešenje broj 04-465-196/91 od 10. decembra 1991. godine kojim je utvrdila osnovanost zahteva za vraćanje oduzetog zemljišta i utvrdila pravo svojine u korist pravnih sledbenika, ranijih vlasnika na drugom odgovarajućem zemljištu i prava na novčanu naknadu. Postupajući po žalbi, Ministarstvo finansija Republike Srbije je donelo rešenje broj 461-02-885/92-13 od 10. septembra 1992. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Komisija za vraćanje zemljišta Grada Niša je donela rešenje 04-465-196/91 od 31. decembra 1992. godine, protiv koga je izjavljena žalba. Rešavajući o žalbi, Ministarstvo finansija Republike Srbije je 25. februara 1993. godine donelo rešenje broj 461-02-04205/92-13 kojim je ponovo poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom, trećem po redu prvostepenom postupku, Komisija za vraćanje zemljišta Grada Niša je 2. oktobra 1995. godine donela novo rešenje, koje je u postupku po žalbi Ministarstvo finansija Republike Srbije svojim rešenjem od 10. jula 1998. godine po treći put poništilo, s tim što je navedeno prvostepeno rešenje 3. novembra 1995. godine u jednom delu postalo pravnosnažno.

Konačno, Komisija za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta Grada Niša je na sednici održanoj 18. novembra 1998. godine donela rešenje broj 465-196/91-04 kojim je u stavu prvom izreke vraćeno (taksativno navedeno) zemljište u svojinu pravnim sledbenicima ranijih vlasnika (ovde podnosiocima ustavne žalbe) i obavezan je PIK „NIŠ“ iz Niša da navedeno zemljište ustupi u svojinu i preda u državinu navedenim licima u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja. Stavom drugim dispozitiva ovog rešenja utvrđeno je pravo podnosilaca ustavne žalbe na novčanu naknadu (svakom ponaosob) za deo katastarske parcele broj 367, KO Niš - Pantelej, dok je stavom trećim izreke konstatovano da je Komisija za vraćanje zemljišta Grada Niša dužna da u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja isto dostavi nadležnom sudu radi određivanja naknade. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 30. avgusta 2002. godine.

Dana 26. maja 2003. godine održana je usmena rasprava pred Komisijom za vraćanje zemljišta Grada Niša, kojoj su prisustvovali podnosioci ustavne žalbe i predstavnik PIK „NIŠ“ iz Niša, da bi četiri dana kasnije - 30. maja 2003. godine, navedena Komisija dostavila Opštinskom sudu u Nišu pravnosnažno rešenje broj 465-196/91-04 od 18. novembra 1998. godine, radi određivanja naknade za deo katastarske parcele broj 367, KO Niš – Pantelej, čime je započeo vanparnični postupak u predmetu 1R. 224/2003.

U vanparničnom postupku, do donošenja prvog prvostepenog delimičnog rešenja 1R. 224/03 od 24. maja 2005. godine, Opštinski sud u Nišu je izveo dokaz građevinskom veštačenjem radi utvrđivanja tržišne vrednosti predmetne parcele, te održao šest ročišta, dok su četiri bila odložena. Navedenim rešenjem je određena naknada za predmetna zemljišta i obavezan krajnji korisnik - PIK „NIŠ“ iz Niša na isplatu tačno određenih iznosa svakom od protivnika predlagača.

Postupajući po izjavljenim žalbama, Okružni sud u Nišu je doneo rešenje Gž. 2105/05 od 28. novembra 2005. godine kojim je usvojio žalbe, a prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Nišu je nakon jednog održanog ročišta 26. januara 2006. godine doneo rešenje 1R. 500/05 kojim je odredio naknadu za zemljište koje se ne može vratiti, a oduzeto je kao zemljišni maksimum, pa je obavezan krajnji korisnik PIK „NIŠ“ iz Niša da protivnicima predlagača, ovde podnosiocima ustavne žalbe, isplati tačno određene iznose naknade prema njihovim udelima, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 10. februara 2005. godine, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke tog rešenja obavezan je PIK „NIŠ“ iz Niša da protivnicima predlagača plati troškove vanparničnog postupka.

Postupajući po žalbi krajnjeg korisnika od 14. marta 2006. godine, Okružni sud u Nišu je 21. jula 2006. godine doneo rešenje Gž. 1775/06 kojim je odbio žalbu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, čime je pravnosnažno okončan vanparnični postupak.

Izvršni poverioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 23. oktobra 2006. godine Opštinskom sudu u Nišu podneli predlog za izvršenje na nepokretnosti, a na osnovu izvršne isprave - rešenja 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, da bi sud dva dana kasnije, 25. oktobra 2006. godine, doneo ustavnom žalbom osporeno rešenje I. 5237/06 kojim je odredio predloženo izvršenje protiv izvršnog dužnika - PIK „NIŠ“ iz Niša.

Izvršni poverioci su zatim 19. februara 2007. godine predložili dopunu predloga za izvršenje na nepokretnosti dužnika, da bi 13. marta 2008. godine istakli predlog da pristupe postupku izvršenja u predmetu Iv. 565/07 koji je u toku, a koji za predmet ima nepokretnost dužnika. Takođe, izvršni poverioci su 9. jula 2008. godine istakli predlog da pristupe postupku izvršenja u predmetu I. 911/06 koji je u toku, a koji za predmet ima nepokretnost dužnika. Sličan predlog od strane izvršnih poverilaca je istaknut 16. jula 2008. godine za pristupanje postupku izvršenja u predmetu Iv. 8519/04 koji je u toku, a koji za predmet takođe imao nepokretnost dužnika.

Izvršni poverioci su 25. septembra 2008. godine predložili da sud obustavi postupak izvršenja u predmetu I. 5237/06, jer su „došli do saznanja“ da je izvršni dužnik brisan iz registra privrednih subjekata kao neaktivan privredni subjekat.

Postupajući po predlogu izvršnih poverilaca, izvršni sud je 7. oktobra 2008. godine uputio Agenciji za privredne registre dopis kojim je tražio podatke u vezi sa činjenicom da li je izvršni dužnik PIK „NIŠ“ iz Niša brisan iz registra. Nakon pribavljanja traženih podataka, 6. marta 2009. godine, Opštinski sud u Nišu je naložio izvršnim poveriocima da dostave dokaz da je izvršni dužnik brisan iz registra privrednih subjekata. Opštinski sud u Nišu je zatim 3. juna 2009. godine doneo rešenje kojim je odbacio predlog izvršnih poverilaca da se obustavi postupak određen rešenjem Opštinskog suda u Nišu I. 5237/06 od 25. oktobra 2006. godine, uz obrazloženje da poverioci nisu postupili po nalogu suda, i da je iz izveštaja Agencije za privredne registre utvrđeno da dužnik još uvek postoji kao privredni subjekat.

Postupajući po žalbi izvršnih poverilaca, Okružni sud u Nišu je doneo rešenje Gž. 3116/09 od 10. jula 2009. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu izvršnih dužnika i prvostepeno rešenje potvrdio, da bi 19. novembra 2009. godine, Opštinski sud u Nišu doneo rešenje I. 5237/06 kojim je prekinuo postupak izvršenja, jer je nad izvršnim dužnikom otvoren postupak stečaja rešenjem Trgovinskog suda u Nišu St. 10/09 od 3. juna 2009. godine.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) (u daljem tekstu: Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta), Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZIP) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP).

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta je propisano: da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju se raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.); da ako nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, kao i da je postupak pred sudom hitan (član 9. st. 1. i 2.); da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade, a u slučaju kad se oduzeto zemljište nalazi u privatnoj svojini, naknadu snosi organizacija koja je to zemljište otuđila iz društvene svojine, kao i da u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz st. 1. i 2. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiće opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (član 12.).

Odredbama ZIP je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, kao i da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. st. 1. i 3.); da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 27.), kao i da

Odredbom člana 214. stav 1. tačka 5) ZPP je propisano da se postupak prekida kada nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora uzeti upravni postupak koji je vođen pred Komisijom za vraćanje zemljišta Grada Niša, kao i vanparnični i izvršni postupci koji su nakon okončanja navedenog upravnog postupka vođeni pred Opštinskim sudom u Nišu, jer sporni odnos nije okončan pred upravnim organom, nego je svoj epilog dobio pred Opštinskim sudom u Nišu. S tim u vezi, videti Odluku Ustavnog suda Už-2554/2009 od 22. decembra 2010. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak otpočeo 26. jula 1991. godine, podnošenjem zahteva Komisiji za vraćanje zemljišta Grada Niša za vraćanje oduzetog zemljišta, te da je izvršni postupak, koji je usledio nakon upravnog i vanparničnog, prekinut 19. novembra 2009. godine, kada je nad izvršnim dužnikom otvoren postupak stečaja.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da su upravni, vanparnični i izvršni postupci ukupno trajali 18 godina i tri meseca.

Navedeno trajanje upravnog i sudskih postupka samo po sebi ukazuje da nisu okončani u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja predmetnih postupaka, mora se poći od činjenice da on zavisi od niza činilaca i da se mora proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova koji vode postupke i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja postupaka i određuju da li su ti postupci okončani u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da je u navedenim postupcima bilo potrebno utvrditi da li ima zakonskih uslova da se vrati oduzeto zemljište pravnim sledbenicima ranijih vlasnika, zatim da se utvrdi pravo na novčanu naknadu za zemljište koje nije bilo moguće vratiti, te nakon toga i visina naknade za to zemljište. Dakle, bilo je nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto dugotrajniji dokazni postupak, ali ne u tolikoj meri da postupci ukupno traju preko 18 godina.

Osnovni razlog dugom rešavanju navedenog spornog odnosa je činjenica da je upravni postupak trajao punih 12 godina. Naime, u upravnom postupku, drugostepeni organ - Ministarstvo finansija Republike Srbije je tri puta ukidalo rešenje Komisije za vraćanje zemljišta Grada Niša i predmet vraćalo na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da je 12 godina neprimereno dug rok za okončanje upravnog postupka, bez obzira na njegovu složenost.

Ustavni sud, takođe, napominje da je predmet vanparničnog postupka koji je usledio nakon okončanja upravnog, bio utvrđivanje visine naknade za zemljište koje se nije moglo vratiti podnosiocima ustavne žalbe. Dakle, nije se radilo o složenim pravnim i činjeničnim pitanjima koja bi opravdala trajanje tog postupka od tri godine i dva meseca, posebno imajući u vidu da je taj postupak, saglasno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, hitan.

Konačno, izvršni postupak koji je usledio jer krajnji korisnik – PIK „NIŠ“ iz Niša nije dobrovoljno izvršio svoju obavezu utvrđenu pravnosnažnim rešenjem donetim u vanparničnom postupku, je trajao tri godine. Međutim, isti nije okončan sprovođenjem izvršenja, niti njegovom obustavom, već je Opštinski sud u Nišu doneo rešenje kojim je prekinuo postupak, zbog posledica otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom. Samo trajanje izvršnog postupka, koji je po svojoj prirodi hitan, ukazuje da ni u njemu nije postupano na način koji bi garantovao njegovo okončanje u razumnom roku. Pored toga, Opštinski sud u Nišu od 19. februara 2007. godine do 7. oktobra 2008. godine, de facto, nije postupao, niti je preduzimao bilo kakve radnje u postupku, iako su izvršni poverioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, predlagali dopunu izvršenja, te pristupanje drugim postupcima izvršenja koji su se sprovodili na nepokretnosti izvršnog dužnika. Ipak, Ustavni sud konstatuje da nakon 25. septembra 2008. godine, za dužinu trajanja izvršnog postupka, krivicu snose isključivo podnosioci ustavne žalbe, koji su pokušali da izdejstvuju obustavu postupka, kako bi se u drugom izvršnom postupku namirili od Grada Niša, kao supsidijarnog dužnika. Iz navedenog sledi da oni, nakon navedenog datuma, nisu ni bili zainteresovani da se navedeni postupak okonča sprovođenjem izvršenja, pa se stoga u tom delu ne mogu ni pozivati da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno zbog činjenice da su sudovi našli da je takav zahtev bio neosnovan.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenih postupaka zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je celokupno postupanje organa u upravnom postupku, te Opštinskog suda u Nišu dovelo do toga da navedeni postupci zajedno traju preko 18 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio, budući da podnosioci ustavne žalbe nisu podneli zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u "Službenom glasniku Republike Srbije", dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocima ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu I. 5237/06 od 25. oktobra 2006. godine, Ustavni sud ukazuje da se prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.), kao i da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu I. 5237/06 od 25. oktobra 2006. godine koje je doneto pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, u ovom delu, odbacio ustavnu žalbu kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Odlučujući o delu ustavne žalbe protiv „radnje propuštanja Opštinskog suda u Nišu da po njihovom zahtevu od 15. septembra 2008. godine obustavi postupak izvršenja protiv izvršnog dužnika u predmetu I. 5237/06“, rešenja Opštinskog suda u Nišu I. 7561/08 od 5. decembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 229/09 od 27. januara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčenih odredbama čl. 21. i 36. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, našao sledeće:

Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Nišu I. 7561/08 od 5. decembra 2008. godine odbijen je predlog izvršnih poverilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, podnet protiv izvršnog dužnika Grada Niša, na osnovu izvršnog rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, kao neosnovan.

Postupajući po žalbi izvršnih poverilaca, Okružni sud u Nišu je doneo osporeno rešenje Gž. 229/09 od 27. januara 2009. godine kojim je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Nišu I. 7561/08 od 5. decembra 2008. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je na predlog izvršnih poverilaca, Opštinski sud u Nišu doneo rešenje o izvršenju I. 5237/06 od 25. oktobra 2006. godine protiv izvršnog dužnika PIK „NIŠ“ iz Niša a na osnovu rešenja istog suda 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine. Dalje je navedeno da je utvrđeno da je postupak izvršenja u toku, da su izvršni poverioci stavili predlog za pristupanje izvršenju u predmetima Iv. 565/07 i Iv. 8519/04, po kojima još uvek nije odlučeno, da bi podneskom od 25. septembra 2008. godine predložili da sud donese rešenje o obustavi postupka izvršenja, sa obrazloženjem da je izvršenje prema označenom izvršnom dužniku postalo nemoguće zbog prestanka izvršnog dužnika kao stranke u postupku, brisanjem iz registra privrednih subjekata i nenaplativosti potraživanja. Prvostepeni sud je iz izveštaja Agencije za privredne registre utvrdio da izvršni dužnik nije brisan iz registra privrednih subjekata. Okružni sud u Nišu je dalje naveo da kako je protiv izvršnog dužnika PIK „NIŠ“ izvršni postupak i dalje u toku, i u kome nije utvrđena nemogućnost naplate naknade od tog dužnika koji koristi spornu nepokretnost, to proizlazi da se nisu stekli zakonom propisani uslovi za pokretanje postupka radi ostvarivanja prava na isplatu naknade prema prvom supsidijarnom dužniku – Gradu Nišu. Takođe, tek u slučaju kada se u izvršnom postupku konstatuje nemogućnost izvršenja prema osnovnom dužniku, izvršni poverioci će imati mogućnost da pokrenu postupak prema prvom supsidijarnom zakonskom dužniku iz odredbe člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta.

Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud se kreće u granicama istaknutog zahteva. Takođe, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava ili sloboda zajemčenih Ustavom, na koje se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi. Dakle, zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, je da ispita da li su „radnjom propuštanja Opštinskog suda u Nišu“ i osporenim rešenjima podnosiocima ustavne žalbe povređeni načelo zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, koji su zajemčeni odredbama člana 21. st. 1. do 3. i člana 36. Ustava.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da su osporenom radnjom i osporenim aktima podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da su im zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije. Konačno, ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv osporenog rešenja Opštinskog suda u Nišu I. 7561/08 od 5. decembra 2008. godine, koje su iskoristili, i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 229/09 od 27. januara 2009. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocima nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odluku doneo stvarno i mesno nadležan drugostepeni sud, čime je, po oceni Ustavnog suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo podnosilaca.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da se ostali navodi ustavne žalbe protiv „radnje propuštanja Opštinskog suda u Nišu da po njihovom zahtevu od 15. septembra 2008. godine obustavi postupak izvršenja protiv izvršnog dužnika u predmetu I. 5237/06“ i navedenih osporenih akata, ne mogu dovesti u vezu sa istaknutim odredbama čl. 21. i 36. Ustava, pa ih zbog toga nije ni razmatrao.

Sledom rečenog, Ustavni sud je i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević